TextBin

Novo Texto Importar Arquivo

I
Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između
strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo
na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene
doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne,
delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i
naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na
mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca
koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi
Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko
ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz
mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan
amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak
kilometara vazdušne linije.
Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase,
zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih
planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest
lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se
lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom
okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena
njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i
poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako,
posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta
teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi
prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.
Na desnoj obali reke, počinjući od samog mosta, nalazi se glavnina
kasabe, sa čaršijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova.
Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino Polje,
raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most,
sastavljajući dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim
predgrađem.
Upravo, kad se kaže »veže«, to je isto toliko tačno kao kad se kaže:
sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da
svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da
spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni
most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni
mnogo bogatije i prometnije varoši (»Još svega dva ovakva imaju u
Carevini«, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz
na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopča na drumu
koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima
Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrađe samo
su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraćajnim
tačkama i s obe strane velikih i važnih mostova.
Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuće i množila naselja na oba
kraja mosta. Kasaba je živela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga
neuništivog korena.
(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog
odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna ćuprija,
kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na
samom kraju varoši Rzav utiče u Drinu, tako da se središte varoši i
ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve
reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se
sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava.
Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči
»na ćupriji« ne označavaju nikad rzavsku ćupriju, prostu drvenu
građevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi
meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most
na Drini.)
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset
koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake
terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku
širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na
srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane
ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po
jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor
nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i
isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po
dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši,
zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optočena sedištima
kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od
istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe,
ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže
iznad visine čoveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploča od belog
mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa
hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao
most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz
vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa
svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom
koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.
Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, teče i razvija
se, kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o
ličnim, porodičnim i zajedmčkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči
»na ćupriji«. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve
igre dečaka. Hrišćanska deca rođena na levoj obali Drine, pređu
odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u
crkvu na krštenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su rođena na desnoj
obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i
njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta.
Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od
najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te
velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog
kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve
priče i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima
se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san.
I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet
doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećajući se ni od koga su ih
naučili ni kad su ih prvi put čuli.
Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, čije je rodno
selo Sokolovići tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i
kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno čudo
od kamena sagradi. (Vezir — to je nešto sjajno, krupno, strašno i
nejasno u svesti dečaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao
živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po
srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog
svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da
duguje, čak ni u sećanju. Znali su da je gradnju ometala vila
brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i
noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije »nešto« progovorilo
iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nađe dvoje nejake djece,
bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje
stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece po celoj Bosni.
Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede.
Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi,
pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije
htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva za
psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da
se progura pred Neimara.
Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu,
sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka
mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi
prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi.
Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zida majčino mleko. To
su oni beli, tanki mlazevi, što u određeno doba godine cure iz
besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu.
(Predstava o ženinom mleku izaziva u dečijoj svesti nešto što im je i
suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i
neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlečne tragove po stubovima
stružu ljudi i prodaju kao lekovit prah ženama koje posle porođaja
nemaju mleka.
U centralnom stubu mosta, ispod »kapije«, ima jedan veći otvor, uska
i dugačka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu,
kaže se, ima velika soba, mračna dvorana u kojoj živi crni Arapin. To
znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku
ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije
videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj
sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju, i umro je još te
noći, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoćio je tu na
mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od —15°C. U taj mračni
otvor gledaju dečaci često sa obale, kao u ponor koji straši i privlači.
Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma šta ugleda da
vikne. Zure u tu široku, mračnu pukotinu, strepeći od radoznalosti i od
straha, dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao
crna zavesa počinje da niše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i
bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne »Arapin!« i
ne počne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razočaranje i
negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju, i veruju da bi
se pažljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A noću, na
spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz ćuprije, kao
sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi mučnog
sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (»da rastjera stravu«) i nagna da
izgovori božje ime, dečak već ponovo spava, premoren od dnevne
igre, tvrdim dečijim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate
maha i ne traju dugo.
Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krečnjaka, sa jedne i
druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim
razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja
natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz
liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod
mrkom zemljom i rastinjem.
Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love
sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada
su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao
zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku
decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević
Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se
niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca
znaju da to nije bio Kraljević Marko nit' je mogao biti (jer otkud vlahu i
kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj
krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i
preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i
jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je
ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.
U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci,
zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te
jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima
drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote,
koje uhvate na udicu.
A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka,
zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne
raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica.
Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto
nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak,
silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i
poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj
Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane toga posla, jer
neće, šale, podići ćuprije na Drini. I muke je imao vezir dok je
savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude a nije ga bila ni puška
ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se on mogao vezati; sve je
kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da
li bi vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi,
mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su
Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim
konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala.
Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kad se može videti
kako na tu humku pada jaka bela svetlost pravo sa neba. I to nekako
u jesen, u vreme između Velike i Male Gospojine. Ali dečaci koji su, i
verujući i ne verujući, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na
Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih
još pre ponoći savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga,
videli neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraćajući se noću u kasabu.
A Turci u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu
poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija, koji je bio
veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A
što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog
derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako
se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska
ovuda, on će ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je, kao što je i
nekad učinio, tako da od višegradske ćuprije neće moći dalje napred.
Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošću.
Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u
beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti
on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićska mašta nalazi
drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i
poslovi.
Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u
prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe
i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od
kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i
vrući simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i
mlađi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji
imaju da iznesu ma šta naročito od plodova, odela ili oružja. Tu često
posedaju zreli, ugledni ljudi da se porazgovaraju o javnim stvarima i
zajedničkim brigama, ali još češće mladići koji znaju samo za pesmu i
šalu. Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu
proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploče sa
turskim natpisom, a iznad česme), ali tu su se, sve do 1878. godine,
vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga
bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, naročito u
nemirnim godinama, bila česta, a za nekih vremena, kao što ćemo
videti, i svakodnevna.
Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave
na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u
čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i
zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su
mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se
odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je i inače protekao dobar deo
života.
Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji
deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegrađani lepo
ugostili, napisao u svom putopisu, »njihova kapija je srce mosta koji je
srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu«. Ona pokazuje
koliko su stari neimari, za koje se u pričama priča da su se nosili sa
vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu, imali
smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i
udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji. I kad čovek
upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je
zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo
uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može da ima na kapiji.
Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko
mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod
hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema
zadržavanja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba
godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji
građanin može, u svako doba dana i noći, da iziđe na kapiju i sedne na
sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i
uzvišena petnaestak metara iznad zelene hučne reke, ta sofa od
kamena lebdi u prostoru, nad vodom, između tamnozelenih brda sa tri
strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim
vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre
planine.
Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu,
ili svoj ćeif i dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A
koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru ili
akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod
nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen
na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i
oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene
konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je
bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na
sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim
sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih
kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one
melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.
Svakako, ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili, u
poređenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni
uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju,
okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz
Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nađe neki gazda
štediša i kućanik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali
višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju
otvorene ruke i raširenih prsta, i podležući opštoj zarazi rasipnosti i
bezbrige žive sa devizom: »Drugi dan, druga i nafaka«.
Priča se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuče i
napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako učio Dijete Grujicu, kad je
trebalo da ga zameni:
— Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naiđe. Ako vidiš da
jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele
tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama.
Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu a poklopio se po
konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin.
Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš
neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza
glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to
je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.
Sve bi to potvrđivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško
pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tačno. Kao u tolikim
drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica.
Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona
zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i
njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema
slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i
njegovih potreba, želja i shvatanja, kao što nema proizvoljnih linija i
bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe
i korisne građevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je
podignuta, često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije.
Svakako, jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta
postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da
se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati. Stoga je priča o
postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih
ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi
provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao
krunom, u sredini.
Sad nam se valja vratiti u vremena kad na ovom mestu nije bilo ni
pomisli o mostu, pogotovu ne ovakvom kao što je ovaj.
Možda je i u tim drevnim vremenima poneki putnik prolazeći ovuda,
umoran i okisao, poželeo da se nekim čudom premosti široka i hučna
reka i da mu tako omogući da lakše i brže dođe do svoga cilja. Jer
sumnje nema da su ljudi oduvek, otkako postoje i putuju ovuda i
savlađuju prepreke na putu, pomišljali kako da se na ovom mestu
stvori prelaz, isto kao što svi putnici oduvek maštaju o dobrom drumu,
sigurnom društvu i toplom konačištu. Samo, nije svačija želja plodna
ni svaka pomisao praćena voljom i snagom koja želje ostvaruje.
Prva slika mosta, kojoj je bilo suđeno da se ostvari, blesnula je,
naravno, još posve neodređena i maglovita, u mašti desetogodišnjeg
dečaka iz obližnjeg sela Sokolovića, jednog jutra 1516. godine, kad su
ga tuda proveli na putu iz njegovog sela za daleki svetli i strašni
Stambol.
Tada je ova ista Drina, zelena i plahovita gorska reka »što se često
muti«, derala ovuda, između golih i pustih kamenitih i peščanih obala.
Kasaba je postojala i tada, ali u drugom obliku i drugim srazmerama.
Na desnoj obali reke, navrh strmog brega, gde su sada ruševine, bio je
dobro sačuvan Stari grad, razgranat o utvrđenje još iz doba cvata
bosanskoga kraljevstva, sa kulama, kazamatima i bedemima, delo
jednog od moćnih velmoža Pavlovića. Na obroncima ispod toga grada i
pod njegovom zaštitom postojala su hrišćanska naselja Mejdan i
Bikavac i odskora isturčeni zaselak Dušče. Dole u ravnici, između Drine
i Rzava, gde se docnije razvila prava kasaba, bile su samo varoške
njive, prosečene drumom, pored koga je bio drveni starinski han i
nekoliko vodenica i koliba.
Tamo gde Drina preseca drum bila je čuvena »skela na Višegradu«. To
je bila crna, starinska skela i na njoj mrzovoljan, spor skeledžija, po
imenu Jamak, koga je budnog bilo teže dozvati nego drugog iz
najdubljeg sna. Bio je čovek divovskog rasta i neobične snage, ali je
propao u mnogim ratovima u kojima se proslavio. Imao je samo jedno
oko, jedno uho i jednu nogu (druga mu je bila drvena). Takav, bez
pozdrava i bez osmejka, on je prevozio robu i putnike, ćudljivo i
samovoljno, sporo i neuredno, ali pošteno i sigurno, da su se njegova
poverljivost i njegovo poštenje u priči pričali, isto kao i njegova sporost
i samovolja. Sa putnicima koje je prevozio nije hteo da ima ni
razgovora ni dodira. Bakrene marijaše koje su plaćali za prevoz, ljudi
su bacali na dno crne skele, gde su ležali po vas dan u pesku i vodi, a
tek uveče bi ih skeledžija pokupio drvenim čankom kojim crpe vodu iz
čamca i odneo u svoju kolibu na obali.
Skela je radila samo kad su tok i visina reke bili obični ili nešto malo
povišeni, ali čim se reka zamuti i poraste preko izvesne granice, Jamak
povuče svoju glomaznu skelu, veže je čvrsto u jednoj zatoci, i tako
Drina postaje neprelazna kao najveće more. Jamak tada ogluhne i na
ono zdravo uho ili prosto ode za Grad da obiđe svoju njivu. Tada preko
celog dana mogu da se vide na drugoj obali putnici, koji dolaze od
Bosne i koji kao očajnici stoje na kamenitoj obali, odakle, ozebli i
pokisli, uzalud izgledaju skelu i skeledžiju i s vremena na vreme
puštaju iznad mutne, besne reke otegnuta dozivanja.
— Ooooo, Jamačeeee!
Niko ne odgovara, i niko se ne pojavljuje dok god voda ne opadne; a
taj trenutak određuje Jamak sam, mrko, neumoljivo, bez pogovora i
objašnjenja.
Varoš, upravo tada još sabijeno, malo naselje, držala se na desnoj
obali Drine, gore na obroncima strmog brega, ispod samih ruševina
nekadašnje tvrđave, jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku
koji je dobila tek docnije, kad je sagrađen most i kad su se saobraćaj i
trgovina razvili.
Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka
natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa
oružanom pratnjom, vraćao se za Carigrad, pošto je po selima istočne
Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece za adžami-oglan.
Već je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi,
zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teškoća je nađen potreban
broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste
godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se
pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali
u nečistoći, samo da izmaknu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili
rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci.
Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj
povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa
svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak i sa
njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz
tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i
preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko
konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u
isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.
Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja u ovom neobičnom
karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove
dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana,
poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, pro
vedu život u janjičarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi
Carstva. To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre
otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine saharije bi ih rasterivali
udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje.
One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se
malo posle opet sakupljale iza povorke i naprezale da suznim očima
još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode.
Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći
žustro i ne gledajući gde staju, razdrijenih grudi, raščupane,
zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom,
druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim
bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na
suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim
pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?« Neke su pokušavale da
razgovetno dozovu svoga dečaka da mu daju još nešto od sebe koliko
može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na
put.
— Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...
— Ilija! Ilija! Ilija! — vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom
poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da
detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti
oduzeto.
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i
nemilosrdne. Malo-pomalo te žene su zaostajale i, zamorene
pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale
bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i
najupornije, jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu
su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu
su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok
ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja
i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile
rođeno dete koje im gine iz očiju.
Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta
ćutao je i suvih očiju gledao oko sebe jedan crnomanjast dečak od
desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom
rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz
svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je
kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama,
nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj
su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko
mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost
negde u sebi — crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve
preseče grudi nadvoje i zaboli silno — dečak je poneo sećanje na to
mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede
zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz
težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače
brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde
čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje
nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.
Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga
novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila,
iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.
Šta je bilo dalje od toga dečaka u sepetu to kazuju sve istorije na
svima jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas. S
vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru,
pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga
glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom
pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je
spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Za tih šezdeset i nekoliko
godina služio je tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i
odabrani doživljuju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i
vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Taj novi čovek, koji je
nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo, morao
je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekad odveli.
Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu
na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu
skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono
osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad
potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve
češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim,
dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih
muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi
tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine. U jednom od takvih
trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad
bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se beda i svaka
nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme
obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu
prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto
svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji je u
jednom trenutku, iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku
siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane.
Još iste godine otpočela je, po vezirovom naređenju i o njegovom
trošku, gradnja velikog mosta na Drini. Ona je trajala pet godina. To je
moralo biti izuzetno živo i važno doba za kasabu i ceo kraj, puno
promena, sitnih i krupnih događaja. Ali, za čudo, u kasabi, koja je
stolećima pamtila i prepričavala svakojake događaje, i takve koji su
samo u posrednoj vezi sa mostom, nije sačuvano mnogo pojedinosti o
izvođenju samih radova na mostu.
Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori
u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa
nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu
maštu i ne ostaje u njegovom sećanju. Ovo mučno i dugo zidanje bilo
je za njega tuđi rad o tuđem trošku. Tek kad je kao plod toga napora
iskrsnuo veliki most, ljudi su počeli da se sećaju pojedinosti i da
postanak stvarnog, vešto zidanog i trajnog mosta kite maštarskim
pričama koje su opet oni umeli vešto da grade i dugo da pamte.
U proleće one godine kad je pala vezirova odluka o gradnji, stigli su u
kasabu njegovi ljudi sa pratnjom da pripreme sve što treba za
građenje mosta. Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim
spravama i šatorima. Sve je to izazivalo strah i zabunu u maloj
varošici i po okolnim selima, naročito među hrišćanskim svetom.
Na čelu ovog odreda stajao je Abidaga, glavni vezirov poverenik za
gradnju mosta, a uz njega je bio Tosun efendija, neimar. (O ovom
Abidagi već se unapred pričalo kao o čoveku bezobzirnom,
nemilosrdnom i strogom preko mere). Čim su se smestili po šatorima
ispod Mejdana, Abidaga je sazvao predstavnike vlasti i sve uglednije
Turke na dogovor. Tu se nije mnogo dogovaralo, jer je govorio samo
jedan, to jest Abidaga. Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim
čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj
nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na
mađarski način. Govor koji je ovaj siloviti čovek održao sakupljenim
ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda.
— Po svoj prilici su vam pre mene stigli glasovi o meni, a već znam da
ti glasovi ne mogu biti lepi ni prijatni. Verovatno ste čuli da tražim rad
i poslušnost od svakoga, da hoću i da izbijem i da ubijem svakog ko ne
radi kako treba i ne sluša bez pogovora, da ja ne znam šta je to »ne
može«, »nema«, da se kod mene i za manju reč glava gubi, ukratko
da sam krvav i naopak čovek. Hoću da vam kažem da ti glasovi nisu
izmišljeni ni preterani. Pod mojom lipom zaista nema hlada. Takav
sam glas stekao u dugogodišnjoj službi, izvršujući predano naredbe
velikog vezira. Uzdam se u boga da ću izvršiti i ovaj posao zbog koga
sam poslan, a kad, po svršenom poslu, odem odavde, nadam se da će
preda mnom otići još i gori i crnji glasovi od ovih što su do vas došli.
Posle toga neobičnog uvoda, koji su svi saslušali ćutke i oborenih očiju,
Abidaga je objasnio ljudima da je ovde u pitanju građevina velikog
značaja kakve nemaju ni bogatije zemlje, da će radovi trajati pet,
možda i šest godina, ali da će vezirova volja biti izvršena na dlaku
verno i u minut tačno. Zatim je izložio koje su prve potrebe i kakvi će
biti pripremni radovi i šta se pri tome očekuje od domaćih Turaka i
traži od raje, hrišćana.
Pored njega je sedeo Tosun efendija, sitan, bled i žut poturčenjak,
rodom sa grčkih ostrva, neimar, koji je zidao mnoge Mehmedpašine
zadužbine u Carigradu. On je bio miran i ravnodušan kao da ne čuje ili
ne razume Abidagin govor. Gledao je u svoje ruke i samo s vremena
na vreme podizao pogled. Tada su mogle da se sagledaju njegove
velike, crne oči kadifasta sjaja, lepe, kratkovide oči čoveka koji gleda
samo svoj posao i ne vidi, ne oseća i ne razume ništa drugo od života i
sveta.
Ljudi su izišli zbunjeni i utučeni ispod tesnog i vrelog šatora. Osećali su
kako im znoj curi ispod novih svečanih anterija i kako se u svakog od
njih brzo i neodoljivo useljavaju strah i briga.
To što se sada sručilo na kasabu i ceo ovaj kraj bila je velika,
nerazumljiva napast kojoj se nije moglo dogledati kraja. Prvo je počela
seča šume i dovoz drveta. Tolika se japija slegla na obe strane Drine
da je svet dugo vremena mislio da će most graditi od drveta. Zatim su
počeli zemljani radovi, otkopavanje, pa bušenje krševite obale. Ti su
poslovi u većini svršavani kulukom. Tako sve do u kasnu jesen, kad su
radovi privremeno obustavljeni i prvi deo posla dovršen.
Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim
dugim štapom koji je u pesmu ušao. Jer na koga je on pokazao tim
štapom, primetivši da dangubi ili ne radi kako valja, toga su odmah
hvatali sejmeni, batinali na mestu, i posle ga krvava i onesvesla
polivali vodom i slali ponovo na rad. Kad je, u kasnu jesen, napuštao
varoš, Abidaga je ponovo sazvao starešine i prve ljude i kazao im da
on odlazi preko zime na drugo mesto, ali da njegovo oko ostaje ovde.
Svi će odgovarati za sve. Ako se nađe da je ma šta od radova
pokvareno ili ako usfali jedna jedina žioka od sakupljene japije, globiće
celu varoš. Na njihovu primedbu da bi štetu mogla učiniti poplava,
odgovorio je hladno, bez oklevanja, da je ovo njihov kraj, pa njihova i
reka i prema tome i šteta koju ona počini.
Cele zime kasabalije su čuvale građu i pazile radove kao oko u glavi. A
sa prolećem pojavio se Abidaga sa Tosun-efendijom, ali su se pojavili i
dalmatinski kamenoresci, koje je narod zvao »rimski majstori«. Bilo ih
je u početku oko trideset. Na čelu im je bio neki majstor Antonije,
hrišćanin iz Ulcinja. Bio je visok, lep čovek krupna oka, smela pogleda,
orlovskog nosa, smeđe kose koja mu je padala do ramena, odeven
gospodski, na zapadnjački način. Njegov pomoćnik bio je crnac, pravi
crnac, veseo mlad čovek, koga je cela varoš i sav onaj radenički svet
zvao Arapinom.
Ako je lane, sudeći po gomilama drveta, izgledalo da Abidaga
namerava da diže most od drvene građe, sad se svetu činilo da hoće
novi Stambol da podigne ovde na Drini. Počelo je dovlačenje kamena
iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe.
Iduće godine granulo je tu kraj višegradske skele neko naročito
proleće. Pored onoga što niče i cvate svake godine u to doba, izbilo je
iz zemlje čitavo naselje od koliba; nastali su novi putevi i prilazi vodi:
razmilela se bezbrojna volovska kola i kiridžijski konji. Ljudi sa
Mejdana i Okolišta gledali su kako sa svakim danom, kao neki usev,
raste dole kraj reke nemirna gomila ljudi, stoke i građevinskog
materijala svake vrste.
Na strmoj obali radili su majstori kamenoresci. Ceo taj kraj dobio je
žućkastu boju kamene prašine. A malo podalje na peščanoj ravnici,
gasili su kreč domaći argati, promičući, odrpani i beli, kroz beo dim
koji se dizao visoko sa krečana. Putevi su isprovaljivani od
pretovarenih kola. Skela radi po vas dan, prevozeći sa jedne obale na
drugu građu, nadzornike i radnike. Gazeći sjeru prolećnu vodu do
pasa, naročiti radnici pobijaju direke i kolje i sastavljaju pletere,
nabijene ilovačom, koji treba da rastave tok vode.
Sve to gleda svet koji je dotle mirno živeo u ovoj raštrkanoj kasabici
po obroncima pored skele na Drini. I dobro bi bilo kad bi mogao samo
da gleda, ali ovi radovi uzimaju takav obim i toliki mah, da uvlače u
svoj vrtlog sve živo i mrtvo ne samo u kasabi nego i nadaleko oko nje.
Sa drugom godinom broj radnika je toliko porastao da ih ima koliko i
svih muških stanovnika u varošici. Sva kola, svi konji i volovi rade
samo za most. Sve što može da gamiže i da se kotura uzima se i
upreže u posao, ponekad za platu a ponekad i nasilu, kao kuluk. Novca
ima više nego ranije, ali skupoća i oskudica rastu brže nego što novac
pritiče; tako, kad stigne čoveku do u ruke, već je napola pojeden. Još
teže od skupoće i oskudice padaju domaćem svetu nemir, nered i
nesigurnost, koji sada nasrću na kasabu kao posledica gomilanja
tolikog radnog ljudstva iz bela sveta. I pored sve Abidagine strogosti
česte su tuče među radnicima i krađe po vrtovima i dvorištima.
Muslimanski ženski svet mora da krije lice i kad na avliju iziđe, jer
odasvud može da dopre pogled ovih bezbrojnih radnika, stranih i
domaćih; a kasabalijski Turci drže mnogo do propisa Islama, utoliko
više što su svi oni skorašnji Turci i nema gotovo nijednog koji ne pamti
ili oca ili dedu kao hrišćanina ili taze poturčenjaka. Zbog svega toga
stariji ljudi turskog zakona negoduju otvoreno, okreću leđa onoj
zamršenoj gužvi od radništva, tegleće stoke, drveta, zemlje i kamena,
koja se sve više širi i zapliće na obe strane skele i koja u svom rovanju
i širenju načinje već i njihove sokake, avlije i bašte.
U početku svi su oni bili gordi na veliku zadužbinu koju treba da
podigne vezir iz njihovog kraja. Tada još nisu znali ovo što vide sada:
da te slavne građevine traže ovoliki krš i nemir, napor i trošak. Lepo je
to, misle oni, pripadati čistoj veri koja caruje, lepo je to imati vezira
zemljaka u Stambolu, i još lepše zamišljati tvrd i skupocen most preko
reke, ali ovo što se sada dešava ne liči ni na što. Pakao se napravio od
njihove varoši, jedno vrzino kolo od nerazumljivih poslova, od dima,
prašine, vike i meteža. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se
ne vidi kraja ni smisla. Na svašta liči ovo samo ne na most.
Tako misle kasabalijski Turci poturčenjaci i u četiri oka priznaju da im
je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduća slava, i
otresaju se i mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove
napasti i da njima i njihovim kućama vrati nekadašnji mir i tišinu
skromnoga života, pored starinske skele na reci.
Dodijalo Turcima, a pogotovu dodijalo hrišćanskoj raji celog
višegradskog kraja, samo što nju niko ni za šta ne pita niti ona može
svoje negodovanje da pokazuje. A evo ide treća godina da svet kuluči
na novoj građevini i ličnim radom i konjima i volovima. I to ne samo
ovdašnja raja nego i ona iz tri susedna kadiluka. Svuda Abidagini
sejmeni na konjima hvataju seljačku pa i gradsku raju i doteruju je da
radi na mostu. Obično ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće.
Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god
naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da
odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišćani se otkupljuju mitom. Seoski
momci se pokušavali da beže u šumu, ali sejmeni odmah uzmu iz te
kuće taoce, često i žene, umesto odbeglih mladića.
Ovo je treća jesen kako narod kuluči na mostu, a ni po čemu ne može
da se vidi da posao odmiče i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je već
uveliko; opalo lišće, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a
gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove. Na
oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapću
bosim nogama ili »krvavim« opancima po raskaljanom putu, znoje se
od napora i zebu od vetra, i pritežu oko sebe crne pelengire, pune
novih rupa i starih zakrpa, i vezuju pocepane krajeve svoje jedine
košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše, blata i dima, ali oni
ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna vlakna. Nad
svima lebdi Abidagin zeleni štap, jer Abidaga obilazi i majdan u Banji i
sve radove oko mosta, i to po nekoliko puta u danu. On je ljut i kivan
na ceo svet što dani kraćaju a posao ne odmiče brzo kako bi on hteo.
U teškom ćurku od ruskog krzna i visokim čizmama, zajapuren u licu,
penje se po skelama onih stubova koji se već dižu nad vodom, ulazi u
kovačnice, ostave i radničke kolibe, i napada sve redom, nadzornike i
preduzimače.
— Kratki su dani. Sve kraći! Ah, kučkini sinovi, samo badava hleb
jedete!
Tako se izdire, kao da su oni krivi što dockan sviće i što se rano
smrkava. A u sumrak, neumoljivi i beznadni višegradski sumrak, kad
se strma brda stežu oko kasabe i brzo pada noć, teška i gluva kao
poslednja, Abidagin bes poraste do vrhunca; i nemajući više na kome
da ga iskali, jede sam sebe i ne može da spava od pomisli na tolike
poslove koji miruju i toliki narod koji dreždi i dangubi. Škripi zubima.
Doziva nadzornike i sračunava kako bi se od sutra mogao dan bolje
upotrebiti i radna snaga jače iskoristiti.
Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i
obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj račun
i na svoj način.
U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo
dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u
polumračnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim
teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak
ljudskih telesa. Sve su to kulučari, seljaci iz okoline, hrišćanska,
kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premoreni i brižni. Pojede
ih ovo besplatno i bezizgledno kulučenje, dok njihove njive, gore po
selima, uzalud čekaju na jesenje oranje. Većina je još budna. Suše
obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu.
Među njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na
drumu pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i
dokazuje kako je njemu to vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne
podnosi ovo argatovanje.
Sad je oko njega okupljen najveći broj budnih seljaka, naročito mlađih.
Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle,
neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka
izlazi pred pojatu i čuva stražu da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u
Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u
njegovim velikim šakama. On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu
od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve
je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i
mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle
jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbuđenje raste. A Crnogorac
podešava i počinje kroz nos da pušta svoj glas i da njime dopunjava
zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava čudnu priču. A u jednom
trenutku Crnogorac zaista, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa
guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoči
jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti
prigušen i otegnut zvuk: »Aaaa — aaaaaa!« i odmah nastavi
razgovetno i kliktavo:
Pije vino srpski car Stevane,
U Prizrenu, mjestu pitomome,
Do njega su starci patrijari:
Četiri su starca patrijara,
I do njih je do devet vladika,
I dvadeset učtugli vezira,
I po redu srpski gospodari,
Vino služi provizor Mijajlo,
A svijetli sestra Kandosija
Sa njedara dragijem kamenjem...
Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma; dah
im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz
leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sjaju, prsti se na
rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu. Crnogorac veze i kiti sve
brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i
neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju
sudbinu.
Među tolikim kulučarima seljacima bio je i neki Radisav sa Uništa,
malog sela odmah tu iznad kasabe. Onizak čovek mrka lica i nemirnih
očiju, dobro pognut u pasu, išao je brzo rasturajući nogama i klateći
glavom i ramenima levo-desno, levo-desno, kao da seje brašno. Nije
bio ni siromah kao što je izgledao ni priprost kao što se pravio. Oni su
se prezivali Heraci, imali su dobru zemlju i bilo ih je mnogo muškinja u
kući, ali se je gotovo celo njihovo selo za poslednjih četrdeset godina
isturčilo, tako da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni. Tako malen,
potuljen i užurban, Radisav je »sejao« za ovih jesenjih noći od jedne
pojate do druge, uvlačio se kao šilo među seljake i sašaptavao sa
pojedincima. Njegovo je kazivanje bilo uglavnom ovakvo:
— Braćo, dotužilo je i valja da se branimo. Vidite lijepo da će nas ova
građevina iskopati i pojesti. I djeca će nam na njoj kulučiti, ako nas još
bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji ćuprija i
ne treba, nego Turcima; a mi nit' dižemo vojske nit' vodimo trgovinu; i
skela nam je mnogo. Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo
noću, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je
napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši građevinu i
ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoće li šta pomoći. Drugoga puta
nemamo, a nešto valja raditi.
Našlo se, kao uvek, malodušnih i nepoverljivih koji su smatrali da je to
jalova misao, jer se silni i lukavi Turci neće dati odvratiti od svog
nauma, i da treba i dalje kulučiti do božje volje a ne praviti od zla
gore. Ali se našlo i takvih koji su smatrali da je sve bolje nego ovako i
dalje tegliti i čekati da sa čoveka spadne i poslednja krpa odela i
poslednji dram snage od teška posla i Abidagina oskudna hleba; da
treba poći za svakim ko misli da ide ka nekom izlazu. To su bili
uglavnom mladići, ali bilo je i ozbiljnih, ženjenih ljudi, domaćina, koji
su se saglasili, bez oduševljenja i plahovitosti, govoreći zabrinuto:
— Pa hajde da rušimo, krv ga pojela, dok on nije pojeo nas. A ako i to
ne pomogne...
I tu su odmahivali rukom u očajnoj rešenosti.
Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre među radnicima pa
zatim i po kasabi, da se vila brodarica umešala u posao na ćupriji, da
ruši i razvaljuje prekonoć što se za dan sagradi, i da od gradnje neće
moći ništa biti. U isto vreme počele su zaista preko noći da se javljaju
neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i na samim zidarskim
radovima. Alat koji su zidari dosada ostavljali na započetim krajnjim
stubovima počeo je da se gubi i nestaje, zemljani radovi da se
provaljuju i osipaju.
Glas da se ćuprija neće moći podići otišao je daleko, širili su ga i Turci i
hrišćani, i sve je više dobivao oblik čvrstog verovanja. Hrišćanska raja
je likovala, sve šapatom, sve nečujno i podmuklo, ali iz puna srca. I
domaći Turci, koji su ranije sa ponosom gledali na vezirovu građevinu,
počeli su da prezrivo namiguju i odmahuju rukom. Mnogi naš poturica
koji, promenivši verom, nije našao ono što je očekivao, nego je i dalje
sedao za tanku večeru i išao prodrtih laktova, slušao je i ponavljao sa
uživanjem pričanja o velikom neuspehu i nalazio neko gorko
zadovoljstvo u tome što ni veziri ne mogu da postignu i izvedu baš sve
što naume. Već se govorilo da se strani majstori spremaju na odlazak i
da ćuprije neće biti tamo gde je nikad nije bilo i gde je nije trebalo ni
počinjati. Sve se to splelo i brzo proširilo u svet.
Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i
nerazdeljivo meša i prepliće sa pričama. Seljaci koji su noću slušali
guslara pričali su da je vila koja ruši gradnju poručila Abidagi da neće
prestati sa rušenjem dok ne uzidaju u temelje dvoje dece bliznadi,
brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu. I mnogi su se kleli da su videli
sejmene kako po selima traže takav par dece. (Sejmeni su zaista
obilazili, ali nisu tražili decu nego su po Abidaginom nalogu prisluškivali
i raspitivali po narodu ne bi li saznali ko su ti nepoznati ljudi koji ruše
most.)
Toga vremena se desilo da je u jednom selu iznad Višegrada zanela
neka mutava i maloumna devojka, sirota, koja je služila u tuđoj kući, a
ni sama nije htela ili nije znala da kaže sa kim. To je bio redak i
nezapamćen događaj da devojka, i to ovakva, zanese, i još da otac
ostane nepoznat. I stvar se pročula daleko. Upravo tih dana devojka je
rodila, na nekoj pojati, dvoje bliznadi, ali oboje mrtvorođeno. Žene iz
sela su joj pomogle pri porođaju koji je bio neobično težak i odmah
sahranile decu u jednom šljiviku. A nesuđena majka se već trećeg
dana digla i stala da traži decu svuda po selu. Uzalud su joj
objašnjavali da su deca mrtva rođena i pokopana. Da bi se otresli
njenog zapitkivanja rekli su joj, ili više pokretima objasnili, da su njena
deca odnesena u kasabu, tamo gde Turci grade ćupriju. Onako slaba i
očajna, ona je otumarala u varoš i stala da obilazi oko skela i
gradilišta, da zagleda uplašeno ljudima u oči i nerazumljivim
mumljanjem da pita za decu. Ljudi su je posmatrali sa čuđenjem ili
gonili da ne smeta pri radu. Videći da ne razumeju šta hoće, ona je
raskopčala grubu seljačku košulju i pokazivala im dojke bolne i
nabrekle, na kojima su bradavice već počele da pucaju i krvare od
mleka koje je neodoljivo nadolazilo. Niko nije znao kako da joj
pomogne i objasni da njena deca nisu uzidana u most, jer na sve
dobre reči i uveravanja, grdnje i pretnje, ona je samo žalostivo
mumlala i oštrim, nepoverljivim pogledom ispitivala svaki ugao.
Najposle, prestali su da je gone, puštali je da lunja oko gradilišta,
obilazeći oko nje s mučnim sažaljenjem. Kuvari su joj davali od
radničke pure koja bi zagorela na dnu kazana. Oni su je prozvali luda
Ilinka, a po njima i cela kasaba. I sam Abidaga je prolazio bez
prigovora pored nje, zakretao sujeverno glavu u stranu i naređivao da
joj udele. Tako je ostala da živi, kao mirna luda, tu pored gradnje. Sa
njom je ostala i priča da su Turci uzidali decu u most. Jedni su verovali
u nju, drugi nisu, ali su je svi ponavljali i prenosili.
A štete su se i dalje dešavale, čas manje čas veće, i uporedo sa njima
širili su se sve uporniji glasovi da vile ne daju mosta na Drinu.
Abidaga je besneo. Peklo ga je da se može naći neko ko se usuđuje da
i pored njegove poslovične strogosti, koju je on negovao kao naročit
predmet svog ponosa, preduzme nešto protiv njegovog dela i njegovih
namera. Isto tako gadio mu se ovaj narod, i to muslimani kao i
hrišćani, koji je spor i nevešt u poslu, ali brz na podsmeh i
nipodaštavanje, i tako dobro ume da nađe podrugljivu i razornu reč za
sve što ne shvata ili ne ume da uradi. Isturio je straže sa obe strane
reke. Štete na zemljanim radovima tada su prestale, ali se na samoj
vodi i dalje rušilo. Samo za mesečnih noći nije bilo kvara. To je
Abidagu, koji nije verovao u vile, utvrdilo u verovanju da ta vila nije
nevidljiva i da ne dolazi s visina. Dugo nije hteo, nije mogao da veruje
onima koji su mu govorili da je to seljačko lukavstvo ali sad se sve više
uveravao da je ipak tako. I to ga je nagonilo u još veći bes. Ali u isto
vreme on je dobro znao da mora mirovati i prikrivati svoj gnev ako
hoće da pripreža i uhvati štetočinu i što brže i potpunije razbije
pričanja o vilama i o napuštanju radova na mostu, koja mogu da
postanu opasna. Pozvao je starešinu sejmena, jednog Plevljaka koji je
odrastao u Carigradu, bledog i nezdravog čoveka.
Ova dva čoveka su se nagonski odbijala među sobom i u isto vreme
neprestano privlačila i sudarala. Jer između njih su stalno tkala i
talasala nerazumljiva osećanja mržnje, odvratnosti, straha i
nepoverenja. Abidaga, koji ni prema kome nije bio mek ni prijatan,
ispoljavao je prema ovom bledom poturčenjaku neprikrivenu
odvratnost. Sve što je on radio ili govorio dražilo je Abidagu i izazivalo
da ga grdi i unižava. I što se Plevljak više ponižavao i pravio slađim i
revnosnijim to je Abidagina odvratnost sve više rasla. A sejmenski
starešina se od prvog dana sujeverno i strahovito bojao Abidage. Taj
strah se s vremenom pretvorio u mučnu moru, koja ga nije napuštala.
Pri svakom koraku i pokretu, često i u snu on je pomišljao: šta će
Abidaga za ovo kazati? Uzalud je nastojao da mu se dodvori i da mu
ugodi. Sve što je dolazilo od njega Abidaga je primao s negodovanjem.
A ta nerazumljiva mržnja kočila je i zbunjivala Plevljaka i činila ga još
krućim i nespretnijim. On je verovao da će zbog Abidage jednog dana
izgubiti ne samo hlebac i položaj nego i glavu. Zato je živeo u stalnim
uzbuđenjima i prelazio iz samrtne potištenosti u grozničavu i svirepu
revnost. Kad je sada, bled i krut, stao pred Abidagu, ovaj mu je rekao
glasom prigušenim od srdžbe:
— Slušaj, šuplja glavo, ti si vešt ovim krmkovićima, znaš njihov jezik i
njihove marifetluke, pa i pored svega toga nisi u stanju da pronađeš
koja je to rđa koja se digla da vezirski posao kvari. A to je zato što si
rđa kao i oni što su, samo se našla još gora rđa od tebe koja te je
postavila za starešinu i zabita a nije se niko našao da te nagradi kako
zaslužuješ. Evo ja ću, kad niko nije. Da znaš da ću te sabiti u zemlju
da od tebe ne bude senke na suncu ni koliko je ima od najmanje
travke. Ako za tri dana ne prestanu svaki kvar i šteta na radovima,
ako mi ne uhvatiš onog ko ih čini i ne ućutkaš sve ludačke glasove o
vilama i o prestanku radova, nabiću te živa na kolac na najvišoj skeli,
da te svet gleda i od tebe strah hvata i pamet u glavu uzima. Kunem ti
se životom i verom kojom se ne kune lako. Danas je četvrtak, imaš
vremena do nedelje. A sad idi đavolu koji te meni i poslao. Idi! Sikter!
I bez zakletve Plevljak bi verovao Abidaginoj pretnji, jer je i u snu
drhtao od njegova glasa i pogleda. Sad je izišao u jednom od onih
svojih grčevitih, paničnih nastupa straha i odmah se očajnički dao na
posao. Sakupio je sve svoje ljude i prešavši naglo iz samrtne
ukočenosti u ludačku jarost stao je da ih grdi.
— Slijepci! Badavadžije! — derao se Plevljak kao da ga živa nabijaju
na kolac, unoseći se svakom od sejmena u lice. — Zar se tako straža
straži i carsko dobro čuva? Kad je na kazan ići, brzi ste i okretni svi, a
kad je u službi potrčati, vežu vam se noge i stane pamet. A meni obraz
zbog vas gori. Ali nećete više kod mene plandovati! Znajte da ću od
ovih skela kasapnicu sejmensku napraviti! Ni na jednom od vas neće
biti glave ako za dva dana ovo čudo ne prestane i ako ne pohvatate i
pobijete razbojnike. Dva dana imate još života, kunem vam se vjerom
i ćitabom.
Tako je vikao dugo. I najposle, ne znajući šta bi još mogao da im kaže
i čime da pripreti, pljuvao je sejmene, jednog po jednog, redom. Ali
kad se ispraskao i kad se oslobodio pritiska straha koji ga je napuštao
u vidu gneva, odmah se očajničkom snagom dao na posao. Noć je
proveo krstareći sa momcima po obali. U neko doba učinilo im se da
čuju kako nešto lupa na onom delu skela koji je najdalje isturen u reku
i potrčali tamo. Čuli su još kako se odvaljuje daska, osipa kamen i
pada u vodu, a kad su došli do mesta našli su zaista polomljene skele i
razvaljen zid, ali ni traga od krivaca. Pred tom avetinjskom prazninom
sejmeni su drhtali od noćne vlage i sujevernog straha. Dozivali su se,
buljili u tamu, mahali zapaljenim lučevima, ali sve je bilo uzalud. Šteta
je bila opet učinjena a oni koji su je počinili nisu bili ni uhvaćeni ni
ubijeni, kao da su zaista nevidljiva bića.
Iduće noći Plevljak je bolje pripremio zasedu. Prebacio je nekoliko ljudi
i na drugu obalu. Kad je pao mrak, posakrivao je po skelama, sve do
na kraj, sejmene a sam je sa još dvojicom ljudi seo u jedan čamac koji
je sa mrakom neopaženo dovukao na levu obalu. Odavde su sa
nekoliko zaveslaja mogli da budu kod jednog od dva započeta stuba. I
tako bi štetočinu saleteli sa dve strane da ne može umaći, ako nije ili
krilato ili podvodno biće.
Cele te duge i studene noći Plevljak je preležao u čamcu, pokriven
ovčijim kožama i mučen najcrnjim mislima, preturajući neprestano po
glavi: da li će Abidaga zaista ostvariti svoju pretnju i oduzeti mu život
koji pored ovakvog starešine i inače nije život nego samo strah i muka.
Ali duž cele građevine nije se začuo ni najmanji šum, izuzev jednolično
pljuskanje i mrmorenje nevidljive vode. Tako je i svanulo, a Plevljak je
u celom ukrućenom telu osećao kako mu se život smrkava i krati.
Iduće treće i poslednje noći isto bdenje, isti raspored, isto uplašeno
osluškivanje. I ponoć je prošla. Plevljaka je hvatala samrtna
ravnodušnost. Tada se začuo lak pljusak a zatim, jače, tup udarac o
hrastove grede koje su pobijene u reci i na kojima počivaju skele. Otud
je odjeknuo oštar zvižduk. Ali Plevljakov čamac već je krenuo. Stojeći
uspravno on je buljio u mrak, mahao rukama i promuklim glasom
vikao:
— Veslaj, veslaj! Uprrri!
Bunovni ljudi su veslali oštro, ali jaka matica ih je ipak uhvatila nešto
ranije nego što je trebalo. Umesto da pristanu uz skele oni krenuše niz
vodu kojoj nisu mogli da se otmu, i ona bi ih odnela daleko da ih nešto
neočekivano ne zaustavi:
Tu, na sredini brzaka, gde nije bilo direka ni skela, njihov čamac udari
u nešto drveno i teško, i odjeknu tupo. To ih zaustavi. Tek tada
razabraše da se gore na skelama sejmeni gušaju sa nekim. Sejmeni,
sve poturčenjački sinovi iz naših krajeva, vikali su gore svi u jedan
glas; u tami su se ukrštali njihovi isprekidani i nerazumljivi povici:
— Drž', ne puštaj!
— Kahrimane, 'vamo!
— Ja sam, ja!
Između tih povika čulo se kako neki težak predmet ili ljudsko telo
pljusnu u vodu.
Plevljak je nekoliko trenutaka bio u potpunoj nedoumici gde je zastao i
šta se to dešava, ali čim se malo snašao on poče gvozdenom kukom
na dugačkoj motki da se odupire o direke na koje je u vodi udario i da
vuče čamac uz vodu, sve bliže skeli. Sad je već bio kod hrastovog
direka i ohrabren vikao iz svega glasa:
— Luč, palite luč! Konopac mi dajte!
Najpre mu nije niko odgovarao. Najzad, posle mnogog dovikivanja u
kome niko nikog nije slušao ni mogao da razume, planu gore
nesigurno i bojažljivo tanka lučka. Taj prvi blesak više zbuni oči i
pomeša u nemiran kovitlac ljude i predmete sa njihovim senkama i
crvenim odblescima na vodi. Ali planu još u nečijoj ruci luč. Sad se
svetlost umiri i ljudi počeše da se pribiraju i raspoznavaju. Sve se brzo
razmrsi i objasni.
Između Plevljakovog čamca i skela nalazio se mali splav od svega tri
direka; samo na prednjem delu bilo je veslo, pravo splavarsko veslo,
tek kraće i slabije. Splav je bio vezan leskovom gužvom za jedan od
hrastovih direka ispod skela i držao se protiv brze vode koja ga je
zapljuskivala i svom silom vukla naniže. Sejmeni sa skela pomogoše
svome starešini da pređe preko splava i da se ispne do njih. Svi su bili
zadihani i unezvereni. Na daskama je ležao vezan hrišćanin seljak.
Videlo se kako mu se brzo i jako nadimaju grudi, i oči u kolutanju
pokazuju strašnu beonjaču.
Najstariji od četvorice sejmena objašnjavao je uzbuđeno Plevljaku
kako su oni stražarili pritajeni na raznim mestima po skelama. I kad su
u tami čuli veslo pomislili su da je to starešinin čamac, ali su bili toliko
mudri, da se ne jave i da čekaju šta će naići. Tada su videli dvojicu
seljaka kako prikrajčiše uz direke i kako s mukom vezuju splav. Pustili
su ih da se ispnu i da zađu među njih a onda su ih napali nadžacima,
oborili i stali da vezuju. Ovoga koji je bio obeznanjen od udaraca po
glavi vezali su lako, ali onaj drugi, praveći se prvo da je obamro,
kliznuo kao riba i propao kroz daske u vodu.
Tu sejmen uplašeno zastade u govoru, a Plevljak poče da viče:
— Ko ga je pustio? Kazujte ko ga je pustio, jer ću vas sve na komade
sasjeći, sve!
Momci su ćutali i treptali očima na crvenoj nemirnoj svetlosti, a
Plevljak se okretao oko sebe kao da ga traži u mraku, psujući im
jednako i ono što im danju nikad nije psovao. Ali se odjednom trže,
nagnu se nad vezanog seljaka kao nad dragoceno blago i sav drhteći
stade da ciči kroza zube nekim tankim, plačevnim glasom:
— Čuvajte ovoga, čuvajte dobro! Ah, kurvini sinovi, ako mi ga pustite,
znajte da glave na vama nema!
Sejmeni se uskomešaše oko seljaka; dotrčaše sa obale, preko skela,
još dvojica. Plevljak je izdavao naredbe, opominjao da ga bolje vežu i
čvršće drže. Tako ga kao mrtvaca prenesoše polako i oprezno na
obalu. Plevljak je pošao za njima, ne gledajući gde staje i ne skidajući
pogleda sa vezanog čoveka. I sa svakim korakom činilo mu se da
raste, da tek počinje da živi.
Na obali su počeli da se pale i mitoklasaju novi lučevi. Uhvaćeni seljak
je unesen u jedan od radničkih kućeraka, gde je zapaljena vatra, i
vezan uz direk konopcem i verigama koje su skinuli sa ognjišta.
To je bio glavom Radisav sa Uništa.
Plevljak se malo stišao, nije vrištao ni psovao, ali nije mogao nigde da
se skrasi. Slao je sejmene niz obalu da traže onog drugog seljaka koji
je skočio u vodu, iako je bilo jasno da ga po ovako mračnoj noći, ako
se nije udavio, niko neće moći stići ni uhvatiti. Izdavao je i druga razna
naređenja, ulazio, izlazio, pa se opet vraćao, pijan od uzbuđenja.
Počeo je i da ispituje vezanog seljaka, ali je i to napustio. Uopšte, sve
što je radio trebalo je samo da zajazi i prikrije njegov nemir, jer u
stvari on je samo na jedno mislio: čekao je Abidagu. I nije morao dugo
da ga čeka.
Pošto je odspavao prvi san, Abidaga se po svom običaju odmah iza
ponoći probudio i, ne mogući više zaspati, stajao je kraj prozora i
gledao u tamu. Sa njegovog čardaka na Bikavcu danju se videla rečna
dolina i cela građevina sa kućercima, mlinovima, pojatama i celim
onim razrovanim i zakrčenim prostorom oko nje. Sad je u tami
naslućivao sve to i sa gorčinom mislio kako posao ide sporo i teško i
kako će to jednog dana morati doći i veziru do ušiju. Za to će se već
neko pobrinuti. Ako niko, a ono ovaj glatki, hladni i podmukli Tosun
efendija. I tada bi se moglo desiti da padne u nemilost kod vezira. A
to, to je ono od čega on ne može da spava, a kad zaspi i u snu drhti.
Jelo mu je otrovano, ljudi su mu crni, život mu je mrzak samo kad
pomisli na to. Nemilost, to znači da si udaljen od vezira, da ti se
neprijatelji podsmevaju (ah, samo ne to!), da nisi niko i ništa, da si
dronjak i fukara ne samo u tuđim nego i u svojim sopstvenim očima.
Znači izgubiti teško stečeni imetak ili, ako ga i zadržiš, grickati ga
kradimice, daleko od Stambola, negde u progonstvu, u mračnoj
provinciji, zaboravljen, izlišan, smešan, bedan. Ne, samo to ne! Bolje
ne gledati sunce i ne disati vazduh! Sto puta je onda bolje bilo i ne biti
niko i ne imati ništa! — Eto, to je ta misao koja mu se uvek vraća i po
nekoliko puta u danu nagoni krv da bolno udara u teme i slepoočnice,
ali ni inače nikad potpuno ne iščezava, nego leži kao crn talog u
njemu. To bi za njega značila nemilost, a nemilost je mogućna svakog
dana i časa, jer sve radi da ona dođe, samo on jedini radi protivno i
brani se; dakle on jedan protiv svih i svega. I to traje već petnaestak
godina, otkako je došao do ugleda i uticaja, otkako mu vezir poverava
velike i važne poslove. Pa ko to može da izdrži? Ko da spava i miruje?
Iako je bila hladna i vlažna jesenska noć, Abidaga je otvorio prozor i
gledao u tamu, jer mu se činilo da se guši u zatvorenom prostoru.
Tada je primetio da se na skelama i po obali pale i kreću svetlosti. Kad
je video da ih biva sve više, pomislio je da se nešto neobično desilo,
obukao se i probudio momka. Tako je stigao pred osvetljenu pojatu
upravo u trenutku kad Plevljak nije više ni sam znao kako da grdi,
kome da naređuje, uopšte šta da radi pa da prikrati vreme.
Neočekivani dolazak Abidagin posve ga je zbunio. Toliko je želeo taj
čas, a sada kad je nastupio, on nije umeo da ga iskoristi onako kako je
zamišljao. Mucao je od uzbuđenja i zaboravio je na vezanog seljaka.
Abidaga je samo prezrivo gledao iznad njegove glave i odmah se
uputio ka zarobljeniku.
U pojati su naložili življu vatru tako da je i najudaljeniji kutak bio
obasjan, a sejmeni su dodavali sve nove glavnje.
Abidaga je stajao pred vezanim seljakom od koga je bio mnogo viši.
Bio je miran i zamišljen. Svi su čekali na njegovu reč, a on je mislio:
eto s kim ja imam da se borim i nosim, eto od koga zavise moj položaj
i moja sudbina, od ove prezrene i slaboumne poturice Plevljaka i od
nerazumljive, okorele zlobe i uporstva ove rajinske gnjide. A onda se
trgnuo i počeo da izdaje naredbe i da ispituje seljaka.
Pojata se ispunila sejmenima, napolju su se čuli glasovi razbuđenih
nadzornika i radnika. Abidaga je postavljao pitanja preko Plevljaka.
Radisav je najpre tvrdio da su se on i još jedan mladić rešili da beže i
da su zato spremili mali splav i krenuli niz reku. Kad su mu pokazali
svu besmislenost njegovog tvrđenja, jer se po mračnoj noći ne može
ploviti niz nemirnu reku, punu virova, stena i sprudova, i jer se oni koji
hoće da beže ne penju na skele i ne ruše rad, on je zaćutao i samo je
nabusito rekao:
— Pa, u vašim je rukama sve, radite šta znate.
— E, sad ćeš da vidiš šta znamo, — rekao je na to živo Abidaga.
Sejmeni su razdrešili verige i razgolitili seljaku grudni koš. Verige su
bacili u razgorelu vatru i čekali. Kako su verige bile čađave, svima su
im ruke bile uprljane i svuda su i po polunagom seljaku i po njima
ostavljale crne tragove. Kad su verige bile blizu usijanja, prišao je
Merdžan Ciganin i dugačkim kleštima ih izvukao za jedan kraj, a jedan
od sejmena je isto tako pridržavao drugi.
Plevljak je prevodio Abidagine reči.
— E, dede sad nam kazuj pravu istinu.
— Šta imam da vam kazujem; vi sve možete pa sve i znate.
Ona dvojica prinesoše verige i opasaše njima seljaka oko širokih,
maljavih grudi. Stade da cvrči osmuđena dlaka. Seljaku se zgrčiše
usta, nabreknuše vratne žile, rebra na slabinama iskočiše i trbušni
mišići počeše da se stežu i kreću kao kad čovek povraća. Stenjao je od
bola, zatezao konopce kojima je vezan i uzalud se otimao i nastojao da
smanji dodir tela sa vrelim gvožđem. Oči su mu treptale i suzile.
Odmakoše verige.
— To ti je za početak. Zar nije bolje da bez toga govoriš?
Seljak samo jako oduhnu kroz nos, ali je ćutao.
— Kazuj ko je bio onaj s tobom!
— Zvao se Jovan, a ja mu ne znam kuću ni selo.
Prinesoše opet verige, zacvrča opaljena dlaka i koža. Kašljući od dima i
grčeći se od bolova, seljak poče isprekidano da kazuje.
Svega njih dvojica su se dogovorili da ruše gradnju na mostu. Tako su
mislili da treba i tako su uradili. Niko drugi nije znao i nije učestvovao.
Ispočetka su prilazili sa obale, na raznim mestima, i uspevali su dobro,
ali kad su videli da je straža na skelama i po obali, smislili su da
sastave tri direka u splav i da tako neprimećeni priđu građevini sa
reke. To je bilo pre tri dana. Već prve noći umalo da ih nisu uhvatili.
Jedva su izmakli. Zato iduće noći nisu uopšte izlazili. A kad su noćas
opet probali sa splavom desilo se ovo što se desilo.
— To je sve. Tako je bilo i tako smo radili, a vi sada činite svoje.
— A ne, nećemo tako, nego kazuj ko vas je nagovorio na to! Jer, ništa
su te muke dosada prema ovima koje idu.
— Vala, činite šta vam je drago.
Tada priđe onaj Merdžan kovač sa kleštima. Kleče pored vezanog
čoveka i poče da mu kida nokte sa bosih nogu. Stisnutih zuba seljak je
ćutao, ali je čudna drhtavica, koja mu je i onako vezanom tresla telo
sve do pasa, odavala da je bol morao biti velik i neobičan. U jednom
trenutku seljak procedi kroza zube nešto nejasno. Plevljak koji je
vrebao njegove reči i pokrete i žudno očekivao ma kakvo priznanje
dade rukom znak Ciganinu da prestane i odmah priskoči.
— Kako? šta kažeš?
— Ništa. Kažem: što me na pravdi boga mučite i što dangubite.
— Kazuj ko te nagovorio?
— Ama, ko će me nagovoriti? Šejtan!
— Šejtan?
— Šejtan, jakako, onaj koji je i vas nagovorio da zidate ćupriju.
Seljak je govorio tiho ali tvrdo i određeno.
Šejtan! Čudna reč, kazana ovako ogorčeno u ovako neobičnom
položaju. Šejtan! I toga ima, mislio je Plevljak, stojeći sada oborene
glave kao da ga vezani saslušava a ne on njega. Ta jedina reč pogodila
ga je u osetljivo mesto i podigla u njemu odjednom sve brige i sva
strahovanja u svoj njihovoj snazi i veličini, kao da nisu bila zbrisana
ovim hvatanjem krivca. Možda je zaista sve ovo, zajedno sa
Abidagom, i građenjem mosta, i ovim ludim seljakom, samo đavolja
rabota. šejtan! Možda je to jedino čega se treba bojati? Plevljak
zadrhta, i trgnu se. Upravo, prenuo ga je gromki i ljutiti Abidagin glas.
— Šta je? Tebi se spava, jaramaze? — vikao je Abidaga, udarajući
kožnim kratkim bičem po sari svoje desne čizme.
Ciganin je klečao, sa kleštima u rukama, i crnim, svetlim očima gledao
uplašeno i pokorno naviše uz Abidagin stas. Sejmeni su podsticali
vatru koja se i inače bila rasplamsala. Cela prostorija je sjala,
zagrejana i svečana. Uopšte, to što je omrklo kao uboga i neugledna
zgrada poraslo je odjednom, proširilo se i izmenilo. U pojati i oko nje
vladalo je neko svečano uzbuđenje i naročita tišina kao što uvek biva
na mestima na kojima isteruju pravdu, muče živa čoveka ili se
dešavaju sudbonosne stvari. Abidaga, Plevljak i vezani čovek kretali su
se i govorili kao glumci, a svi ostali su išli na prstima, oborenih očiju,
ne govoreći do u potrebi, pa i onda samo šapatom. Svak je u sebi
želeo da ne bude na tom mestu ni u tom poslu, ali pošto to nije
mogućno, svak je stišavao svoju reč i umanjivao svoj pokret da bar za
toliko bude dalje od svega.
Videći da saslušanje sporo ide i da ne obećava ploda, Abidaga sa
nestrpljivim pokretom i glasnim psovkama iziđe iz pojate. Za njim je
skakutao Plevljak, a za ovim sejmeni.
Napolju je svitalo. Sunce se još nije javilo, ali je ceo vidik bio svetao.
Duboko među brdima videli su se oblaci, rastegnuti u dugim, zagasito
ljubičastim pojasevima, a između njih svetlo i bistro nebo, gotovo
zelene boje. Nad vlažnom zemljom ležale su rasturene gomile niske
magle iz koje su virile krune voćaka sa potpuno proređenim i žutim
lišćem. Udarajući jednako korbačem o čizmu, Abidaga je izdavao
naređenja: da se krivac ispituje i dalje, naročito o pomagačima, ali da
ga ne muče preko mere mukama od kojih bi klonuo; da se spremi sve
što treba da danas u podne bude živ nabijen na kolac, i to na krajnjoj
skeli, na najuzvišenijem mestu, tako da ga vidi sva kasaba i svi radnici
sa obe strane reke: Merdžan da pripremi sve, a telal da vikne kroz
mahale: da će u podne na ćupriji narod moći videti kako prolaze oni
koji ometaju gradnju mosta, da se tu, na jednoj ili na drugoj obali
mora iskupiti sve muško stanovništvo, Turci i raja, od deteta pa do
starca.
Dan koji sviće nedelja je. Nedeljom se radilo kao i svakim drugim
danom, ali danas su i sami nadzornici rasejani. Tek što se dobro
razdanilo pronela se vest o hvatanju krivca, o mučenju i pogubljenju
koje će biti u podne. Ono stišano i svečano raspoloženje iz pojate
proširilo se na ceo prostor oko građevine. Kulučari rade ćutke, svak
izbegava da drugom pogleda u oči i svak gleda u posao koji ima pred
sobom kao da je to početak i svršetak sveta.
Još na sat pred podne iskupio se varoški svet, većinom Turci, na
zaravanku kod mosta. Deca su se ispela na visoke blokove
neobrađenog kamena koji su tu ležali. Radnici su se rojili oko dugih i
uskih dasaka sa kojih se delio kulučarski tain koji čoveku ne da umreti.
Žvačući, oni su ćutke i unezvereno gledali oko sebe. Malo zatim
pojavio se Abidaga, u pratnji Tosun-efendije, majstor-Antonija i još
nekolicine uglednih Turaka. Svi su stali na jednom uzvišenom
oceditom mestu između mosta i pojate u kojoj je bio osuđenik.
Abidaga je otišao još jednom do pojate gde mu je javljeno da je sve
spremno: tu je ležao hrastov kolac, dugačak blizu četiri aršina, kako
treba zašiljen, na vrhu pokovan gvožđem i sasvim tanak i oštar, a ceo
namazan dobro lojem; tamo na skelama bili su prikovani direci među
koje će se kolac uglaviti i ukovati, drven malj za nabijanje, konopci i
sve ostalo.
Plevljak je bio ustumaran, zemljane boje u licu i crvenih očiju. Ni sada
nije mogao da izdrži Abidagin plameni pogled.
— Slušaj ti, ako ne bude sve kako treba i ako me obrukaš pred
svetom, ne izlaz'te mi pred oči ni ti ni ovaj ciganski brabonjak;
potopiću vas u Drinu, kao slepu štenad.
I onda okrećući se uzdrhtalom Ciganinu dodade blaže:
— Šest ti je groša za posao, a još šest ako ostane do mraka živ. Pa
sad gledaj.
Sa glavne džamije u čaršiji javi se hodža oštrim i jasnim glasom.
Nastade nemir među sakupljenim narodom, a malo zatim otvoriše se
vrata na pojati. Desetak sejmena se svrsta u dva reda, po pet sa
svake strane. Među njima je Radisav, bos i gologlav; brz i pognut kao i
uvek ali ne »seje« u hodu, nego sitno i čudnovato hoda, skakuće
gotovo na osakaćenim nogama sa krvavim rupama umesto nokata; na
ramenu nosi dugačak, beo i zašiljen kolac. Pozadi ide Merdžan sa još
dva Ciganina koji će mu pomagati pri izvršenju presude. Odjednom
izjaha odnekud Plevljak na svom doratu i pođe na čelo te povorke,
koja je imala da pređe svega stotinjak koraka do prvih skela.
Svet je istezao vratove i propinjao se na prste da vidi čoveka koji je
ostvario zaveru i otpor i rušio građevinu. Svi su bili iznenađeni bednim
i nikakvim izgledom toga čoveka koga su oni posve drukčije zamišljali.
Naravno, niko od njih nije znao zašto onako smešno poskakuje i
nabada s noge na nogu i niko nije dobro video one opekotine od veriga
koje su mu išle oko grudi kao veliki kaiševi, a preko kojih su mu
navukli košulju i gunj. Stoga je svima izgledao i suviše jadan i
neugledan za delo zbog koga ga vode na gubilište. Samo je beli
dugački kolac davao svemu neku jezivu veličinu i privlačio sve poglede
na sebe.
Kad su stigli do mesta gde počinju zemljani radovi na obali, Plevljak
sjaha i nekim svečanim i preteranim pokretom predade uzdu momku,
a on se sa ostalima izgubi na strmom, raskaljanom putu koji se spušta
ka vodi. Malo zatim svet je mogao da ih vidi kako se pojavljuju istim
redom na skelama i kako se penju sporo i oprezno. Na uskim
prolazima od greda i dasaka sejmeni su potpnno okružili i stisli među
sobom Radisava, da im ne bi skočio u reku. Tako su se provlačili
polako i peli sve više dok ne dođoše do kraja. Tu je nad vodom bio
popođen prostor u veličini jedne osrednje sobe. Na tom prostoru se,
kao na uzdignutoj pozornici, smestiše Radisav, Plevljak i trojica
Cigana, ostali sejmeni ostadoše rastureni naokolo po skelama.
Narod na zaravanku se pomerao i premeštao. Stotinjak koraka ga deli
od onih dasaka, tako da vidi svakog čoveka i svaki pokret, ali ne može
da čuje reči ni razabere pojedinosti. Narod i radnici sa leve obale
udaljeni su tri puta toliko od prizora i još se više vrpolje i naprežu da
što bolje čuju i vide. Ali se ništa nije moglo čuti a ono što se videlo
izgledalo je u početku i suviše jednostavno i zanimljivo, a opet na
kraju postalo je tako strašno da su svi okretali glave i mnogi brzo
odlazili kući, kajući se što su dolazili.
Kad su Radisavu naredili da legne, on je oklevao jedan trenutak, a
onda je ne gledajući Cigane ni sejmene, kao da ih nema, prišao bliže
Plevljaku, gotovo poverljivo, kao nekom svome, i rekao mu tiho i
potmulo:
— Slušaj, tako ti ovog i onog svijeta, učini dobro i probodi me, da se
ne mučim kao pas.
Plevljak se trgnuo i viknuo na njega kao da se brani od toga suviše
poverljivog načina razgovora:
— Sikter, vlaše! Zar ti toliki delija da carsko rušiš a ovamo bogoradiš
k'o žena! Biće kako je naređeno i kako si zaslužio.
Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da
svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga,
potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa, seljak leže kako mu je
naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu
prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan
konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge.
Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako
da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak,
širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da
mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji
će kolac uči u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom,
za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od
kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da
će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je
to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da
udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između
dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a
zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo
raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja
kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali.
Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac
za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti
kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični
zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas,
nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i
grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog
udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega,
ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije
povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i
nastavljao svoj posao.
Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge
drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama.
U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri
vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče
to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče, najpre oskudno pa sve
jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade
da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta,
dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na
kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego
na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan
odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja
je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao. i hvatala se u malim
mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa
i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je
gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo
odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne,
ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču;
iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića čovek nije
više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo
muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše
da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da
ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca
među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u
istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takođe prikovaše i za
kolac i za gredu od skela.
Kad i to bi gotovo Cigani se izmakoše podalje i pridružiše sejmenima, a
na onom praznom prostoru ostade sam, izdignut za čitava dva aršina,
uspravan, ispršen i go do pasa, čovek na kocu. Iz daljine se samo
naslućivalo da kroz njega ide kolac za koji su mu vezane noge pri
člancima, dok su mu ruke vezane na leđiina. Zato je narodu izgledao
kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko iznad reke.
Na obe obale prođe žagor i talasanje kroz svetinu. Neki oboriše pogled,
a neki krenuše kući brzo, ne okrećući glave. Većina je nemo gledala taj
ljudski lik, isturen u prostor, neprirodno ukočen i prav. Strah im je
ledio utrobu i noge su pod njima obamirale, ali oni nisu mogli da se
maknu ni da odvoje pogled od toga prizora. A između toga uplašenog
sveta provlačila se luda Ilinka; zagledala svakom u oči, nastojeći da im
uhvati pogled i da u njemu pročita i otkrije gde su njena žrtvovana i
sahranjena deca.
Tad Plevljak, Merdžan i još dvojica sejmena priđoše ponovo osuđeniku
i stadoše da ga zagledaju izbliza. Niz kolac je tekao samo slab mlaz
krvi. čovek je bio živ i svestan. Slabine su mu se dizale i spuštale, žile
na vratu kucale, oči su kolutale sporo ali neprestano. Kroz stisnute
zube naviralo je otegnuto režanje u kome su se teško razabirale
pojedine reči:
— Turci, Turci..., — grcao je čovek sa koca. — Turci na ćupriji... da
paski skapavate... paski pomrete!...
Cigani sakupiše svoj alat i svi se, zajedno sa Plevljakom i sejmenima,
zaputiše preko skela na obalu. Narod ustuknu pred njima i stade đa se
razilazi. Samo su dečaci sa visokog kamenja i golih drveta očekivali još
nešto i, ne znajući kad je kraj ni šta je dosta, čekali šta će dalje biti sa
čudnim čovekom koji lebdi nad vodom kao da je u skoku zastao.
Plevljak je prišao Abidagi i javio da je sve tačno i dobro izvršeno i da je
osuđenik žav i ima izgleda da će živeti još, jer mu unutrica nije
povređena. Abidaga mu ne odgovori ništa, ni pogledom, samo mahnu
rukom za znak da mu dovedu konja i stade da se prašta sa Tosunefendijom
i majstor-Antonijem. Svi stadoše da se razilaze. Čulo se
kako kroz čaršiju telal viče o izvršenoj presudi i o takvoj istoj i goroj
kazni koja čeka svakog ko bude tako radio.
Plevljak je stajao, u nedoumici, na zaravanku koji se naglo praznio.
Momak je držao konja i sejmeni su čekali naređenja. Osećao je da bi
trebalo nešto da kaže, ali nije mogao od silnog uzbuđenja koje je tek
sada počelo da raste u njemu, da ga razapinje, kao da će poleteti. Sad
mu je tek dolazilo do svesti sve ono na što, ranije, zauzet poslom oko
izvršenja presude, nije mogao da misli. Sad se tek setio Abidagine
pretnje da će ga živa namaći na kolac ako ne uspe da uhvati krivca.
Izbegao je tu strahotu, ali za dlaku, u poslednjem trenutku. Onaj tamo
na skeli radio je svom snagom, noću, podmuklo, da se to zaista desi.
Ali se, eto, desilo obrnuto. I sam pogled na toga čoveka, koji je još živ
onako pripet i isturen nad rekom, ispunjavao ga je i užasom i nekom
bolnom radošću što nije njega ta sudbina zadesila, i što je njegovo telo
netaknuto, slobodno i pokretno. Od te misli neodoljivi vatreni trnci su
mu se širili iz grudi, ulazili u noge, u ruke, i nagonili ga da se kreće,
smeje i govori, kako bi sam sebe uverio da je zdrav, da može da se
miče slobodno, da govori i da se smeje glasno, da peva ako hoće, a ne
da reži sa koca nemoćne kletve, očekujući smrt kao jedinu sreću koja
mu se još može desiti. Same se ruke kreću, same noge poigravaju,
sama se usta otvaraju i na njih navire grčevit smeh i same teku obilne
reči:
— Ha, ha, ha! Radisave, vilo gorska, što si se ukrutio tako? Što ne
potkopavaš ćupriju? Što režiš i grcaš? Zapjevaj, vilo! Poigraj, vilo!
Iznenađeni i zbunjeni sejmeni su gledali kako njihov starešina igra,
raširenih ruku, i kako se zapevajući i grcajući guši od smeha, od
čudnih reči i bele pene koja mu sve više izbija na krajevima usana. I
njegov konj, dorat, dobacivao mu je uplašene poglede iskosa.
Svi oni koji su sa jedne ili druge obale prisustvovali izvršenju kazne
razneli su strašne glasove po varoši i okolini. Neopisiv strah je ušao u
građane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo ljudima u svest puno
saznanje o onome što se tu u njihovoj blizini, u toku kratkog
novembarskog dana desilo. Svi su se razgovori kretali oko čoveka koji
je tamo gore iznad skela još živ na kocu. Svak se u sebi zaricao da
neće o njemu govoriti; ali šta vredi kad se misao stalno vraća na njega
i pogled otima na tu stranu?
Seljaci koji su pristizali iz Banje, vozeći kamen na volovskim kolima,
obarali su oči i opominjali krotko svoje volove da žure. Radnici po obali
i na skelama dozivali su se pri poslu prigušeno i samo koliko se
moralo. I sami nadzornici sa leskovim prutovima u ruci bili su mirniji i
blaži. Dalmatinski kamenoresci su pri radu okretali leđa mostu, bledi,
stegnutih vilica, i gnevno udarali svoja dleta koja su u opštoj tišini
kliktala kao jato detlića.
Brzo je došao sumrak i radnici su grabili svojim konačištima, u želji da
budu što dalje od skela. Još pre nego se potpuno smrklo ispeli su se
Merdžan i jedan Abidagin pouzdan momak ponovo do Radisava i
nesumnjivo utvrdili da je osuđenik i sada četiri sata posle izvršenja
osude, živ i svestan. On je, u groznici, sporo i teško kolutao očima, a
kad je ispod sebe ugledao Ciganina počeo je glasnije da ječi. Kroz tu
jeku sa kojom je duša izlazila iz njega razabirale su se samo pojedine
reči:
— Turci... Turci... ćuprija!
Zadovoljni, vratili su se Abidaginoj kući na Bikavac, pričajući putem
svakome da je osuđenik živ; a kako škripi zubima i progovara s koca
lepo i razgovetno, ima nade da će živeti i do sutra u podne. Zadovoljan
je bio i Abidaga i naredio je da se Merdžanu isplati obećana nagrada.
Te noći je sve živo u kasabi i oko mosta zaspalo u strahu. Upravo,
zaspao je onaj ko je mogao da spava, a onih kojima san nije hteo na
oči bilo je mnogo.
A sutradan je osvanuo sunčan novembarski ponedeljak. Ni tu oko
gradnje ni u celoj kasabi nije bilo oka koje nije pogledalo na onaj
zamršeni splet greda i dasaka nad vodom, gde se na samom kraju,
kao na pramcu broda, prav i odvojen, isticao čovek na kocu. I mnogi
koji je, budeći se, pomislio da je snivao ono što se juče naočigled
sveta dešavalo na mostu, sad je stajao i netremice gledao svoj mučan
san kako se produžuje i traje, stvaran, na suncu.
Kod radnika ista ona jučerašnja tišina, puna skrušenosti i ogorčenja. U
varoši isti šapat i zbunjenost. Merdžan i onaj Abidagin momak ispeli su
se ponovo na skele, obilazili oko osuđenika; nešto su govorili među
sobom, dizali glavu i zagledali gore u lice seljakovo; u jednom trenutku
Merdžan ga je povukao za čakšire. Već po načinu kako su se spustili na
obalu i prošli ćutke između zaposlenih ljudi, svi su shvatili da je seljak
izdahnuo. I svi su Srbi osetili neko olakšanje, kao nevidljivu pobedu.
Sada su svi smelije pogledali gore na skele i na osuđenika. Svi su
osećali da je u onom njihovom stalnom rvanju i morenju sa Turcima
sada preteglo na njihovu stranu. Smrt je najteži zalog. Usta, dotle
zalivena strahom, sama su se otvarala. Onako kaljavi, vlažni,
neobrijani i bledi, valjajući borovim polugama velike blokove banjskog
kamena, zastajali su se za trenutak da opljunu dlanove i prigušenim
glasom govorili jedan drugom:
— Bog da ga prosti i pomiluje!
— Ej, mučenik! E, jade naš!
— Zar ne vidiš da se posvetio? Svetitelj, bolan.
I svaki je ispod oka merio pokojnika koji se drži uspravno kao da stupa
pred četom. Gore, na svojoj visini on im nije više izgledao ni strašan ni
žalostan. Naprotiv, svima je bilo jasno sada koliko se izdvojio i uzvisio.
Ne stoji na zemlji, ne drži se rukama, ne pliva, ne leti; on ima svoje
težište u samom sebi; oslobođen zemnih veza i tereta, ne muči se; ne
može mu više niko ništa, ni puška ni sablja, ni zla misao ni ljudska reč
ni turski sud. Onako nag do pasa, vezanih ruku i nogu, prav, zabačene
glave uz kolac, taj lik nije ni ličio toliko na ljudsko telo koje raste i
raspada se koliko na visoko uzdignut, tvrd i neprolazan kip koji će tu
ostati zauvek.
Kulučari su se zakretali i kriomice krstili.
Na Mejdanu su žene pretrčavale jedna drugoj, preko avlije, da samo
minut-dva prošapuću i otplaču zajedno, i odmah se vraćale trkom da
im ručak ne bi zagoreo. Jedna je zapalila kandilo. Ubrzo su po svima
kućama gorela kandila, prituljena po ćoškovima soba. Deca su trepćući
očima, u prazničkom raspoloženju, gledala u taj sjaj, i slušajući
nerazumljive, izlomljene rečenice starijih (»Ubrani, Gospode, i
sačuvaj!« »Ah, mučenik, pribran je kod boga kao da je najveću crkvu
sagradio!« «Pomozi nas, Bože, ti Jedini, potri dušmanina i ne daj mu
duge vlasti!«), zapitkivala neumorno, šta je to mučenik, ko gradi
crkvu, i gde to. Naročito su dečaci bili ljubopitljivi. A majke su ih
umirivale:
— Šuti, dušo! šuti, slušaj mamu i čuvaj se, dok si god živ, Turčina,
prokletnika!
A pre nego je i po drugi put stao da pada mrak, Abidaga je još jednom
obišao građevinu i, zadovoljan dejstvom ovoga strašnog primera,
naredio da se seljak skine sa skela:
— Bacite psa psima!
U toj noći koja je naglo padala, vlažna i mlaka kao proletnja, nastalo je
nerazumljivo žuborenje i talasanje među radnicima. I oni koji ranije
nisu hteli da čuju o rušenju i otporu sada su bili spremni da daju
mnogo i učine sve. Čovek na kocu posto je opšta briga i svetinja.
Nekoliko stotina izmučenih ljudi, pokrenuto urođenim nagonom,
snagom sažaljenja i drevnih običaja, nesvesno se zatalasalo i udružilo
u naporu da dođe do mučenikovog leša, da ga otme skrnavljenju i
hrišćanski sahrani. U opreznom sašaptavanju i dogovaranju po
kolibama i pojatama kulučari su sakupili među sobom znatnu svotu od
sedam groša kojom će podmititi Merdžana. Za taj posao odabrali su
trojicu najokretnijih između sebe i oni su uspeli da stupe u dodir sa
dželatom. Mokri i umorni od rada, trojica seljaka sada pregovaraju,
sporo, lukavo, zaobilazno. Mršteći se, češkajući po glavi i namerno
zamuckujući, najstariji seljak govori Ciganinu:
— Eto se i to svrši. Suđeno je pa neka bude i to. Samo znaš, kako je,
na priliku, iksan je, što no se kaže božji stvor, pa ne bi valjalo da ga,
na priliku, zverinje jede i psi razvlače.
Merdžan, koji naslućuje dobro da se radi o poslu, brani se, više tužno
nego uporno.
— Aja, jok! Nemojte da mi govorite. Na veliku ćete me vatru naložiti.
Vi ne znate kakav je ris Abidaga!
Seljak se muči i mršti i misli u sebi: »Ciganin je, stvorenje bez krsta i
duše, pa nit' možeš da ga kumiš ni bratimiš, ni ićim na zemlji ili na
nebu zakuneše, a desnu ruku drži u plitkom džepu od gunja i u njoj
stisnuto sedam groša.
— Ama, znam već kako je. Znamo mi, na priliku, da ni tebi nije lako.
Samo, neće ni tebi krivati, Eto, četiri groša, uzdravo, smo našli, pa kao
velimo dosta je.
— Jok, jok, draži je meni život od vaskolikog blaga svjetskog. A od
Abidage živ ost'o ne bih, jer taj vidi sve i kad spava. Jao, premrem kad
pomislim!
— Četiri, pa i pet, najposlije kad bude. Sve bi se našlo, — nastavlja
seljak bez obzira na Ciganinovo vajkanje.
— Ne smijem, ne smijem, pa eto!
— Dobro, tebi je zapovjeđeno da to... telo baciš, na priliku, kao...
psima, i ti ćeš ga baciti, a šta će poslije biti od njega o tom ti brigu ne
vodiš, niti će te ko pitati za to. E vidiš, onda bismo mi, na priliku, uzeli
to... telo i sahranili po našemu zakonu, ali kriomice, na priliku, da živa
duša ne zna. I ti ćeš, na priliku, kazati sutradan da su psi, na priliku,
raznijeli to... telo. I nikom ništa, a tebi će biti tvoje.
Seljak je govorio pažljivo i smišljeno, samo je sa čudnim snebivanjem
zastajkivao pred reči telo, koju je izgovarao upravo tako: »telo«.
— Zar ja za pet groša glavu da gubim! Ne, ne, neee!
— Za šest, — dodaje mirno seljak.
I tada se Ciganin ispravi, raširi ruke, uozbilji lice, sa izrazom potresne
iskrenosti za kakav su sposobni samo ljudi koji i ne razlikuju laž od
istine, stade pred seljaka, kao da je on osuđenik a seljak krvnik.
— Neka bude u moju glavu, kad sam takve sudbine, i neka moja
Ciganka ostane udovica i moja djeca siročad: da mi date sedam groša,
pa nosite mrca, samo da niko ne vidi i ne sazna.
Seljak je vrtio glavom, žaleći duboko što ovoj rđi mora da izda baš sve
do poslednje pare. Kao da mu je zavirio u stisnutu šaku!
I onda se pogodiše potanko i opširno kako će Merdžan preneti
mrtvaca, kad ga skine sa skela, na levu obalu reke i tu ga, sa prvim
mrakom baciti na kamenitu stranu pored puta, tako da to vide i
Abidagini momci i prolaznici. A u šipražju, malo podalje, biće sakrivena
ona trojica. I čim mrak padne, uzeće leš, odneti ga i sahraniti, ali na
skrovitu mestu i bez ikakva vidna traga, tako da će izgledati posve
verovatno da su ga psi u toku noći razvukli i pojeli. Tri groša se daju
unapred a četiri sutra po svršenoj stvari.
Još iste noći sve je izvršeno, prema pogodbi.
Sa sumrakom Merdžan je preneo leš i bacio ga na obalu ispod puta.
(To nije ličilo na ono telo koje su svi gledali ova dva dana, pravo i
ispršeno na kocu; to je opet bio stari Radisav, sitan i povijen, samo
bez krvi i života.) I odmah se vratio, zajedno s momcima, skelom na
drugu obalu, u kasabu. Seljaci su čekali u šikari. Prolazio je još poneki
zadocneo radnik ili Turčin koji se vraća kući. Pa se onda ceo kraj
potpuno smiri i smrači. Stadoše da se javljaju psi, oni krupni, olinjali,
gladni i uplašeni, bez kuće i gospodara. Sakriveni u žbunju, seljaci su
se bacali na njih kamenjem i razgonili ih, a oni su bežali podvijena
repa, ali samo dvadesetak koraka od leša i otuda su vrebali šta će biti
dalje. U mraku se naziralo kako im oči žagre i sjaju. Kad se već videlo
da noć osvaja i da nema verovatnoće da će iko više naići, seljaci
iziđoše iz svog zaklona noseći trnokop i lopatu. Dve daske koje su
takođe nosili sa sobom položiše jednu na drugu a na njih mrtvaca, i
tako ga iznesoše uza stranu. Tu, u jednoj udolini koju su stvorile
proletnje i jesenje vode jureći sa brega ka Drini, odgrnuše krupni
šljunak, koji se tu spušta kao suv i nepresušan potok, i iskopaše dubok
grob, brzo, tiho, bez reči i šuma. U grob položiše tvrdo, hladno i
zgrčeno telo. Onaj najstariji seljak skoči u jamu, oprezno kresnu
nekoliko puta čakmakom o kremen i zapali prvo trud pa zatim tanku
svećicu sa savijenog voštanog svica, zaklanjajući je obema rukama;
zatim je usadi više pokojnikove glave i prekrsti se tri puta, brzo i
glasno. Prekrstiše se za njim i ona dvojica gore u mraku. Seljak zatim
mahnu dvaput iznad mrtvaca rukom kao da ga preliva iz prazne ruke
nevidljivim vinom i dvaput izgovori tiho i skrušeno:
— So svjatimi upokoj, Hriste, dušu raba tvojego.
Zatim je šaputao još neke reči, nepovezane i nerazumljive, ali
molitvene, svečane i teške, tako da su se ona dvojica nad grobom
neprestano krstili. A kad zaćuta, dodadoše mu odozgo one dve daske i
on ih sastavi nad lešom, ukoso i po dužini, tako da su sačinjavale kao
krov nad njim. Prekrsti se još jednom, ugasi sveću i izvuče se iz groba.
Onda oprezno i polako stadoše svi zajedno da bacaju zemlju, sabijajući
je dobro, tako da ne ostane vidljiva humka nad grobom. A kad su bili
gotovi s tim, vratiše opet onaj šljunak, kao potok, preko sveže
iskopane zemlje, prekrstiše se još jednom, i krenuše natrag,
zaobilazeći daleko, kako bi što dalje od groba sišli na drum.
Još iste noći udarila je gusta, tiha kiša bez vetra, a jutro koje je
svanulo bilo je puno mlečne magle i teške, mlake vlage koja je
ispunjavala celu rečnu dolinu. Po nekom belom sjaju koji čas raste čas
pada vidi se da se sunce negde bori sa maglama koje ne može da
probije. Sve je bilo prigušeno i avetinjski novo i strano. Ljudi su naglo
iskrsavali iz te magle i isto tako se naglo gubili u njoj. Po takvom
vremenu prošla su sa ranim jutrom kroz čaršiju prosta kola i na njima
dva sejmena koji pridržavaju vezanog Plevljaka, svoga dojučerašnjeg
starešinu.
Otkako je ono prekjuče, u nastupu neočekivanog oduševljenja što je
živ i što nije na kocu, stao da igra pred svima, on se nije više smirivao.
Svi mišići su na njemu poigravali, mesto ga nije držalo, stalno ga je
mučila neodoljiva potreba da se i sam uveri i drugima da pokaže kako
je on zdrav, čitav i pokretan. Na mahove bi se setio Abidage (to je
crna tačka u ovoj njegovoj radosti!) i odmah bi pao u tešku
zamišljenost. Ali za to vreme u njemu bi se sakupila nova snaga koja
ga je neodoljivo gonila da se kreće i lomi kao mamen. I opet bi se
dizao i počinjao da igra, šireći ruke, pucketajući prstima i vijući se u
pasu kao čengija, dokazujući sve novim živim i oštrim pokretima da
nije na kocu, i dašćući u ritmu igre:
— Evo, evo... i ovo mogu, evo, i ovo... evo!
Nije hteo ništa da jede, a svaki razgovor koji bi otpočeo prekidao je
naglo i prelazio u igru i detinjsko uveravanje pri svakom pokretu:
— Evo, vidi, evo... i ovo, evo!
Kad su se sinoć najposle usudili da kažu Abidagi šta je sa Plevljakom,
on je rekao hladno i kratko:
— Vodite divaniju u Plevlje, i neka ga vežu u kući da ne budaljaka
naokolo. Nije za ovog posla ni bio.
Tako je i učinjeno. Ali kako starešina nije mogao da miruje, morali su
njegovi sejmeni da ga vežu za kola na kojima je sedeo. On je plakao i
branio se i dok je mogao da miče pojedinim delom tela trzao se i vikao
svoje: evo, evo! Najposle su morali da mu vežu i noge i ruke, tako je
sedeo na kolima usturen kao vreća žita i sav umotan konopcima. Ali
sada, čim nije mogao da se kreće, počeo je da uobražava da ga
nabijaju na kolac; grčio se i odupirao uz očajnu viku:
— Ne mene, ne mene! Vilu hvatajte! Ne, Abidaga!
Iz poslednjih kuća, na izlasku iz varoši, istrčavali su ljudi, uzbuđeni
tom vikom, ali su se kola sa sejmenima i bolesnikom brzo gubila na
dobrunskom drumu, u gustoj magli kroz koju se naslućivalo sunce.
Taj neočekivani, žalosni odlazak Plevljakov još je više uterao svetu
strah u kosti. Počelo je da se šapuće kako je osuđeni seljak bio nevin i
kako ga je ovaj Plevljak uzeo na dušu. Među Srbima na Mejdanu, žene
su pričale kako su vile sahranile mrtvo telo nesrećnog Radisava pod
Butkovim Stijenama, i kako noću pada s neba obilna svetlost na
njegov grob: hiljade hiljada zapaljenih sveća koje plamsaju i drhte, u
dugom nizu od neba do zemlje. Videle su ih kroz suze.
Svašta se verovalo i šaputalo, ali strah je bio jači od svega. I posao na
mostu se nastavljao brzo i glatko, bez prekida i poremećaja. I nastavio
bi se bogzna dokle da početkom decembra nije nastupila neočekivano
jaka studen protiv koje ni Abidagina sila nije ništa mogla.
To su bile nezapamćene studeni i mećave za prvu polovinu decembra
meseca. Kamen primrzava za zemlju, drvo puca. Sitan kristalan sneg
zavejao predmete, alat i čitave kolibe, a sutradan ga ćudljiv vetar
snese na drugu stranu i zaveje drugi kraj. Sam od sebe posao
prestade i strah od Abidage izblede pa iščilje potpuno. Abidaga je
prkosio nekoliko dana, ali na kraju popusti. Raspusti radnike i obustavi
posao. Po najvećoj vejavici odjahao je i on sa svojim ljudima. Istog
dana otputovao je za njim i Tosun efendija na seoskim saonicama,
pretrpan slamom i ćebadima, a majstor Antonije u protivnom pravcu.
A ceo onaj logor kulučara rasturi se po selima i dubokim dolinama,
nestade nečujno i neprimetno kao voda koju zemlja upije. Ostade
gradnja kao odbačena igračka.
Pre polaska Abidaga je opet sazvao varoške prvake Turke. Bio je
potišten u svojoj srditoj nemoći. Rekao im je, kao i lane, da sve
ostavlja na njihovoj brizi i odgovornosti.
— Ja odlazim, ali moje oko ostaje. I pazite dobro: bolje je da dvadeset
neposlušnih glava skinete, nego da jedan ekser carski propadne. Čim
proleće grane, ja ću biti ponovo ovde i tražiću račun od svakoga.
Prvaci su obećali sve kao i lane i razišli se kućama, brižni i umotani u
gunjeve, zubune i šalove, hvaleći u sebi boga što je dao na svet zimu i
mećavu i bar tako svojom silom udario granicu sili silnih.
A kad je granulo proleće, nije stigao Abidaga nego je doputovao nov
vezirov poverenik, Arifbeg, zajedno sa Tosun-efendijom. Sa Abidagom
se desilo ono čega se on toliko bojao. Neko, neko ko je dobro znao i
sve izbliza video, dostavio je velikom veziru tačne i iscrpne podatke o
njegovom poslovanju na višegradskom mostu. Vezir je bio tačno
obavešten da je za ove dve godine svakog dana radilo između dve i tri
stotine kulučara bez ijedne pare nadnice, vrlo često i o svojoj hrani, a
vezirov novac uzimao je Abidaga za sebe. (Izračunata je i svota novca
koju je dosad prisvojio.) Svoje nepoštenje prikrivao je, kao što to
često u životu biva, velikom revnošću i preteranom strogošću, tako da
narod celog onog kraja, ne samo raja nego i Turci, umesto da
blagosilje veliku zadužbinu, proklinje i čas kad je početa i onog ko je
podiže. Mehmed-paša, koji se celog veka borio sa krađom i
nepouzdanošću svojih službenika, naredio je nevaljalom povereniku da
vrati celu sumu, a sa ostatkom imanja i svojim haremom da odmah
seli u jedno malo mesto u Anadoliji i da se živ ne čuje, ako želi da ga i
gore zlo ne snađe.
Dva dana posle Arifbega stigao je i majstor Antonije iz Dalmacije sa
prvim radnicima. Tosun efendija ga je predstavio novom povereniku.
Po bleštavom i toplom aprilskom danu obišli su građevinu i utvrdili
raspored za prve poslove. Kad se Arifbeg povukao i njih dvojica ostali
sami na obali, majstor Antonije zagledao je bolje u lice Tosun-efendiji,
koji je i na ovako sunčanom danu bio skupljen i grčevito umotan u
široki crni mintan.
— Ovo je posve druga vrsta čoveka. Hvala bogu! Samo se pitam ko je
bio tako vešt i hrabar da obavesti velikog vezira i makne onu životinju.
Tosun efendija je gledao preda se i rekao mirno:
— Nema sumnje, ovaj je bolji.
— To je morao biti neko ko dobro poznaje Abidagin rad a ko ima
pristup do vezira i uživa njegovo poverenje.
— Svakako, svakako je ovaj bolji, — odgovarao je Tosun efendija ne
dižući pogled oborenih očiju i uvijajući se još čvršće u svoj mintan.
Tako je otpočeo posao pod novim poverenikom Arifbegom.
To je bio zaista posve drugačiji čovek. Neobično visok na nogama,
pognut, ćosav, isturenih jagodica, kosih crnih nasmejanih očiju. Narod
ga je odmah prozvao Misir-baba. Bez vike, bez štapa, bez krupnih reči
i vidnog napora, on je zapovedao i raspoređivao nasmejano i
bezbrižno, kao odnekud sa visine, ali ništa nije propuštao ni gubio iz
vida. I on je nosio sa sobom onu atmosferu stroge revnosti za sve što
je vezirova volja i naredba, samo što je bio miran, zdrav i pošten
čovek, koji nije imao čega da se boji ni šta da prikriva, pa mu nije ni
trebalo da druge plaši i progoni. Posao je tekao istom brzinom (jer,
brzina je bila ono što je vezir želeo), greške su kažnjavane istom
strogošću, ali je besplatno kulučenje ukinuto od prvog dana. Svi su
radnici bili plaćeni i primali hranu u brašnu i soli, i sve je išlo brže i
bolje nego za Abidagina vremena. I one lude Ilinke nestalo je; izgubila
se zimus negde na selu.
Gradnja je rasla i širila se.
Sada se videlo da vezirova zadužbina neće biti samo most, nego i
jedan han, karavan-seraj, u kome će putnici iz daleka, koji će prelaziti
most, moći da nađu sklonište za sebe, svoje konje i svoju robu, kad ih
tu noć sustigne. Po Arifbegovim uputstvima počelo je građenje
karavan-seraja. Na ulasku u čaršiju, dve stotine koraka od mosta,
tamo gde počinje strmina kojom vodi put na Mejdan, ima jedan
zaravanak na kom se dosada sredom držao stočni pazar. Na tom
zaravanku počela je gradnja novog hana. Posao je napredovao
polagano, ali se već po počecima moglo videti da se radi o tvrdoj,
bogatoj građevini, zamišljenoj naveliko i naširoko. Svet nije ni
primećivao kako sporo ali stalno raste veliki han od kamena, jer je svu
njegovu pažnju privlačila gradnja mosta.
To što se sada radilo na Drini bilo je tako zamršeno, svi poslovi su bili
tako složeni i posredni da dokoni Višegrađani koji su sa obale
posmatrali radove, kao neke prirodne pojave, nisu više mogli da ih sa
razumevanjem prate. Podizani su sve novi nasipi i šančevi u raznim
pravcima, razdvajana i deljena reka na jazove i rukavce, i pretakana iz
jednog korita u drugo. Majstor Antonije je doveo iz Dalmacije naročite
veštake užare i zakupio svu kudelju čak i u susednim nahijama. Ti
majstori su u naročitim zgradama sukali konopce neobične jakosti i
debljine. Grčki dunđeri su po njegovim i Tosun-efendijinim nacrtima
radili velike drvene dizalice na čekrk, postavljali ih na splavove, i tako
na onim konopcima dizali i najteže blokove kamena i prenosili ih do
stubova koji su redom nicali iz rečnog korita. Po četiri dana je trajalo
prenošenje svakog pojedinog od tih velikih blokova sa obale do
njegovog ležišta u temeljima mostovnog stuba.
Gledajući sve to, iz dana u dan, iz godine u godinu, naš svet je počeo
da gubi račun o vremenu i stvarnim namerama graditelja. Izgledalo im
je da gradnja ne samo da ne odmiče napred nego da se sve više mrsi i
zapliće u neke pomoćne i sporedne radove, i što duže traje sve manje
liči na ono što je imala da bude. Ljudi koji sami ne rade i ne
preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške
kad sude o tuđem radu. Višegradski Turci su opet počeli da sležu
ramenima i odmahuju rukom kad govore o mostu. Hrišćani su ćutali,
ali su posmatrali gradnju sa zluradim i potajnim mislima u sebi i želeli
joj neuspeh kao svakom turskom preduzeću. Nekako u to vreme je
iguman manastira Banje kod Priboja zapisao na poslednjem praznom
listu jednog mineja: »Da je znano kad Mehmetpaša gradi ćupriju na
Drini kod Višegrada. I veliki zulum bi narodu hristijanskom od
Agarjana, i teška angarija. S mora su majstore dovodili. Za tri godine
gradiše i mnoge aspre poarčise. Vodu su predvojili i pretrojili, ali mosta
ne mogoše namaknuti."
Prolazile su godine, smenjivala se leta i jeseni, zime i proleća, odlazili
su i vraćali se radnici i majstori. Sada je sva Drina bila presvođena, ali
ne mostom nego drvenim skelama koje su ličile na besmislen i
zamršen splet borovih greda i dasaka. S jedne i sa druge strane
njihale su se visoke drvene dizalice, utvrđene na dobro vezanim
splavovima. Na obe obale reke dimile su se vatre na kojima se topilo
olovo kojim su zalivane rupe u pločama i nevidljivo vezivan kamen za
kamen.
Krajem te treće godine desila se jedna od onih nesreća bez kojih velike
građevine retko bivaju. Dovršavao se srednji stub, koji je i nešto viši i
pri vrhu širi od ostalih, jer na njemu treba da počiva kapija. Kod
prenošenja jednog velikog kamenog bloka posao je zapeo. Radnici su
se rojili oko ogromnog četvorouganog kamena koji je, obavijen
debelim konopcima, visio nad njihovim glavama. Dizalica nije uspevala
da ga nadnese tačno nad njegov ležaj. Majstor-Antonijev pomoćnik
Arapin pritrčao je nestrpljivo i počeo da glasnim, ljutitim povicima (na
onom čudnom, mešanom jeziku koji se u toku godina stvorio između
ovih ljudi iz raznih krajeva sveta) izdaje naređenja onima dole na vodi
koji su rukovali dizalicom. U tom trenutku, na nerazumljiv način,
popustili su konopci i blok se srušio, najpre jednim krajem a zatim
celom težinom na uzbuđenog Arapina, koji nije ni gledao iznad sebe
nego dole na vodu. Čudnim slučajem, blok je pao tačno gde treba, ali
je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela.
Nastala je trka, uzbuna i dozivanje. Ubrzo je stigao i majstor Antonije.
Mladi crnac je, posle prve nesvestice, došao sebi; stenjao je kroz
stisnute zube i tužno, uplašeno gledao u majstor-Antonijeve oči.
Sastavljenih obrva, bled, majstor Antonije je izdavao naređenja kako
da se iskupe radnici, donese alat i pristupi dizanju bloka. Ali sve je bilo
uzalud. Od mladića se naglo odlivala krv, dah mu se kidao i pogled
maglio. Za pola sata je izdahnuo, držeći grčevito majstorovu ruku u
svojim.
Arapinova sahrana bila je svečan događaj koji se dugo pamtio. Svi
muslimani muškarci izišli su da ga isprate i ponesu po nekoliko koraka
njegov tabut u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog
tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom. Majstor Antonije mu
je podigao nad grobom lep nišan od kamena od kog se most gradi.
Njega je potresla smrt ovog mladića koga je kao dečaka izveo iz
njegove sirotinje u Ulcinju, gde je živelo nekoliko zalutalih crnačkih
porodica. Ali posao nije zastao ni za trenutak.
I te i iduće godine zima je bila blaga i radilo se sve do polovine
decembra meseca. Nastupala je peta godina rada. Sad je onaj široki i
nepravilni krug od drveta, kamena, pomoćnih sprava i raznovrsnog
materijala počeo da se sužava.
Na zaravanku, pored puta na Mejdan, već je stajao novi han,
oslobođen skela. To je bila velika zgrada na sprat, zidana od istog
kamena od koga se pravi most. Još se radilo na hanu i iznutra i spolja,
ali se već sada, ovako na daljinu, moglo videti koliko on odudara
veličinom, skladom linija i tvrdoćom građe od svega što se ikad moglo
sagraditi ili zamisliti u kasabi. Ta zgrada od svetložućkastog kamena sa
krovom od tamnocrvenog crepa, sa nizom fino srezanih prozora,
dolazila je kasabalijama kao raskošna i neverovatna praznična stvar
koja odsada treba da postane sastavni deo njihovog svakidašnjeg
života. Sagrađena od vezira, izgledala je kao da će samo veziri u njoj
odsedati. Iz svega je zračio odsjaj neke veličine, ukusa i raskoši koja
ih je zbunjivala.
U isto vreme i ona bezoblična masa izukrštanih greda i žioka nad
rekom stade da splašnjava i da se tanji, a kroz njih se sada sve bolje i
jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena. Još uvek su
pojedinci i čitave grupe radnika radili poslove koji su u očima sveta
izgledali besmisleni i bez veze sa svim ostalim, ali sada je već i za
poslednjeg nevernog kasabaliju bilo jasno da svi oni zajedno dižu most
po jednoj jedinstvenoj zamisli i nepogrešnom računu, koji stoje iza
svake od tih pojedinih radnja. Najpre su se ukazali oni lukovi koji su
najmanji, i po visini i po rasponu, i najbliži obali, a zatim su otkrivani
jedan po jedan, dok i poslednji ne zbaci skele sa sebe i ne ukaza se
ceo most na jedanaest moćnih lukova, savršen i čudan u svojoj lepoti,
kao nov i stran predeo za kasabalijske oči.
Brzi i na zlo i na dobro, Višegrađani su bili postiđeni u svojoj sumnji i
neverici. Sad nisu ni pokušavali da prikriju svoje divljenje ni mogli da
obuzdaju svoje oduševljenje. Prelaz preko mosta nije bio još
dozvoljen, ali se svet iskupljao na obe obale, a naročito na desnoj gde
se nalazi čaršija i veći deo varoši, i posmatrao kako radnici preko
njega prelaze i kako rade glačajući kamen u ogradi i uzvišenim
sedištima na kapiji. Sakupljeni višegradski Turci posmatraju taj tuđi
rad o tuđem trošku, kome su oni punih pet godina izdevali svakojaka
imena i proricali najgoru budućnost.
— Ama, govorim ja vama jednako, — kaže uzbuđeno i radosno jedan
hodžica iz Dušča, — da se carskoj ruci ništa nije otelo i da će ovi
pametni ljudi najposlije podići što su naumili; a vi jednako: te neće, te
ne mogu. A evo vidiš da podigoše, i još kakvu ćupriju i kakvu zgodu i
ljepotu.
Svi mu odobravaju, iako se niko pravo ne seća kad je on to njima
govorio, a svi znaju da je sa njima zajedno ogovarao i građevinu i
onog ko je podiže. I svi se, iskreno razdragani, neprestano iščuđavaju.
— E, ljudi, e ljudi, šta poniče u ovoj našoj kasabi!
— Vidiš ti, što je vezirska sila i pamet, gdje okom pogleda tu je hair i
berićet.
— I još ovo nije ništa, — dodaje onaj veseli i živahni hodžica, — još će
on lepši biti. Vidite li kako ga timare i doćeruju kao konja za panađur!
Tako se takmiče u izlivima oduševljenja, tražeći sve nove, lepše i
krupnije reči pohvali. Samo Ahmed-aga šeta, bogat žitarski trgovac,
mrzovoljan čovek i tvrdica, gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji
je hvale. Visok, žut i usukan, crna, oštra pogleda, tankih, kao
slepljenih usana, on žmirka na septembarskom suncu lepog dana i
jedini ne odstupa od svog ranijeg mišljenja. (Jer, ima u jednim ljudima
bezrazložnih mržnja i zavisti koje su veće i jače od svega što drugi
ljudi mogu da stvore i izmisle.) Onima koji oduševljeno hvale veličinu i
stalnost mosta, govoreći da je tvrđi od svakog grada, on prezrivo
dobacuje:
— Ne došao mu povodanj, onaj naš pravi višegradski! Pa ćeš vidjeti
šta će od njega ostati!
Svi ga ogorčeno pobijaju i hvale one koji su radili na mostu, a naročito
Arifbega, koji je, uvek, gospodski nasmejan, kao igrajući se stvorio
ovakvu i ovoliku građevinu. Ali Šeta je tvrdo rešen da ne prizna nikom
ništa.
— Jeste, da nije bilo Abidage i njegovog zelenog štapa i njegovog
zapta i zuluma, pitao bih vas ja bi li ovaj Misir-baba mogao svojim
smijehom i sa rukama na leđima dovršiti ćupriju.
I ozlojeđen opštim oduševljenjem, kao ličnom uvredom, Šeta odlazi
ljutito u svoju magazu da sedi na svom svagdašnjem mestu sa koga se
ne vidi ni sunce ni most i ne čuju graja i žagor zanesenog sveta.
Ali Šeta je bio usamljen izuzetak. Radost i oduševljenje građana samo
su rasli i širili se i na okolna sela. Prvih dana oktobra meseca priredio
je Arifbeg veliku svečanost zbog dovršenja mosta. Taj čovek
gospodskih navika, neosetne strogosti i retkog poštenja, koji je trošio
sav povereni mu novac na ono na što je bio namenjen, ne zadržavajući
ništa za sebe, bio je za narod glavna ličnost u ovom poslu. O njemu se
govorilo više nego o veziru samom. Tako je i njegova svečanost ispala
bogata i sjajna.
Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u
kojoj je učestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana. U vezirovo
zdravlje jelo se, pilo, sviralo, igralo i pevalo; priređene su konjske i
pešačke trke; sirotinji su deljeni meso i slatkiši. Na trgu koji vezuje
most sa čaršijom kuvala se u kotlovima halva i onako vruća delila
narodu. Tada se osladio i onaj koji ni na Bajram nije. Do u sela oko
kasabe doprla je ta halva i ko god je okusio poželeo je zdravlje veziru i
dug vek njegovim građevinama. Bilo je dece koja su po četrnaest puta
navraćala na kazan, dok ih aščije, poznavši ih, ne bi oterali, bijući ih
varjačama. Jedno je Ciganče umrlo, jer se prejelo vruće halve.
Takve stvari su se dugo pamtile i kazivale uporedo sa pričama o
postanku mosta, utoliko više što su darežljivi veziri i pošteni poverenici
u docnijim stolećima, izgleda, izumirali i ovakve proslave postale retke,
pa potpuno nepoznate, dok nisu najposle prešle u isti red sa
legendama o vilama, o Stoji i Ostoji, i sličnim čudima.
Dok su trajale svečanosti, kao i prvih dana uopšte, svet je prelazio
most po bezbroj puta s jedne obale na drugu. Deca su pretrčavala a
stariji išli polagano, u razgovoru ili posmatrajući sa svake tačke
potpuno nove vidike koji su se otvarali sa mosta. Nemoćni, hromi i
uzeti donošeni su na nosilima, jer niko nije hteo da izostane i da se
odreče svoga udjela u ovome čudu. Svaki i najmanji kasabalija osećao
se kao da su se njegove sposobnosti odjednom umnožile i snaga
uvećala; kao da je neki čudesni, natčovečanski podvig sveden na meru
njegovih moći i u granice svakodnevnog života; kao da je pored dosad
poznatih elemenata: zemlje, vode i neba, otkriven odjednom još
jedan; kao da je nečijim blagotvomim naporom odjednom za sve i
svakoga ostvarena jedna od najdubljih želja, drevni ljudski san: da se
ide iznad vode i savlađuje prostor.
Turski momci su zametali kolo oko kazana sa halvom, vodili ga preko
mosta, jer tu im se činilo da lete a ne da zemlju gaze, pa zatim savijali
uokrug na kapiji i tu su trupkali i bili nogama o nove ploče kao da
iskušavaju tvrdoću mosta. Oko toga sabijenog, okruglog kola mladih
telesa koja neumorno poskakuju sve u istom ritmu, obigravali su
dečaci, protrčavali između razigranih nogu, kao kroz pomičan plot,
stajali u sredini kola, prvi put u životu na mostu o kojem se već
godinama govori, i to na kapiji za koju se kaže da je u njoj zatvoren
onaj unesrećeni pokojni Arapin i da se noću prikazuje. Uživajući u
momačkom kolu oni su i premirali od straha koji je Arapin i dok je živ
bio i radio na mostu neprestano ulivao kasabalijskoj deci. Na tom
uzvišenom, novom i neobičnom mostu činilo im se da su davno
napustili majku i rodnu kuću i zalutali u zemlju crnih ljudi, čudesnih
građevina i neobičnih igara; strepeli su, ali nisu mogli da se odvoje od
pomisli na Arapina, ni da se otkinu od kola na čudnoj, novoj kapiji. Tek
neko novo čudo moglo je da privuče njihovu pažnju.
Neki Murat, zvani Muta, malouman mladić iz aginske porodice
Turkovića iz Nezuka, sa kojim su u kasabi ćesto terali šegu, odjednom
se ispeo na kamenu ogradu mosta. Začula se dečija cika, udivljeni i
uplašeni uzvici starijih, a idiot je, kao vilen, raširenih ruku i zabačene
glave, išao uskim pločama, nogu pred nogu, kao da ne lebdi nad
vodom i dubinom, nego kao da učestvuje u najlepšoj igri. Uporedo sa
njim išla je gomila dečurlije i besposlenjaka i hrabrila ga. A na drugom
kraju mosta sačekao ga je njegov brat Aliaga i išibao kao malo dete.
Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili
Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih
jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj
vodi, među tamnim brdima.
Tih dana je donesena i velika, bela ploča sa usečenim natpisom i
uzidana na kapiji u onaj zid od crvenkastog kamena koji se uzdiže
čitava tri aršina iz ograde mosta. Dugo vremena svet se okupljao oko
natpisa i gledao u njega, dok se ne bi našao kakav softa ili mlad hafis
koji bi, sa manje ili više veštine, za jednu kafu ili krišku lubenice ili
prosto za božji sevap, pročitao natpis kako bi mogao i umeo.
Po stotinu puta su tih dana sricani stihovi toga tariha, koje je napisao
neki carigradski stihotvorac Badi, i koji su kazivali ime i zvanje onoga
koji je sagradio ovu zadužbinu, kao i srećnu godinu 979. po Hedžri, to
jest 1571. po hrišćanskom računanju, kad je ona završena. Taj Badi je
za dobre pare pisao lake i zvučne stihove i umeo vešto da ih nametne
velikašima koji su podizali ili opravljali velike građevine. Oni koji su ga
znali (i pomalo mu zavideli) govorili su podrugljivo da je nebeski svod
još jedina građevina na kojoj nema tariha iz Badijeva pera. A on je,
pored sve lepe zarade bio sirak i gladnica, večito u borbi sa onom
naročitom bedom koja često prati stihotvorce kao neko osobito
prokletstvo i koju nikakve plate i nagrade ne mogu zajaziti.
Po slaboj pismenosti, tvrdoj glavi i živoj mašti ovog našeg sveta, svaki
je od kasabalijskih učenjaka na svoj način čitao i tumačio Badijev tarih
na kamenoj ploči, koji je kao svaki tekst, bačen jednom u javnost,
stajao tu, večit u večitom kamenu, zauvek i nepovratno izložen
pogledima i tumačenjima svih ljudi, mudrih i ludih, zlih i
dobronamernih. A svaki od slušalaca pamtio je one stihove koji su
njegovom uhu i njegovoj ćudi najbolje odgovarali. Tako se ono što je
bilo tu, na očigled celog sveta, urezano u tvrdi kamen, ponavljalo od
usta do usta na razne načine, često izmenjeno i iskvareno do nesmisla.
U kamenu je pisalo:
Gle Mehmedpaša, najveći među mudrima i velikima svoga vremena,
Ostvari zavet svoga srca i svojom brigom i trudom
Sagradi most na reci Drini.
Na ovoj vodi dubokoj i brza toka,
Prethodnici mu ne mogoše ništa podići.
Nadam se od milosti božje da će mu gradnja biti čvrsta.
Da će mu vek prolaziti u sreći
I da nikad za tugu neće znati.
Jer za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine;
I niko ne može kazati da je bačen imetak
Koji se troši u takve svrhe.
Badi, koji je video ovo, kad je dovršena gradnja izreče tarih:
»Neka Bog blagoslovi tu građevinu, taj čudesni i lepi most!«
Najposle, narod se najeo, načudio, nahodao i naslušao stihova iz
natpisa. To čudo prvih dana ušlo je u njihov svakodnevni život i oni su
prelazili most, užurbani, ravnodušni, zabrinuti, rasejani, ko što je
šumna voda tekla ispod njega, kao da je to neki od bezbrojnih puteva
koji su oni i njihova stoka utabali svojim nogama. A ploča sa natpisom
je ćutala u zidu kao i svaki drugi kamen.
Sada je drum sa leve obale reke vezan pravo sa onim krajem druma
na zaravanku sa druge strane. Nestalo je mrke, crvotočne skele i
ćudljivih skeledžija. Duboko ispod poslednjih lukova mosta ostali su
peskoviti krš i strme obale kojima se podjednako teško silazilo i pelo i
na kojima se tako mučno čekalo i toliko uzaludno dozivalo s jedne
strane na drugu. Sve je to, zajedno sa plahovitom rekom, kao
mađijom premošćeno. Visoko iznad svega toga sad se išlo, kao na
krilima, pravo sa jedne visoke obale na drugu, preko širokog, dugog
mosta koji je tvrd i stalan kao planina, a pod kopitima odjekuje kao da
je sav samo od jedne tanke ploče kamena.
Nestalo je i onih drvenih vodenica i kućeraka u kojima su putnici za
nuždu noćivali. Umesto njih stoji tvrdi i raskošni karavan-seraj i prima
putnike kojih je sa svakim danom sve više. U han se ulazi na široku
kapiju skladnih linija. Sa obe strane kapije su dva velika prozora i na
njima rešetke, ali ne od gvožđa, nego klesane u sedri i svaka iz jednog
komada. U širokom pravougaonom dvorištu ima mesta za robu i
prtljag, a svuda naokolo nižu se vrata od trideset i šest soba. Pozadi,
pod bregom su štale; na opšte čudo, i one od kamena, kao da su za
carsku ergelu građene. Takvog hana nema od Sarajeva pa do Jedrena.
Tu svaki putnik može da ostane jedan dan i jednu noć i da ima bez
pare dinara konak, vatru i vodu za sebe, poslugu i konje.
Sve je to, kao i most sam, zadužbina velikog vezira Mehmedpaše, koji
se pre više od šezdeset godina rodio tu iza ovih planina, u visokom
selu Sokolovićima, i koji je u detinjstvu, sa gomilom srpskih seljačića,
odveden kao adžami-oglan u Stambol. Troškovi za izdržavanje
karavan-seraja dolaze iz vakufa koji je Mehmedpaša osnovao od
velikih imanja, zaplenjenih u novoosvojenim krajevima, u Ugarskoj.
Tako je sa podizanjem mosta i hana nestalo, kao što se vidi, mnoge
muke i nezgode. Nestalo bi možda i onog neobičnog bola koji je vezir u
detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge
koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine. Ali
Mehmedpaši nije bilo suđeno da živi bez toga bola ni da dugo uživa u
misli na svoju višegradsku zadužbinu. Ubrzo posle završetka
poslednjih radova, tek što je karavan-seraj pravo proradio i most se
pročuo po svetu, Mehmedpaša je još jednom osetio bol od »crnog
sečiva« u grudima. I to poslednji put.
Jednog petka, kad je ulazio sa svitom u džamiju, prišao mu je jedan
sulud i odrpan derviš sa ispruženom levom rukom za milostinju. Vezir
se okrenuo i naredio čoveku iz pratnje da mu udeli, a derviš je tada iz
rukava desne ruke potegao težak kasapski nož i udario njime vezira
snažno među rebra. Pratnja je sasekla derviša. Vezir i njegov ubica
izdahnuli su u istom trenutku. Na sivim pločama, pred džamijom, ležali
su tako još nekoliko trenutaka jedan pored drugog. Ubijeni ubica,
krupan, punokrvan, raširenih nogu i ruku, kao da je još nošen gnevnim
zamahom svoga bezumnog udarca. A pored njega veliki vezir,
raskopčane anterije na grudima i daleko odbačenog kauka. Poslednjih
godina života on je omršao i pogurio se, nekako potavneo i ogrubeo u
licu. I sad je, onako razdrljen i gologlav, krvav, savijen i utonuo u se,
ličio više na ostarelog i premlaćenog seljaka iz Sokolovića nego na
oborenog dostojanstvenika koji je do maločas upravljao Turskom
Carevinom.
Meseci i meseci su prošli dok je i do kasabe doprla vest o vezirovoj
pogibiji, i to ne kao jasna i određena činjenica, nego kao skriveno
govorkanje koje može i biti i ne biti tačno. Jer u Turskoj Carevini nije
dozvoljeno da se zle vesti i nesrećni događaji šire i prepričavaju ni
onda kad se u susednoj državi dese, a kamoli kad se radi o rođenoj
nesreći. Uostalom, u ovom slučaju niko nije imao računa da se mnogo
i dugo govori o smrti velikog vezira. Stranka njegovih protivnika, koja
je najposle uspela da ga obori, nastojala je da sa njegovom svečanom
sahranom pokopa i svaku življu uspomenu na njega. A Mehmedpašini
rođaci, saradnici i pristalice u Stambolu nisu imali, u većini, ništa
protiv toga da se o nekadašnjem velikom veziru što manje govori, jer
su tako rasli i njihovi izgledi da se dodvore novim upravljačima, i da im
se prošlost oprosti.
Ali dve lepe građevine na Drini počele su već da vrše svoj uticaj na
promet i saobraćaj, na višegradsku kasabu i celu okolinu, i vršile su ga
dalje, bez obzira na žive i mrtve, na one koji se podižu ili one koji
padaju. Varoš je brzo počela da se spušta sa brega ka vodi i da se širi i
razvija i sve više sabija oko mosta i oko karavan-seraja koji je narod
prozvao Kamenitim hanom.
Tako je postao most sa kapijom i tako se razvila kasaba oko njega.
Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u
razvitku kasabe i njegovo značenje u životu kasabalija bili su onakvi
kako smo ih napred ukratko opisali. A smisao i suština njegovog
postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u
sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U
nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao
nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega. Stario je, prirodno, i
on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo šira ne samo od
dužine ljudskog veka nego i od trajanja čitavog niza naraštaja, toliko
šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako
smrtan po sebi, ličio na večnost, jer mu je kraj bio nedogledan.
Prošla je prva stotina godina, vreme dugo i smrtonosno za ljude i
mnoga njihova dela, ali neosetno za velike građevine, dobro smišljene
i tvrdo zasnovane, a most sa kapijom i karavan-seraj pored njega
stajali su i služili kao i prvog dana. Tako bi nad njima prošlo i drugo
stoleće, sa smenom godišnjih doba i ljudskih pokolenja, a građevine bi
trajale bez promene. Ali ono što nije moglo vreme, učinili su nestalni i
nepredvidljivi sticaji dalekih prilika.
U to vreme, krajem XVII veka, po Bosni se pevalo, govorilo i šaputalo
mnogo o Mađarskoj, koju je turska vojska, posle stoletne okupacije,
stala da napušta. Mnogi je bosanski spahija, braneći svoj ugarski
spahiluk u borbama pri tom povlačenju, ostavio kosti u mađarskoj
zemlji. To su bili, moglo bi se reći, oni srećniji, jer mnogi se spahija
vratio go kao prst u svoju staru bosansku postojbinu gde ga je čekala
tanka zemlja, uzak i oskudan život, posle bogate širine i gospodstva na
velikim spahilucima u Mađarskoj. Dalek i nejasan odjek svega toga
dopirao je i dovde, ali niko nije ni pomišljao da bi ta Ungarija, zemlja iz
pesama, mogla imati neke veze sa stvarnim, svakodnevnim životom
kasabe. Pa ipak, bilo je tako. Sa turskim povlačenjem iz Mađarske
izgubljena su i ostala izvan granica carevine, pored ostalog, i imanja
onog vakufa iz koga se izdržavao karavan-seraj u Višegradu.
I svet u kasabi i putnici koji se već sto godina služe Kamenitim hanom
navikli su na njega i nisu nikad ni razmišljali o tome kakva su sredstva
iz kojih se on izdržava, kako su postala ni gde im je izvor. Svi su se
služili njime, iskorišćavali ga kao rodnu i blagoslovenu voćku pored
puta, koja je ničija i svačija; pominjali su mehanički »pokoj vezirovoj
duši«, ali nisu pomišljali da je vezir već sto godina mrtav, nit su se
pitali ko sad čuva i brani carske zemlje i vakufe. Ko je mogao i
pomišljati da su stvari u svetu u takvoj zavisnosti jedne od drugih i na
toliku daljinu među sobom povezane? Stoga nije u prvo vreme u
kasabi ni primećeno da su presahnuli prihodi. Posluga je radila i han je
primao putnike kao i ranije. Mislilo se da je novac za izdržavanje
zadocnio kao što se i pre dešavalo. Međutim prolazili su meseci pa i
godine a novac nije stizao. Momci su napuštali posao. Tadašnji
mutevelija vakufa Dauthodža Mutevelić (jer svet ih je tako prozvao i to
im je ostalo kao prezime) obraćao se na sve strane, ali odgovora nije
dobijao. Putnici su se sami posluživali i čistili han koliko je najnužnije
za sebe i stoku, ali kako je ko odlazio tako je iza sebe ostavljao đubre i
nered da ih drugi čisti i uređuje, kao što je i on uređivao ono što je
zatekao neuredno i zagađeno. A iza svakog je ostajalo bar nešto više
nečistoće nego što je on zatekao.
Dauthodža je sve činio da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio
od svoga a zatim je počeo da se zadužuje kod rođaka. Tako je iz
godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu. Onima koji su mu
prebacivali što se upropašćuje čuvajući ono što se sačuvati ne može,
odgovarao je da on dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na zajam daje
i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu
koju su izgleda svi napustili.
Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek, koga je kasaba dugo
pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog napora.
Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša
sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je
čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna. I
sedeći pred hanom koji je na njegove oči nestajao, on je odgovarao
onima koji su ga odvraćali ili žalili:
— Ne treba mene žaliti. Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi
po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad
propadne njihova zadužbina.
Kad već nije mogao da plaća nadničare, on je sam, onako star, svojim
rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi. Tako
ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli
crep na krovu. Bilo je prirodno da kasabalijski hodža ne može održati
ono što je veliki vezir osnovao, a istorijski događaji osudili na propast.
Posle Dauthodžine smrti han poče naglo da oronjava. Svuda su se
javljali prvi znaci opadanja. Džerizi su se začepili i počeli da zaudaraju,
krov je propuštao kišu, prozori i vrata vetar, štale su ogrezle u đubre i
korov. A spolja je savršena kamena zgrada izgledala još uvek
nepromenjena, mirna i neuništiva u svojoj lepoti. Oni veliki prozori u
prizemlju, svedeni na luk, sa rešetkama koje su, nežne kao najfinije
pletivo, bile sečene u mekom kamenu, iz jednog komada, gledali su
spokojno u svet. A na gornjim, jednostavnim prozorima već su se
javljali znaci bede zapuštenosti i unutrašnjeg nereda. Malo-pomalo
svet poče da izbegava konak u kasabi ili da noćiva u Ustamujića hanu
u varoši, za novac. Sve su ređi bili putnici u karavan-seraju, iako je tu
umesto plate trebalo samo zaželeti pokoj duši vezirovoj. Najposle, kad
je bilo jasno da novac neće stići i da nema nikoga da prihvati vezirovu
zadužbinu, napustiše svi, pa i novi mutevelija, brigu o zgradi i
karavan-seraj ostade nem i opusteo i poče da se kvari i ruši kao sve
zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine. Oko njega je
rasla divlja trava, boca i štirak. Na krovu počeše da se gnezde i
sakupljaju vrane i čavke u grlatim, crnim jatima.
Tako je pre vremena i neočekivano (sve ovakve stvari dolaze na izgled
neočekivano!) napušten, stao da se ruši i raspada vezirov Kameniti
han.
Ali ako je karavan-seraj, sticajem neobičnih prilika, morao da izneveri
svoju namenu i da pre vremena ode u ruševine, most kome nije
trebalo nadzora ni izdržavanja, ostao je prav i nepromenjen i vezivao
rastavljene obale i prebacivao žive i mrtve terete, kao i prvog dana
svoga postanka.
U njegovim zidovima gnezdile su se ptice, u nevidljivim pukotinama
koje je vreme otvaralo u zidovima rasli su tanki čuperci trave.
Žućkasti, porozni kamen od koga je most sagrađen čvrsnuo je i zbijao
se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji
ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom,
taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i
sijao je u mraku kao osvetljen iznutra. Velike i česte poplave, koje su
bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su
dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako
opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po
jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom
pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene
panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi
stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome.
Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina
nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili
ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost
građevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog
povodnja«, »Uz veliki povodanj«.)
Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj
većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između
Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina
unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju
šteta i nesreća koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života
izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po
studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu,
svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i
magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu
kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu,
zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po
tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku,
pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni
domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i
najteži događaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od
petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i
kućeno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i
blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga
naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno
preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu
minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji
ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mlađima
nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih
sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju
samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom
beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se
sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju
na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta
poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali
pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije,
to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz
čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni,
uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se
zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju
učestvovali.
Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji
»veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore među sobom,
ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg
dobra i blagoslova.
Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini
XVIII veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.
U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikog
ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih
jesenjih dana na oprezu, znajući »da je voda dušmanin«. Ispraznili su
magaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali i
osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom
zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih
običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili
će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš i
odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo se
da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi
bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je
voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven
od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile
nad kasabom.
U Suljage Osmanagića, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je
tada čistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Čim je
suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti
po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije
probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila
pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši. Pod hladnom
kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noći nastalo je bežanje i
spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio
je vodu do kolena, noseći na leđima probuđenu i rasplakanu decu.
Stoka je blejala uplašeno. Svakog časa se čulo kako sa muklim
praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje
Drina donosi iz poplavljenih šuma.
Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla
dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i
promiču kroz tamu. Sve su kuće otvorene i primaju postradali svet,
pokisao i unezveren, sa decom ili najprečim stvarima na rukama. I po
pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane
u kuće.
Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po
turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u
velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući. Tu su muktari i kmetovi
svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje
sugrađane. Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret
zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras
onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka.
Suljaga Osmanagić, gazda Petar Bogdanović, Mordo Papo, pop Mihailo,
krupni, ćutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet,
višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liačo, jevrejski hambaša,
poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene
prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih.
Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i
razgovaraju o onome što je urađeno na spasavanju i što bi još trebalo
uraditi. Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i
koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno
po kućama, turskim i hrišćanskim, a da voda dole jednako raste i
osvaja sokak za sokakom.
Kako noć odmiče — a odmiče sporo i izgleda da je ogromna i da buja i
raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci počinju da se
zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova
egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što
je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi
vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja
pravac. Izbegavaju da govore čak i o ranijim poplavama, poznatim
samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve
veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava.
Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni,
gotovo lakomisleni. Po nekom prećutnom, sujevernom sporazumu i po
nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i čaršijskog
reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da učini
napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da
pred licem nesreće, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim
tonom o dalekim stvarima.
Ali upravo kad su ljudi počeli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze
trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja će im sutra biti tako
potrebna, dođoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda
bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od
svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom
otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju
nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prođe šapat
da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom
jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare.
To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden
kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo
zagazdio. Seljački sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i
bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge
gazdinske kuće, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese
nesreću. I te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha,
daleko iznad svoje stvarne moći, i računajući da će zimus on određivati
cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steći, kao što mu je to
prošle godine uspelo. Sad je bio upropašćen.
Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je
na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko
više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene
pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević.
Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene
stvari. Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve
veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala.
Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih
vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i
neobične zgode. Pop Mihailo i Hadži Liačo su prednjačili. A kad bi govor
nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što
je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da
vraćaju i prkose tako poplavi. Pričalo se o popu Jovanu, koji je nekad
bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar
čovek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga
prima.
Za vrijeme letnjih suša koje često upropaste celu žetvu, pop Jovan je
redovno uzalud izvodio litiju i čitao molitvu za kišu, jer je posle toga
obično nailazila još veća suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta
jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava,
iziđe pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poče da čita molitvu da kiša
stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokić, pijanica i besposličar,
računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli,
vikne glasno:
— Nemoj tu, oče popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne
da ova voda presuši.
Puni i gojazni Ismet efendija priča opet o svojim prethodnicima i
njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla
dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je
hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a
drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio
molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada
vikne jedan beli Ciganin čija je kuća već počela da grezne u vodi:
— Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz čaršije, kome je kuća pod vodom
kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uči sa pola srca?
Hadži Liačo, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje
proviruju ispod neobično plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje
popu i hodži:
— Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši
da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku čitamo
molitve i vraćamo vodu.
I tako su se ređale priče koje su, po sebi neznatne i drugima
nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog
značenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna sećanja
jednoličnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve
to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove
noćne drame koja ih je sabila u ovaj fantastični krug.
Tako su ugledni ljudi očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake
vrste, savlađivali noć za »velikog povodnja« i nalazeći u sebi snage da
se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila, zavaravali bedu
koju nisu mogli da izbegnu.
Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga
smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i
neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je
ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noći, mogli su
sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuće pod vodom, neke do
pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu
vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za čitavih
desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se
prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno
mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i
prelivano vodom strčalo kao mali slap.
A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo
sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih
dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala
strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuće po jaliji bile su nagnute u
pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali kreč i ilovača i
ukazivao se crn pleter od vrbova pruća, da su izgledale kao kosturi. U
razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima;
na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena.
Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio
mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme
iznesena. Po sokacima zaglavljena čitava drveta, koja je voda odnekud
doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila.
To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sići i nastaviti život. A
između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još
uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu.
Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je
zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod
njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su
se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala
čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko
menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio
iz nje nepromenjen.
Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i
niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog
mosta, ali idući za svojim poslom, u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je
voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom
njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog
neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih
temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno.
Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo već sređeno po
avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je
opraviti kuće, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto
one koja je uništena po magazama i dućanima. Kosta Baranac, koji je
najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama,
nije preživeo tu zimu; presvisnuo je čovek od žalosti i sramote. Ostala
su sitna deca, gotovo siročad, i nevelika ali rasturena veresija po
svima selima. Ostalo je i sećanje na njega kao na čoveka koji je
potegao iznad svoje snage.
Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u
sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i
razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je
tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu.
Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se
čovek seća samo onoga što voli.
Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem
učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih
ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se
neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini
ćuprija«.
Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju; njih je
donosio razvitak događaja i tok ljudskih sukoba; ali oni su još manje
nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta izmene
na njemu.
Početkom prošlog veka digla se buna u Srbiji. Ova kasaba na samoj
granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa
svim što se dešava u Srbiji, srasla sa njom »kao nokat i meso«. Ništa
što se dešava u višegradskom kraju — nerodica, bolest, zulum ili buna
— ne može biti ravnodušno onima iz užičke nahije, i obrnuto. Samo,
ispočetka je stvar izgledala daleka i beznačajna; daleka, jer se
odigravala tamo na drugom kraju beogradskog pašaluka; beznačajna,
jer glasovi o bunama nisu bili nikakva novost. Otkako je carevine bilo
je i toga, jer nema vlasti bez bune i zavere, kao što nema imanja bez
brige i štete. Ali s vremenom je buna u Srbiji počela da zadire sve više
u život celog bosanskog pašaluka, a naročito u život ove kasabe koja
je na sat hoda od granice.
Kako se sukob u Srbiji širio, sve je više traženo od bosanskih Turaka
da daju ljude za vojsku i da doprinose za njeno opremanje i
snabdevanje. Vojska i komora koja se slala u Srbiju išla je jednim
dobrim delom preko kasabe. To je donosilo sa sobom i troškove i
nezgode i opasnosti i po Turke, a naročito po Srbe, koji su sumnjičeni,
gonjeni i globljavani tih godina više nego ikad ranije. Najposle, jednog
leta, spusti se buna i do ovih krajeva. Zaobišavši Užice, ustanici su
došli do na dva sata hoda od kasabe. Tu su, u Veletovu, topom porušili
Lutvibegovu kulu i u Crnčićima popalili turske kuće.
Bilo je u kasabi i Turaka i Srba koji su tvrdili da su svojim ušima čuli
tutanj »Karađorđevog topa«. (Naravno, sa potpuno oprečnim
osećanjima.) Ali, ako je i moglo biti sporno da li se jeka srpskog
ustaničkog topa čula do u kasabu, jer čovek često misli da čuje ono
čega se boji ili čemu se nada, nije moglo biti sumnje o vatrama koje su
ustanici noću ložili na Panosu, strmoj i goloj kosi između Veletova i
Gostilja, na kojoj se usamljeni veliki borovi mogu iz kasabe golim
okom prebrojati. Njih su dobro videli i pažljivo posmatrali i Turci i Srbi,
iako su se i jedni i drugi pravili da ih ne primećuju. Sa zamračenih
prozora ili iz tame gustih bašta i jedni i drugi su pratili njihovo
paljenje, kretanje i gašenje. (Naše žene su se krstile u tami i plakale
od nerazumljivog ganuća, a u suzama su im se lomile ove ustaničke
vatre kao oni avetinjski plamenovi koji su nekad padali na Radisavljev
grob i koje su njihove šukunbabe, pre gotovo tri veka, isto ovako kroz
suze nazirale, sa ovog istog Mejdana.)
Ovi treptavi i nejednaki ognjevi, rastureni na mračnoj pozadini letnje
noći, u kojoj se izjednačuje nebo sa planinom, izgledali su Srbima kao
neko novo sazvežđe iz koga su požudno čitali smele nagovesti i
strepeći gatali sudbinu i događaje koji dolaze. Za Turke to su bili prvi
talasi nekog vatrenog mora, koje se širi tamo po Srbiji i koje, evo,
zapljuskuje i planinske kose iznad kasabe. U tim letnjim noćima želje i
molitve jednih i drugih kretale su se oko tih vatara, samo u oprečnim
pravcima. Srbi su molili boga da taj spasonosni plamen, koji je
istovetan sa onim koji oni oduvek nose i brižljivo sakrivaju u duši,
proširi i ovamo na naša brda, a Turci su molili boga da ga zaustavi,
suzbije i pogasi, kako bi se osujetile prevratničke namere nevernika i
zavladao opet stari red i dobri mir prave vere. Noći su tada bile pune
opreznog i strasnog šaputanja, kroz njih su išli nevidljivi talasi
najsmelijih želja i snova, najneverovatnijih pomisli i planova, i ukrštali
se, nadbijali i lomili u modroj tami nad kasabom. A sutra, kad svane
dan, odlazili su i Turci i Srbi na svoje poslove, sretali se ugašenih i
bezizraznih lica, pozdravljali i razgovarali sa onih stotinjak uobičajenih
reči čaršijske učtivosti, koje oduvek kruže po kasabi i pretaču se od
jednog drugome kao lažan novac, koji ipak omogućuje i olakšava
saobraćaj.
A kad je, nekako posle Ilindana, nestalo vatara na Panosu i kad je
buna otplasnula iz užičkog kraja, i opet ni jedna ni druga strana nije
pokazivala svoja osećanja. A teško bi bilo i kazati kakva su bila prava
osećanja kod jednih i kod drugih. Turci su bili zadovoljni što se buna
udaljila i nadali su se da će se potpuno ugasiti i izgubiti se tamo gde se
gube svi bezbožni i naopaki poduhvati. Pa ipak, to zadovoljstvo je bilo
nepotpuno i pomračeno, jer je teško bilo zaboraviti tako blisku
opasnost. Mnogi od njih je još dugo posle u snovima viđao fantastične
pobunjeničke vatre kao roj varnica, po svima brdima oko kasabe, ili
slušao Karađorđev top, ali ne kao muklu, daleku jeku, nego kao
potresnu i rušilačku kanonadu. Srbi su pak, kao što je razumljivo,
ostali snuždeni i razočarani posle nestanka vatara na Panosu, ali u dnu
duše, onom pravom i poslednjem dnu koje se nikom ne otkriva, ostalo
je sećanje na ono što je prošlo, i svest da ono što je jednom bilo može
uvek da se povrati; ostala je i nada, bezumna nada, to veliko
preimućstvo potlačenih. Jer, oni koji vladaju i moraju da tlače da bi
vladali, osuđeni su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strašću
ili naterani od protivnika, pređu granice razumnih postupaka, oni silaze
na klizav put i označavaju time sami početak svoje propasti. Dočim se
oni koji su tlačeni i iskorišćavani, lako služe i razumom i bezumljem,
jer su to samo dve razne vrste oružja u stalnoj, čas podmukloj čas
otvorenoj borbi protiv tlačenja.
U tim vremenima važnost mosta kao jedine sigurne veze između
bosanskog pašaluka i Srbije neobično je porasla. U kasabi je sada bio
stalan odred vojske, koji se ni za vreme dugih zatišja nije rasturao i
koji je čuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla
da vrši taj posao, vojska je stala da podiže drven čardak nasred
mosta, pravo čudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od
koga je sagrađen. (Ali sve vojske sveta podižu za svoje isključive
ciljeve i trenutne potrebe takve građevine, koje posle gledane sa tačke
gledišta građanskog života i mirnodopskih potreba, izgledaju apsurdne
i nerazumljive.) To je bila čitava kuća na sprat, glomazna i sklepana od
greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom, ispod nje.
Čardak je bio uzdignut i počivao na jakim gredama, tako da je objašio
most, i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, jednim na njenu
levu a drugim na desnu terasu. Ispod njega je bio slobodan put za
kola, konje i pešake, ali se odozgo, sa sprata na kom će spavati
stražari i na koji su vodili nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek i
nadzirati svakoga ko prođe, predati mu papire i prtljag, i u svakom
trenutku, ako se ukaže potreba, obustaviti prolaz.
To je zaista menjalo izgled mosta. Ljupka kapija je iščezla pod
drvenom građevinom koja je na svojim gredama čučala nad njom kao
nakazna džinovska ptica.
A onoga dana kad je čardak bio gotov, još mirisao oštro na smrčevinu i
prazan odjekivao od koraka, straža se odmah uselila u njega. Čim je
svanulo prvo jutro, čardak je, kao neka klopka, već uhvatio prve žrtve.
Na niskom rumenom suncu ranog jutra, iskupili su se ispod njega
vojnici i neki oružani građani, Turci, koji noću drže straže oko kasabe i
tako pomažu vojsci. U sredini te gomile sedeo je na jednoj gredi
komandir straže a pred njim je stajao jedan starčić, skitnica i
bogomoljac, nalik na kaluđera i prosjaka, ali blag i spokojan, nekako
čist i mio u svojoj bedi, lak i nasmejan i pored sedih vlasi i zborana
lica. To je neki osobenjak čičica, Jelisije iz Čajniča. On već godinama
obilazi, uvek ovako lak, svečan i nasmejan, crkve i manastire, sabore i
slave; moli boga, metaniše i posti. Samo, ranije turske vlasti nisu
obraćale pažnju na njega i puštale su ga kao maloumnika i božjeg
čoveka da ide gde hoće i govori šta hoće. Ali sad su, usled bune u
Srbiji, nastala druga vremena i oštrije mere. U kasabu je stiglo iz
Srbije nekoliko turskih porodica kojima su ustanici sve popalili; one
šire mržnju i traže osvetu. Svuda su isturene straže i pojačan nadzor,
a domaći Turci zabrinuti, kivni i zlovoljni, pa se na sve gleda podozrivo
i krvnički.
Starac je naišao drumom od Rogatice, a po svojoj zloj sreći kao prvi
putnik toga dana kad je dovršen čardak i kad se u njega uselila prva
straža. Istina, naišao je u nevreme, još se nije bilo dobro ni razdanilo,
i nosio je pred sobom kao što se nosi zapaljena sveća, neki debeo
stap, išaran čudnim znacima i slovima. Čardak ga je progutao kao
pauk muhu. Kratko su ga ispitivali. Tražili su da kaže ko je, šta je i
odakle je i da objasni šare i pismena na štapu, a on je odgovarao i na
ono što ga nisu pitali, slobodno i otvoreno, kao da govori na pravom
božjem sudu, a ne pred zlim Turcima. Rekao je da nije niko i ništa;
putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na
suncu, ali da svoje kratke i malobrojne dane provodi u molitvi i da ide
od manastira do manastira, dok ne obiđe sva sveta mesta, zadužbine i
grobove srpskih careva i velikaša. A likovi i slova na štapu da
označavaju pojedina vremena srpske slobode i veličine, prošle i
buduće. Jer, rekao je starac, smeškajući se krotkim osmejkom punim
snebivanja, vreme vaskrsa približilo se i, sudeći po onom što se čita u
knjigama i onom što može da se vidi na zemlji i nebesima, sasvim je
blizu. Vaskrsava carstvo, iskupljeno iskušenjima i zasnovano na
pravdi.
— Znam da vam nije milo, gospodo, ovo da čujete, i da ne bi trebalo ni
da govorim pred vama ove stvari, ali vi ste me zaustavili i tražite da
vam kažem sve po istini, pa nema se kud. Bog je istina, a Bog je
jedan! A sada, molim vam se, pustite me da idem, jer mi valja još
noćas stići na Banju, manastiru Svete Trojice.
Tumač Šefko je prevodio, mučeći se uzalud da u svom oskudnom
znanju turskog jezika nađe izraze za apstraktne reči. Komandir straže,
bolešljiv Anadolac, slušao je, još bunovan, nejasne i slabo povezane
prevodiočeve reči i s vremena na vreme bacao pogled na starca koji je
bez daha i rđave pomisli gledao u njega i očima povlađivao da je sve
tako kao što kaže prevodilac, iako reči turske nije znao. Komandiru
biva jasno negde u svesti da je ovo neki sumanut kaurski derviš,
dobroćudna i bezopasna luda. I u starčevom čudnom štapu koji su
odmah ispresecali na nekoliko mesta, misleći da je šupalj a da su u
njemu sakrivena pisma, nije nađeno ništa. Ali u Šefkinom prevodu
starčeve reči izgledaju sumnjive, mirišu na politiku i opasne namere.
Komandir bi, što se njega tiče, pustio ovog siromaha i maloumnika da
ide svojim putem, ali tu su se sakupili i ostali vojnici i građani -
stražari i slušaju ispitivanje. Tu je njegov narednik Tahir, jedan
krmeljivi i podmukli pakosnik koji ga je već nekoliko puta panjkao kod
starešina i optuživao zbog nedostatka opreza i strogosti. Pa i taj Šefko,
koji prevodeći okreće očigledno reči onako kako je najgore po starčevu
zanesenu glavu i koji voli da njuška i dostavlja i kad ništa od toga
nema, u stanju je da kaže ili da potvrdi rđavu reč. Tu su i ovi varoški
Turci, dobrovoljci, koji mrko i važno obilaze varoš, hvataju sumnjive
putnike i mešaju se bez potrebe u njihov službeni posao. Sve se tu
steklo. I svi su ovih dana kao pijani od nekog ogorčenja, od želje da se
svete i da kažnjavaju i ubijaju onoga koga mogu, kad ne mogu onoga
koga bi hteli. On ih ne razume i ne odobrava im, ali vidi da su svi
naskočili da čardak već prvog jutra mora da dobije svoju žrtvu, i
pribojava se da bi zbog tog njihovog pijanog ogorčenja mogao i on da
strada, ako im se usprotivi. Pomisao da bi zbog ovog ludog starca
mogao imati neprijatnosti, izgledala mu je nepodnošljiva. A starac sa
svojim pričanjem o srpskom carstvu ne bi ni inače daleko došao među
Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica. Neka ga
mutna voda nosi kako ga je ponela.
Tek što je starac vezan i komandir se spremao da ode u varoš i ne
gleda njegovo pogubljenje, kad se pojaviše zaptije i neki Turci vodeći
jedno slabo odeveno srpsko momče. Odelo mu je bilo pokidano i lice i
ruke izgrebani. To je neki Mile, inokosan siromah sa Lijeske, koji je
služio u jednoj vodenici u Osojnici. Može mu biti najviše devetnaest
godina, zdrav je, krupan i punokrvan.
Mile je jutros pre sunca zasuo ječam i pustio veliki vodenični jaz, pa
izišao da u jednoj česti iznad vodenice naseče drva. Izmahivao je i
sekao kao slamke meke johine grane. Uživao je u toj svežini i u lakoći
kojom pada drvo pod sekirom. Mili su mu njegovi rođeni pokreti. Ali
sekira je oštra a tanko drvo isuviše slabo za snagu koja je u njemu.
Nešto se u njemu nadimalo i gonilo ga da uzvikuje pri svakom pokretu.
Ti uzvici su se sve više sustizali i vezivali. I Mile koji, kao svi Liještani,
nema sluha i ne ume da peva, pevao je, urlao, u gustoj i osojnoj
strani. Ne misleći ništa, zaboravljajući gde je, pevao je ono što je čuo
od drugih da pevaju.
U to vreme, kad se »digla« Srbija, narod je od starinske pesme:
Kad Alibeg mladi beg bijaše,
Đevojka mu barjak nosijaše.
napravio novu:
Kad Đorđije mladi beg bijaše,
Đevojka mu barjak nosijaše.
U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila
između dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno
shvatanje života i urođenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom
ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio
ovako od jednih drugima, kao dragocen plen.
To je dakle bila pesma koja se u poslednje vreme pevala među
Srbima, ali oprezno i skrovito, daleko od turskog uha, u zatvorenim
kućama, po slavama ili po dalekim plandištima gde turska noga ne
stupa ni jednom u godini, i gde čovek, po cenu samoće i siromaštva u
divljini, živi kako hoće i peva šta hoće. A tu je eto pesmu našao da
peva Mile, vodeničarev momak, u šumarku, ispod samog puta kojim
prolaze olujački i orahovački Turci u kasabu na pazar.
Zora je tek na vrhovima bregova, a tu oko njega, u osojnoj strani, još
je gotovo sumračno. Sav je rosan, a vreo od dobrog noćašnjeg sna,
vrućeg hleba i živog rada. Izmahne i udari tanku johu pri korenu, a
ona se samo prikloni i savije kao mlada kumovoj ruci; pospe ga
hladnom rosom kao sitnom kišom i ostane onako nagnuta, jer od
gustine rastinja oko sebe ne može da padne na zemlju. A onda joj
kreše zelene grane, jednom rukom, kao igrajući se. I pri tom peva što
ga grlo nosi, izgovarajući sa uživanjem pojedine reči. »Đorđije«, to je
nešto nejasno a krupno i smelo. »Đevojka« i »barjak«, to su takođe
njemu nepoznate stvari ali stvari koje bi nekako odgovarale njegovim
najvećim željama iz snova: da ima devojku i da nosi barjak. Svakako,
ima slasti u izgovaranju tih reči. I sva snaga u njemu nagoni ga da ih
izgovara glasno i po nebrojeno puta, a od izgovaranja tih reči raste
opet ta snaga u njemu i traži da ih ponavlja još glasnije.
Tako je pevao Mile u osvit dana dok nije nasekao i okresao vrljike zbog
kojih se ispeo u šumarak, a onda se spustio niz vlažnu strminu, vukući
svezan tovar za sobom. Pred vodenicom neki Turci. Vezali konje i
čekaju nešto. Ima ih desetak. On se naže opet onakav kakav je i
pošao u drva, nespretan dronjav i zbunjen, bez Đorđija pred očima,
bez devojke i barjaka uza se. Turci sačekaše dok on odloži sekiru pa
ga onda napadoše sa četiri strane i posle kratke borbe vezaše
dugačkim konopcem od ulara, i povedoše u varoš. Usput su ga bili
štapom po leđima ili nogom u ružno mesto, pitajući ga gde mu je sada
Đorđije i psujući mu barjak i devojku.
Pod čardakom na kapiji, gdje su upravo bili vezali onoga suludog
starca, iskupili se već pored vojnika i neki besposlenjaci iz varoši, jako
je tek svanulo. Među njima ima i Turaka izbeglica, pogorelaca iz Srbije.
Svi su oružani i svečani kao da se radi o velikom događaju i odlučnom
boju. Njihovo uzbuđenje je raslo sa suncem koje se rađalo. A sunce se
brzo dizalo, praćeno svetlim, rumenim maglama, tamo u dnu vidika,
iznad Goleša. Unezverenog mladića dočekaše kao da je ustanički
vojvoda, iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine, gde
ustanka nema.
Oni orahovački i olujački Turci ogorčeni drskošću za koju nisu mogli
verovati da nije namerna, posvedočiše da je momče pevalo izazivački,
pored samog puta, pesme o Karađorđu i kaurskim borcima. Mladić
zaista nije ličio na nekog junaka i opasnog četovođu. Onako uplašen, u
mokrim ritama, izgreben i izubijan, on je bio bled i od uzbuđenja
razrokim očima gledao komandira kao da od njega očekuje spas. Kako
je retko silazio u varoš, on nije ni znao da je na mostu podignut
čardak; stoga mu je sve izgledalo još više čudno i nestvarno, kao da je
u snu zalutao u stranu varoš, među zle i opasne ljude. Mucajući i
obarajući oči zemlji, uveravao je da nije ništa pevao i da nikad nije
udarao Turcima na obraz, da je siromah, momak u vodenici, da je
sekao drva i da ni sam ne zna zašto je doveden. Drhtao je od straha i
zaista nije mogao da shvati šta se to desilo i kako se iz onog svečanog
raspoloženja u hladovitom potoku našao odjednom, vezan i izubijan,
ovde na kapiji, u središtu pažnje, pred ovolikim svetom kome treba
sad da odgovara. I sam je zaboravio da je ikad pevao i najnedužniju
pesmu.
Ali Turci su ostajali pri svome: da je pevao buntovničke pesme i to u
trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu. I
to je svaki od njih potvrdio zakletvom komandiru koji ih je ispitivao.
— Valahi?
— Valahi!
— Bilahi?
— Bilahi!
I tako po tri puta. Onda mladića postaviše pored Jelisija i odoše da
bude krvnika koji je, izgleda, imao najtvrđi san. Starac je gledao
mladića koji je zbunjeno treptao očima, smeten i postiđen, nenavikao
da stoji ovako izdvojen, po belom danu, nasred mosta, među ovoliko
ljudi.
— Kako ti je ime? — pita starac.
— Mile, — kaže mladić pokorno kao da još odgovara Turcima na
njihova pitanja.
— Mile, sine, da se poljubimo. — I starac prisloni svoju sedu glavu na
njegovo rame. — Da se poljubimo i prekrstimo. Vo imja Oca i Sina i
Svjatago Duha, Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha. Amin.
Tako je krstio i sebe i mladića samo rečima, jer su im ruke bile vezane,
i brzo, jer im je dželat već prilazio.
Krvnik, koji je bio jedan od vojnika, brzo je svršio posao i prvi
prolaznici, koji su sa brda silazili zbog pazarnog dana i prelazili preko
mosta, mogli su da vide njihove dve glave na novim, čvornovitim
kočevima, uz čardak, a krvavo mesto na kome su posečeni na mostu,
posuto šljunkom i ugaženo.
Tako je čardak otpočeo da »radi«.
Od toga dana na kapiju su dovođeni svi koji su kao sumnjivi ili kao
krivci u vezi sa ustankom hvatani, bilo na mostu samom bilo negde na
granici. I oni koji su jedanput dovedeni vezani na saslušanje pod
čardak, retko su izlazili živi ispod njega. Tu su im odsecane usijane ili
prosto nesrećne glave i naticane na kolje koje je bilo postavljeno oko
čardaka, a tela su im bacana s mosta u Drinu, ako se niko ne bi javio
da otkupi i sahrani obezglavljen leš.
Buna je, sa kraćim ili dužim zatišjima, trajala godinama, i broj tih koji
su puštani niz vodu »da idu i traže drugu, bolju i pametniju glavu«, bio
je u toku godina vrlo velik. Slučaj je hteo, slučaj koji satire slabe i
neoprezne, da su tu povorku otvorila ova dva prosta čoveka, dvojica iz
gomile neukih, ubogih i nedužnih, jer ti su često prvi koje hvata
nesvestica pred vrtlogom velikih događaja i koje taj vrtlog neodoljivo
privlači i guta. Tako su momak Mile i čiča Jelisije, posečeni u istom
trenutku, na istom mestu, združeni kao braća, prvi okitili svojim
glavama vojnički čardak na kapiji, koje posle toga, dok god su bune
trajale, nije gotovo nikad više bio bez takvog ukrasa. I tako su njih
dvojica, koji se pre toga nisu čuli ni videli, ostali zapamćeni zajedno i
pamćeni su bolje i duže od tolikih drugih, znatnijih žrtava.
Tako je pod krvavim i zloglasnim čardakom nestala kapija a sa njom je
nestalo i sastanaka, razgovora, pevanja i ćeifova. I Turci su tuda
prolazili nerado, a već od Srba je prelazio most samo onaj koji baš
mora, i to oborene glave i žureći.
Oko drvenog čardaka, čije su daske s vremenom posivele pa pocrnele,
brzo se stvorila ona atmosfera koja redovno okružuje zgrade u kojima
vojska stalno boravi. Na gredama se sušilo askersko rublje, sa prozora
se prosipalo u Drinu đubre, pomije i svi otpaci i sva nečistoća
kasarnskog života. Od toga su niz beli srednji stub mosta ostajali dugi,
prljavi mlazevi koji su se videli nadaleko.
Posao dželata vršio je za dugo vremena uvek isti vojnik. To je bio
debeo i mrk Anadolac žutih, mutnih očiju i crnačkih usana u masnom i
podbulom licu zemljane boje, koje je uvek izgledalo da se smeši
osmejkom gojaznih, dobroćudnih ljudi. Zvao se Hajrudin i brzo je
postao poznat celoj varoši i daleko duž granice. On je svoj posao vršio
sa zadovoljstvom i častoljubivo; svakako je u tome bio neobično vešt i
brz. Kasabalije su tada govorile za njega da ima lakšu ruku nego
varoški berberin Mušan. I staro i mlado ga je znalo, bar po imenu, a
njegovo ime je izazivalo kod sveta jezu i ljubopitstvo u isto vreme. Za
vreme sunčanih dana po vas dan je sedeo ili ležao na mostu, u
hladovini ispod drvenog čardaka. S vremena na vreme bi obišao
izložene glave na kolju, kao bostandžija bostan, pa bi opet legao na
svoju dasku u hladu, zevajući i protežući se, težak, krmeljiv i
dobroćudan, kao prestareo torni pas rundov. Na kraj mosta, iza zida,
sakupljala su se ljubopitljiva deca i bojažljivo ga posmatrala.
Ali kad je bio u pitanju posao, Hajrudin je bio okretan i savestan do
sitnica. Nije voleo da mu se iko meša u njegovu rabotu. A to se
dešavalo sve češće što je buna hvatala više maha. Kad su ustanici
popalili sela iznad kasabe, ogorčenje kod turskog sveta je prešlo meru.
Ne samo da su svi hvatali ustanike i uhode ili one koje su za takve
držali, i dovodili ih komandiru na ćupriju, nego su, u svom ogorčenju,
hteli da se mešaju i u izvršenje kazne.
Tu je jednog dana osvanula i glava višegradskog paroha, onog istog
popa Mihaila koji je nalazio snage da se šali sa hodžom i hambašom za
vreme »velikog povodnja«. U opštem gnevu protiv Srba, on je nevin
pogubljen, a Cigančad su mu usadili cigaru u mrtva usta.
To su bile stvari koje je Hajrudin oštro osuđivao i sprečavao kad god je
mogao.
A i kad je debeli Anadolac neočekivano umro, od crnog prišta, novi
dželat, istina mnogo manje vešt, nastavio je njegov posao, i još za
koju godinu, sve dok ustanak u Srbiji nije jenjao, strčale su uvek po
dve-tri odsečene glave na kapiji. Svet, koji u ovakvim vremenima brzo
otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i
ne obzirući se na njih, i nije odmah ni primetio kad su, prestale da se
izlažu.
A kad se stanje smirilo u Srbiji i na granici, čardak je izgubio važnost i
smisao. Ali u njemu je i dalje spavala straža, iako je prolaz preko
mosta bio već odavno slobodan i bez nadzora. U svakoj vojsci se stvari
menjaju sporo, a u turskoj sporije nego u ma kojoj drugoj. I to bi tako
ostalo, sam bog zna dokle, da se jedne noći nije od zaboravljene sveće
javio požar. Čardak od lučevih dasaka, još vrućih od dnevne žege,
sagoreo je do temelja to jest do kamenih ploča na mostu i kapiji.
Uzbuđen svet u kasabi posmatrao je ogromni plamen koji je jarko
osvetljavao ne samo beli most nego i okolna brda i odražavao se
nemirnim crvenim odsevima na površini reke. A kad je granulo jutro,
osvanuo je most u svom starom, prvobitnom obliku, oslobođen
drvene, glomazne građevine koja je godinama prekrivala njegovu
kapiju. Bele ploče su bile opaljene i čađave, ali su kiše i snegovi brzo i
to saprali. Tako od čardaka i krvavih događaja koji su se vezivali za
njega nije ostalo drugog traga do nekoliko teških uspomena koje su
sve više bledele i nestajale, zajedno sa tim naraštajem, i jedne
hrastove grede koja niie sagorela, jer je bila užljebljena u stepenište u
kapiji.
A kapija je opet postala za kasabu ono što je oduvek bila. Na levoj
terasi, idući iz varoši, kafedžija je opet raspalio mangalu i poređao
kafeni takum. Oštećena je bila samo česma — smrskana je ona
zmajska glava iz koje je tekla voda. Svet je opet počeo da se zadržava
na sofi i da tu provodi vreme u razgovorima, u poslovima ili u
dokonom dremuckanju. U letnjim noćima tu su pevali momci u
grupama ili sedeli usamljeni mladići, gušeći svoj ljubavni jad ili onu
neodređenu bolnu želju za odlaskom i daljinom, za velikim delima i
neobičnim doživljajima, koja često muči mlade ljude u skučenim
sredinama. A već posle dvadesetak godina tu je pevao i šalio se nov
naraštaj koji nije ni zapamtio neskladnu trupinu drvenog čardaka ni
mukle uzvike straže koja je noću zaustavljala putnike, ni Hajrudina ni
izložene glave koje je on odsecao sa poslovičnom veštinom. Samo su
još stare žene, goneći dečurliju koja su im krala šeftelije, dovikivale u
svojim glasnim i ljutim kletvama:
— Dabogda ti Hajrudin perčin raščešljao! Na kapiji te majka poznala!
Ali dečaci koji su bežali preko plotova nisu mogli razumeti stvarni
smisao tih kletvi. Znali su, naravno, da ne znače ništa dobro ni
povoljno.
Tako su se obnavljali naraštaji pored mosta, a on je kao prašinu
stresao sa sebe sve tragove koje su na njemu ostavljale prolazne
ljudske ćudi ili potrebe, i ostajao posle svega nepromenjen i
nepromenljiv.
Prolazilo je vreme nad mostom i kasabom, u godinama, u decenijima.
To su bile one nekolike desetine godina iz sredine devetnaestog veka
za kojih je Turska Carevina dogorevala u tihoj groznici. Merene okom
savremenika, te su godine izgledale srazmerno mirne i srećne, iako je
u njima bilo povoda za brige i strahovanja, iako su nailazile i suše i
poplave, i opasne zaraze, i uzbudljivi događaji svake vrste. Samo, sve
se to dešavalo sporo, postepeno, u kratkim trzavicama među dugim
zatišjima.
Međa između dva pašaluka, bosanskog i beogradskog, koja ide tu
iznad same kasabe, počela je tih godina da se sve oštrije ocrtava i da
dobija izgled i značenje državne granice. A to je menjalo uslove života
za ceo kraj, pa i za kasabu, uticalo na trgovinu, na saobraćaj, na opšte
raspoloženje sveta i na međusobne odnose Turaka i Srba.
Stari Turci su se mrštili, treptali očima u neverici kao da žele da
rasteraju neprijatno priviđenje, srdili se, pretili, dogovarali, pa onda
mesecima zaboravljali stvar, dok ih nemila stvarnost ne bi opet
podsetila na nju i ponovo uzbudila.
Tako jednog proletnjeg dana jedan od veletovskih Turaka, odozgo sa
granice, sedi na kapiji i uzbuđeno priča sakupljenim uglednim Turcima
šta se u Veletovu ovih dana desilo.
Negde zimus, pričao je Veletovac, dođe više njihovog sela zloglasni
Jovan Mićić, rujanski serdar, čak iz Arilja, sa oružanim momcima i poče
da osmatra i premerava granicu. Kad ga upitaju kud je namerio i šta
tu radi, on odgovori drsko da nikom nema da polaže računa a
ponajmanje bosanskim poturicama, ali ako hoće da znaju, kaže, onda
im poručuje da ga je poslao kodža Miloš da oseiri kuda će ići granica i
dokle će zahvatiti Srbija.
— Mislili smo, — nastavlja Veletovac, — pijan vlah pa ne zna šta
govori, a znamo ga odavno kakav je hajduk i poganac. I odbijemo ga
mi i zaboravimo na njega. Kad, nisu prošla ni dva mjeseca, a on se
javi opet i to sa čitavom četom Miloševih sejmena i sa carskim
mubaširom, mekim i blijedim Stambolijom. Očima svojim ne
vjerujemo. Ali mubašir nam sve potvrdi. Obara oči od sramote ali
potvrđuje. Tako je, kaže, od carskog devleta naređeno da Miloš u
Sultanovo zdravlje upravlja Srbijom i da se granica potegne, da se zna
dokle mu ide uprava. Kad mubaširevi ljudi stanu da pobijaju kolje
onom kosom ispod Tetrebice, a Mićić zađe pa samo čupa one kočiće i
frljaca za njima. Bijesan vlah (psi mu se mesa nabili!) skače mubaširu
u oči, viče na njega kao na mlađeg i prijeti mu u glavu. Nije, kaže, to
granica; granicu su odredili Sultan i ruski car i dali o tome ferman
»knjazu« Milošu, ona sad ide Limom pravo na višegradsku ćupriju pa
otale Drinom; tako je sve ovo Srbija. Pa i to je, kaže, samo za neko
vrijeme, jer će je pošlje valjati dalje pomicati. Jedva ga je mubašir u
pamet utjerao, i tu iznad Veletova udariše granicu. I ostade tako, bar
sad zasad. Samo, otad ušla u nas šuhva i strah neki, pa ne znamo ni
šta da radimo ni gdje da se djenemo. Dogovarali smo se sa Užičanima,
ali ni oni sami ne znaju šta će biti ni kuda je ovo krenulo. A stari
Hadži-Zuko, koji je dva puta išao na ćabu i kome je prešlo devedeset
godina, kaže da neće proći jedan ljudski vijek a turska granica će otići
čak tamo na karadenjiz, na petnaest konaka odavle.
Slušaju višegradski ugledni Turci Veletovca. Naoko su mirni, ali u sebi
potreseni i zbunjeni. Od njegovih reči i nehotice se pomiču s mesta i
hvataju rukom za kameno sedište, kao da neka moćna a nevidljiva
struja bije odnekud i pokreće most pod njima. Savlađujući se, nalaze
reči kojima umanjuju i nipodaštavaju značaj toga događaja.
Oni ne vole nepovoljne vesti ni teške misli, ni ozbiljne i brižne
razgovore na kapiji, ali vide i sami da ovo ne sluti na dobro; niti mogu
poreći ono što Veletovac priča niti znaju pravo kako da ga umire i
uteše. Stoga jedva čekaju da se seljak vrati u svoje visoko Veletovo,
zajedno sa neprijatnim vestima koje je doneo. Time, naravno, briga
neće biti manja, ali će se maknuti odavde. A kad je čovek zaista
otišao, oni su bili srećni što mogu da se vrate svojim navikama i da i
dalje sede mirno na kapiji, bez tih razgogovora od kojih dolazi čoveku
život nemio i budućnost strašna, ostavljajući vremenu da ublaži i
olakša težinu događaja koji se iza brda valjaju.
I vreme je činilo svoje. Život je tekao, na izgled nepromenjen. Prošlo
je više od trideset godina od ovog razgovora na kapiji. Ali oni kočići,
kojesu carski mubašir i rujanski serdar sadili po granici, pustili su
koren, primili se i rodili sporim ali po Turke gorkim plodom: Turci su
morali da napuste i poslednje gradove po Srbiji. I jednog letnjeg dana
pritište višegradski most žalosna povorka izbeglica iz Užica.
Bili su oni topli dani sa dugim prijatnim sumracima na kapiji, kad Turci
iz čaršije ispune obe terase nad vodom. Tu se u takve dane sepetima
dogoni bostan. Zrele dinje i lubenice se hlade po vas dan, a predveče
ih kupuje dokon svet i jede na sofi. Obično se dvojica opklade da li je
lubenica iznutra crvena ili bela. Onda je raseku i onaj koji je izgubio
plati, a svi zajedno jedu, uz razgovor i glasne šale.
Iz kamenih terasa bije još vrelina dana, a sa vode već se javlja hladan
dah, uporedo sa sumrakom. Reka je bleštava po sredini a osenčana i
zagasitozelena pri obalama, ispod vrba i rakita. Svi bregovi uokrug
rumeni su od sunčeva zalaska, samo jedni jarko a drugi jedva
primetno. Iznad njih, celom jugozapadnom polovinom toga amfiteatra,
koji se otvara pogledu sa kapije, letnji oblaci koji neprestano menjaju
boju. Ti oblaci su jedan od velikih prizora koje kapija leti pruža. Čim
dan ojača i sunce odskoči, oni se pojave iza planina kao guste, bele,
srebrnaste i sive mase, fantastični predeli, nepravilne i mnogobrojne
kupole raskošnih građevina. I pošto porastu do neke mere, stoje tako
po vas dan nepomični i teški, iznad bregova oko varoši koju žeže
sunce. I Turci koji, ovako predveče, sede na kapiji imaju stalno pred
očima te oblake kao bele, svilene carske čadore koji u njihovoj naašti
izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike neke
čudne, neumerene sile i raskoši. Tek mrak pogasi i rasturi te letnje
oblake oko kasabe, a nebom se otvaraju nove mađije od zvezda i
mesečine.
Nikad se čudna i izuzetna lepota kapije ne može bolje osetiti nego u te
letnje dane, u ovaj sat. Čovek je na njoj kao na čarobnoj ljuljašci: i
zemlju prelazi, i vodom plovi, i prostorom leti, i opet je čvrsto i sigurno
vezan za kasabu i svoju belu kuću, tu u strani, sa baštom i šljivikom
oko nje. Uz kafu i duvan tu mnogi od tih skromnih građana, koji nema
mnogo više od te kuće i ono malo dućana u čaršiji, oseti u takve sate
bogatstvo sveta i neizmernost božjih darova. Sve to može ljudima da
pruži, i kroz vekove da pruža, jedna građevina, kad je lepa i jaka, u
dobar čas zamišljena, na pravom mestu postavljena i srećno izvedena.
I ovo je jedno takvo predveče; puno je razgovora i smeha i šala koje
građani izmenjuju među sobom ili dobacuju prolaznicima.
Najživlje i najglasnije šale pletu se oko jednog oniskog i snažnog
mladog čoveka čudnog izgleda. To je Salko Ćorkan.
Ćorkan je sin jedne Ciganke i nekog vojnika ili oficira Anadolca koji je
nekad služio u kasabi i napustio je još prije nego što mu se taj
neželjeni sin rodio. Ubrzo je umrla i majka, i dete je odraslo bez ikog
svoga. Hranila ga je cela kasaba; pripadao je svima i nije bio ničiji.
Posluživao je po dućanima i po kućama, svršavao poslove koje niko
drugi nije hteo da radi, čistio prokope i džerize, pokopavao sve što
ugine ili što voda naplavi. Nikad nije imao svoje kuće ni porodičnog
imena ni određenog zanimanja. Jeo je gde stigne, stojećki ili u hodu,
spavao po tavanima, odevao se šarenim dronjcima koje su mu drugi
davali. Još u detinjstvu je izgubio levo oko. Nastran, dobroćudan,
veseljak i pijanica, on je služio kasabalijama za šalu i podsmeh isto
toliko koliko i za posao.
Oko Ćorkana se okupilo nekoliko mladića, trgovačkih sinova, smeju se
i teraju sa njim grube šale.
Vazduh miriše na zreo bostan i prženu kafu. Sa velikih kamenih ploča,
još toplih od dnevne žege, a poprskanih vodom i dobro pometenih,
diže se, mlak i mirisan, osobiti dah kapije, koji zaražava bezbrigom i
zavodi na dokono maštanje.
Trenutak između dana i noći. Sunce je leglo a još se ne javlja ona
krupna zvezda nad Moljevnikom. U takvom trenutku kad i najobičnije
stvari mogu da imaju izgled priviđenja, punih veličine, straha i
naročitog značenja, pojaviše se prvi užički muhadžiri na mostu.
Muškarci su većinom išli pešice, prašni i pogruženi, a na sitnim
konjima klatile su se umotane i zabuljene žene ili nejaka deca,
uvezana među denjkovima ili na sanducima. Poneki ugledniji čovek
jaše na boljem konju, ali nekim pogrebnim kasom i oborene glave,
tako da još više odaje nesreću koja ih je ovde doterala. Ima ih koji na
konopčiću vode jednu kozu. Neki nose jagnje u naručju. Svi ćute, čak
ni deca ne plaču. Čuje se samo bat konjskih kopita i ljudskih koraka i
jednolično kloparanje bakrenih i drvenih predmeta na pretovarenim
konjima.
Pojava tog premorenog i raskućenog sveta ugasi odjednom živost na
kapiji. Stariji ostadoše na kamenim klupama. Mlađi poustajaše i
napraviše sa obe strane kapije živ zid; između njih je prolazila
povorka. Neki od kasabalija samo su saučesno gledali u muhadžire i
ćutali, drugi su im nazivali merhaba i pokušavali da ih zadrže i ponude
čime, ali se oni nisu ni obazirali na ponude i jedva su odgovarali na
pozdrave. Samo su grabili da za vida stignu na konak na Okolištima.
Bilo ih je u svemu oko sto i dvadeset porodica. Preko sto porodica
odlazi u Sarajevo, gde ima izgleda da će biti smešteni, a petnaestak
ostaje ovde u kasabi; to su većinom oni koji ovde imaju nekog svoga.
Jedan jedini od tih premorenih ljudi, po izgledu neki siromah, inokosan
čovek, zastade za trenutak na kapiji, napi se obilno vode i primi
ponuđenu cigaru. Bio je sav beo od drumske prašine, oči su mu sjale
kao u groznici, a pogled nije mogao da se zaustavi na jednom
predmetu. Odbijajući žudno dimove, kružio je oko sebe onim sjajnim,
neprijatnim pogledom, ne odgovarajući ništa na bojažljiva i učtiva
pitanja pojedinaca. On samo otra duge brkove, zahvali kratko, i sa
gorčinom koju u čoveku ostavljaju zamor i osećanje napuštenosti,
prozbori nekoliko reči, gledajući ih sve odjednom onim pogledom koji
ne vidi.
— Vi sjedite ovdje i teferičite, a ne znate šta se iza Staniševca valja. Mi
evo pobjegosmo u tursku zemlju, ali kuda ćete vi bježati, zajedno s
nama, kad i na ovo red dođe? To niko ne zna niti ko od vas misli na to.
Tu čovek odjednom zastade u govoru. To što je rekao bilo je i mnogo
za ove do maločas bezbrižne ljude i malo za njegovo ogorčenje, koje
mu nije dalo da ćuti ni dopuštalo da se jasno izrazi. I on sam prekide
neprijatno ćutanje, opraštajući se i zahvaljujući i hitajući da stigne
povorku. Svi stadoše da mu dovikuju glasno dobre želje.
Cele te večeri na kapiji ostade teško raspoloženje. Svi su mrki i
ćutljivi. Ćorkan sedi nem i nepomičan na jednom od kamenih
basamaka. Oko njega razbacane kore od lubenica koje je pojeo za
opkladu. Podnimljen je i tužan, oborena pogleda i zanesen kao da ne
gleda u kamen pred sobom nego u neku daleku daljinu koja se jedva
nazire. Svet poče da se razilazi ranije nego obično.
Ali već sutradan, sve je opet bilo po starom, jer kasabalije ne vole da
pamte zlo i ne mare da brinu brigu unapred; u krvi im je saznanje da
se pravi živpt sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti
ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život koga nema.
Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u
Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se
pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim
vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u
nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu
gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A
kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad
potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to,
vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala
putnički i poštanski saobraćaj. Tada je život na kapiji menjao svoj
izgled. Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili
raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova,
straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali putnike koji su dolazili od
Sarajeva i vraćali ih mahanjem pušaka i glasnim povicima natrag.
Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti. Na
kapiji se tada palila mala vatra od »mirišljavog drveta« koje je
razvijalo obilan, beo dim. Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino
pismo i okadile ga na tom dimu. Tek tako raskužena pisma otpremana
su dalje. Roba se nije uopšte primala. Ali glavni posao nije bio sa
pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko
putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu
dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne
može. Putnik zastaje ali počne da pregovara, da se pravda i objašnjava
svoj slučaj. A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga
puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve
veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u
Sarajevu. U tim objašnjenjima putnici dođu malo-pomalo do polovine
mosta i primaknu se kapiji. Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije i
kako razgovaraju na odstojanju od nekoliko koraka svi viču glasno i
mašu rukama. A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas
dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk; njihov službeni posao daje im
pravo na to, jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a
oni se tim pravom obilno služe.
Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i ubeđuje zaptije, i vraća se
utučen, nesvršena posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni
i nasrtljivi pa stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili
nepažnje, ili se nadaju nekom ludom i srećnom slučaju. Ako je tu
slučajno starešina varoških zaptija Salko Hedo, onda nema izgleda za
putnike da će išta postići. Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne
vidi i ne čuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko
koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojećim
propisima i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to
svrši onda postaje i nem. Uzalud putnik preklinje ili laska.
— Salihaga, zdrav sam ja...
— E pa onda, hajde u zdravlju odakle si i došao. Hajde, gubi se!
Sa Hedom nema više razgovora. Ali ako su mlađe zaptije same, onda
može još nešto i da bude. Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se
više sa njima dovikuje, prepire i razgovara i priča im svoju muku, i ovu
zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im
nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje liči na čoveka koji bi
mogao da ima koleru. Na kraju, neki od zaptija se ponudi da će on
dostaviti u kasabu kome treba putnikovu poruku. To je prvi stepen
popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da
zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od
lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke.
Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na
dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši
ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija
okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na
njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke. Istrajni putnik
spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno, klisne
preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi. Zaptija se opet vraća
na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga ispunjava
nekom bezbrižnom i veselom odlučnošću i daje mu snage da bdi i čuva
kasabu od kolere.
Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego
prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se
obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni
sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to
prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih
glatkih i savršenih svodova.
Nisu samo ratovi, kuge i seobe toga vremena udarili na ovaj most i
prekidali život na kapiji. Bilo je i drugih, izuzetnih događaja po kojima
se godina u kojoj su se desili posle i nazivala i dugo pamtila.
Levo i desno od kapije, sa obe strane, kamena ograda mosta odavno
je uglačana i nešto tamnija od ostalih delova. Stotinama godina seljaci
tu spuštaju terete kad hoće da se odmore, prelazeći most, ili se dokoni
ljudi naslanjaju leđima i laktovima, u razgovoru, kad koga čekaju, ili
kad usamljeni i nalakćeni gledaju vodu u dubini pod sobom, kako
zapenjena i brza otiče, uvek nova i uvek ista.
Ali nikad se nije toliko dokona i ljubopitljiva sveta naslanjalo na ogradu
i gledalo rečnu površinu, kao da je čita i odgoneta, kao poslednjih
dana meseca avgusta te godine. Voda je bila zamućena od kiše iako je
bio tek kraj leta. U virovima ispod okana stvarala se bela pena i
okretala uokrug, zajedno sa iverjem, sitnim grančicama i trunjem. Ali
dokoni i podnimljeni kasabalije sa zida nisu u stvari ni gledali tu reku
koju poznaju oduvek i koja nema šta da im kaže, nego su na površini
vode, kao i u svojim razgovorima, tražili sami za sebe objašnjenje i
kao neki vidljiv trag jednog nejasnog i teškog udesa koji ih je tih dana
sve iznenadio i zbunio.
U to vreme desio se tu na kapiji jedan posve izuzetan događaj, kakav
se ne pamti i kakav se valjda neće ponoviti dok je mosta i kasabe na
Drini. On je uzbudio i potresao kasabu i otišao i dalje, u druga mesta i
krajeve, kao priča koja hoda po svetu.
To je u stvari priča o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i
Nezukama. Ta dva zaseoka leže na dva suprotna kraja onog amfiteatra
koji mrka brda i zeleni brežuljci sačinjavaju oko kasabe.
Velika seoska opština Stražište, na severoistočnoj strani doline,
najbliža je kasabi. Njene kuće, njive i bašte raštrkane su preko
nekoliko brežuljaka i užlebljene u doljama koje te brežuljke dele. Na
blagom prevoju jedne od tih glavica leži petnaestak kuća, utonulih u
šljivike i odasvud opkoljenih njivama. To je zaselak Velji Lug, mirno,
lepo i bogato tursko naselje na uzvisini. Zaselak spada pod seosku
opštinu Stražište, ali je bliži kasabi nego svojoj opštini, jer se ljudi sa
Veljeg Luga spuštaju za pola sata do u čaršiju, gde drže magaze i
posluju kao i ostale kasabalije. Između njih i pravih kasabalija i nema
razlike, do možda u tome što su njihova imanja trajnija i sigurnija, jer
su na jakoj, prisojnoj zemlji i nisu vodoplavna, a ljudi su skromniji i
povučeniji, bez varoških rđavih navika. Velji Lug ima dobru zemlju,
zdravu vodu i lep svet.
Tu živi grana višegradskih Osmanagića. Pa iako su ovi u kasabi
mnogobrojniji i bogatiji, u narodu se smatra da su oni »spuznuli«, a da
su pravi Osmanagići oni na Veljem Lugu, gde im je koren. To je lep soj
ljudi, osetljivih i ponosnih na svoje poreklo. Njihova je ona najveća
kuća što se beli u strani, isturena ispod same glavice, okrenuta ka
jugozapadu, uvek okrečena, sa krovom od pocrnele šindre i sa
četrnaest džamli pendžera. Ta se kuća vidi nadaleko, i ona je prvo što
pada u oči putniku koji se spušta drumom dolazeći u Višegrad ili koji
se obazre, izlazeći iz njega. Poslednji zraci sunca koje zalazi za
liještanskom kosom zadržavaju se i lome uvek na belom i bleštavom
licu te kuće. I kasabalije su odavno navikle da sa kapije posmatraju,
predveče, kako se sunčev zalazak odbija na Osmanagića pendžerima,
kako se zatim jedan po jedan gase, i kako često, kad već sunce zađe i
kasaba ostane u senci, plane po jedan od tih pendžera poslednjim
odbleskom, zalutalim između oblaka, i kako sja još nekoliko trenutaka
kao crvena, krupna zvezda nad ugašenom kasabom.
Isto tako je poznat i viđen u kasabi domaćin te kuće Avdaga
Osmanagić, srčan i plahovit čovek u životu kao i u poslovima. On ima
»magazu« u čaršiji, jednu nisku i sumračnu prostoriju u kojoj na
daskama i pletenim ljesama leži razastrt kukuruz, suve šljive ili borove
šišarke.
Avdaga radi samo naveliko, zato magaza i nije otvorena svakog dana,
nego pazarnim danom redovno, a preko nedelje već prema poslu i
potrebi. U magazi je uvek jedan od Avdaginih sinova, dok on sam sedi
obično na klupi pred magazom. Tu razgovara sa mušterijama ili sa
poznanicima. On je stasit i rumen čovek, ali potpuno sede brade i
brkova. Glas mu je promukao i prigušen. Vec godinama ga muči teška
sipnja. I kad god se pri govoru uzbudi i podigne glas, a to se kod njega
dešava često, zaguši ga odjednom težak kašalj, nabreknu mu vratne
žile, pocrveni lice i oči se zaliju suzama, a u grudima škripi, šišti i
odjekuje, kao oluja u brdima. Kad ga taj nastup kašlja prođe, on se
odmah pribere, udahne duboko vazduh i nastavi razgovor tamo gde je
stao, samo nekim izmenjenim, tanjim glasom. U kasabi i okolini on je
poznat kao čovek oštre reči, široke ruke i smela srca. Takav je u
svemu pa i u trgovini, iako često na svoju štetu. On dosta puta jednom
smelom reči obori ili podigne cenu šljivi ili kukuruzu, i kad to nije u
njegovu korist, samo za inat nekoj seljačkoj kukavici ili nekom trgovcu
dramoseru. Njegova reč se uopšte u čaršiji sluša i prima, iako se zna
da je često plahovit i ličan u svojim sudovima. I kad Avdaga siđe sa
Veljeg Luga i zasedne pred magazu, on je retko sam, jer ljudi vole
njegov razgovor i žele da čuju njegovo mišljenje. A on je otvoren i živ,
uvek spreman da kaže i brani ono što drugi smatraju da je bolje
prećutati. Njegova zaduha i oni nastupi teškog kašlja prekidaju svaki
čas njegov govor, ali ga, začudo, ne kvare nego ga čine ubedljivijim, i
celom njegovom načinu izražavanja daju neko teško i bolno
dostojanstvo kome nije lako odoleti.
Avdaga ima pet odraslih i poženjenih sinova i jedinicu kćer, koja je
poslednja i tek dorasla za udaju. Za tu njegovu kćer Fatu zna se da je
neobično lepa, u svemu na oca. Pitanjem njene udaje bavi se kasaba i
pomalo cela okolina. Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u
svakom naraštaju uđe u priču i u pesmu svojom lepotom, vrednoćom i
gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih želja i
nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa
oduševljenje muškaraca i plete zavist žena. To su ta izuzetna bića koja
priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina.
Ova Avdagina kći bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i
bistrinom i rečitošću. To su znali najbolje momci koji su na svadbama i
sastancima pokušavali da je jevtinim laskanjima ili smelim šalama
pridobiju ili zbune. Njena veština u govoru nije bila ništa manja od
njene lepote. Zato se u pesmi o Avdaginoj Fati (o takvim izuzetnim
stvorenjima pesme niknu odnekud same!) pevalo:
Mudra li si, lijepa li si,
Lijepa Fato Avdagina!
Tako se pevalo i govorilo u kasabi i oko nje, ali je bilo vrlo malo njih
koji su imali hrabrosti da zaprose devojku sa Veljeg Luga. A kad su i
oni svi redom odbijeni, oko Fate se brzo stvorila praznina, onaj krug
divljenja, mržnje i zavisti, nepriznavanih želja i zluradog iščekivanja
koji redovno okružuje stvorenja sa izuzetnim darovima i izuzetnom
sudbinom. Takve ličnosti o kojima se peva i govori odnese brzo ta
njihova naročito sudbina, a iza njih umesto ostvarenih života ostane da
živi pesma ili priča.
Često se dešava kod nas ovde da devojka koja je na velikom glasu
ostane upravo zbog toga bez prosaca i »pousjedne«, dok se lako i brzo
poudaju devojke koje joj nisu ni po čemu dorasle. Fati se to nije
desilo, jer se za nju našao prosac koji je imao i smelosti da je zaželi i
veštine i istrajnosti da postigne cilj.
U ovom nepravilnom krugu koji sačinjavaju višegradska kotlina, tačno
na protivnoj strani od Veljeg Luga nalazi se zaselak Nezuke.
Iznad mosta, nepun sat hoda uz vodu, u samom onom sklopu strmih
bregova iz kojih kao iz mrkog zida izbija Drina u naglom zaokretu, ima
uska povlaka dobre, rodne zemlje na stenovitoj obali reke.
To je nanos od reke i strmoglavih potoka sa Butkovih Stijena. Na
njemu su njive i bašte, a u strani strme livade sa tankom travom, koje
se pri vrhovima gube u vrletnom kamenjaru i mrkom šipražju. Ceo
zaselak je svojina begova Hamzića, koji se prezivaju i Turkovići. Na
jednoj polovini žive pet do šest kuća čivčija a na drugoj su kuće
begova braće Hamzića sa Mustaj begom Hamzićem na čelu. Zaselak je
zaturen i osojan, bez sunca ali i bez vetra, bogatiji voćem i senom
nego žitom. Opkoljen i pritešnjen sa svih strana visokim, strmim
brdima, veći deo dana je u senci, a uvek u tišini, tako da se svaki
doziv čobana i svaki jači pokret bronze na govečetu čuju kao glasna i
mnogostruka jeka s bregova. Do njega vodi svega jedan jedini put iz
Višegrada. Kad čovek pređe most, izlazeći iz kasabe, i napusti glavni
drum koji skreće desno, niz reku, pa se spusti do same rečne obale,
nailazi na usku kamenu stazu koja ide ulevo od mosta, pustom vrleti,
uz Drinu, pored same vode, kao beo porub na mrkoj strmini koja se
spušta u reku. Konjanik i pešak na tom putu, posmatrani odozgo s
mosta, izgledaju kao da idu po uskom brvnu između vode i krša, a lik
im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj zelenoj reci.
To je put koji vodi iz kasabe u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta,
jer nit ima kud da se ide ni koga da putuje. Samo iznad kuća, u strmoj
strani, obrasloj retkom šumom, usečene su dve duboke bele
vododerine uz koje se pužu čobani kad idu stoci u planinu.
Tu je velika i bela kuća najstarijeg Hamzića, Mustaj bega. Ona nije
ništa manja od Osmanagića kuće na Veljem Lugu, ali je za razliku od
nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i čestaru pored Drine. Oko nje, u
polukrugu, raste jedanaest visokih jablanova koji svojim šumom i
pokretom stalno oživljavaju taj sa svih strana zatvoreni i teško
pristupni predeo. Ispod nje su, samo nešto manje i skromnije, kuće
ostale dvojice braće Hamzića. Svi Hamzići imaju mnogo dece i svi su
tanki, visoki, bledi u licu, ćutljivi i povučeni, ali složni i vredni na poslu,
navikli da cene i brane ono što je njihovo. Isto kao imućniji ljudi sa
Veljeg Luga, i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono
što privrede u Nezukama.
U svako doba godine oni i njihove čivčije vrve i gamižu kao mravi
onom uskom kamenitom stazom pored Drine; jedni nose robu u varoš
a drugi se vraćaju po svršenom poslu, sa parama za pojasom, u svoje
nevidljivo selo među brdima.
U Mustajbega Hamzića, u onoj beloj i velikoj kući koja dočekuje čoveka
kao prijatno iznenađenje na kraju kamenite staze koja izgleda da ne
vodi nikud imaju četiri kćeri i sin jedinac, Nail. Taj Nailbeg iz Nezuka,
begovski jedinac, bacio je među prvima oko na Fatimu iz Veljeg Luga.
Na nekoj svadbi on se nagledao njene lepote kroz odškrinuta vrata na
koja se kao grozd vešala gomila zanesenih mladića. Kad je idućeg puta
mogao opet da je ugleda, okruženu drugaricama, on joj je dobacio u
smeloj šali:
— Dabogda te Mustajbeg iz Nezuka nevjestom zvao!
Fata se zakikotala prigušeno.
— Ništa se nemoj smijati, — govorio je kroz uski otvor na vratima
uzbuđeni mladić, — i to će čudo jednog dana biti.
— Hoće, kad Velji Lug u Nezuke sađe! — odgovorila je devojka sa
novim kikotom i jednim ponosnim pokretom tela koji samo takve žene
i samo u tim godinama imaju i koji je kazivao više nego i njene reči i
njen smeh.
Tako od prirode naročito obdarena stvorenja često izazivaju sudbinu,
smelo i nesmotreno. Taj njen odgovor mladom Hamziću pročuo se i
ponavljao od usta do usta, kao i sve ostalo što je radila i govorila.
Hamzići nisu ljudi koji se zaustavljaju i obeshrabruju pred prvom
teškoćom. Oni ni druge, manje važne poslove ne svršavaju
neposredno i na juriš, a kamoli pitanje kao što je ovo. Pokušaj koji su
učinili preko nekih rođaka iz kasabe, nije imao više uspeha. Ali tada je
stari Mustajbeg Hamzić uzeo stvar sinovljeve ženidbe u svoje ruke. On
je sa Avdagom imao oduvek zajedničkih poslova. Zbog svoje naprasne
i gorde prirode Avdaga je u poslednje vreme imao znatnih gubitaka iz
kojih su proizlazile obaveze kojima je bilo teško na vreme odgovoriti.
Mustajbeg ga je u tome pomogao i podržao kako samo dobri čaršijski
ljudi mogu da podrže i pomognu jedan drugog u teškom trenutku:
jednostavno, prirodno, i bez reči.
Po tim polumračnim i hladovitim magazama i na uglačanim kamenim
sedištima ispred njih ne rešavaju se samo pitanja novca i trgovačke
časti nego i čitave ljudske sudbine. Šta je bilo između Avdage
Osmanagića i Mustajbega Hamzića, kako je Mustajbeg zatražio Fatu za
svoga jedinca Naila i kako mu je preki i častoljubivi Avdaga »dao«
devojku? To nikad niko neće saznati. Isto tako nije se pravo znalo
kako se stvar odigrala gore na Veljem Lugu, između oca i njegove lepe
kćeri jedinice. O nekom otporu s njene strane nije, naravno, moglo biti
reči. Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj
urođeni pokret celog tela, a zatim nemo i gluvo pokoravanje očevoj
volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva. Kao u snu, ona je
počela da provetrava, dopunjuje i slaže svoju devojačku spremu.
Ni iz Nezuka nije prodrla nijedna reč u svet. Oprezni Hamzići nisu
tražili da im ljudi u praznim razgovorima potvrde njihov uspeh. Postigli
su ono što su hteli i, kao uvek, bili zadovoljni svojim uspehom. Nije im
bilo potrebno ničije učešće u tome, isto kao što nikad nisu tražili
saučešća u neuspesima i nedaćama.
Pa ipak, svet je govorio o svemu tome, mnogo, opširno i bezobzirno,
kao što svet uvek govori.
Po celoj kasabi i oko nje pričalo se kako su Hamzići postigli što su
hteli: kako je lepa, ohola i mudra Avdagina kći, za koju u celoj Bosni
nije bilo prosca, nadmudrena i ukroćena; kako će ipak »Velji Lug u
Nezuke saći«, iako se Fata javno zarekla da neće. Jer ljudi vole takve
razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko izdignu i
polete.
Mesec dana je svet prepričavao taj događaj i u razgovorima ispirao
usta Fatinim budućim poniženjem kao slatkom vodicom. Mesec dana
su činjene pripreme u Nezukama i na Veljem Lugu.
Mesec dana je Fatima radila sa drugaricama, rodicama i najmljenim
ženama na svojoj opremi. Devojke su pevale. Pevala je i ona. Nalazila
je snage i za to. I slušala je samu sebe kako peva, misleći pri tom
svoju misao. Jer sa svakim bodom igle znala je (i kazivala to sama
sebi) da ni ona ni njen vez neće nikada videti Nezuka. Ona to nije
zaboravljala ni za trenutak. Samo joj se tako u radu i pesmi činilo da
je od Veljeg Luga do Nezuka daleko i da je mesec dana dugo vreme.
To isto se dešavalo noću. Noću, kad bi pod izgovorom da treba da
posvršava još neke poslove ostajala sama, noću se pred njom otvarao
svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan.
Noći su na Veljem Lugu tople a sveže. Zvezde niske i nemirne, sve
povezane belim titravim sjajem. Stojeći pored prozora, Fatima gleda tu
noć. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo
svoga tela oseća odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti: noge,
kukove, ruke, vrat, a naročito grudi. Njene dojke, bujne i teške a
prave, dodiruju vršcima drveni demir na prozoru. I na tom mestu ona
oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom,
zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta
zajedno sa svetlim nebom i noćnim prostranstvom. Od toga disanja
drveni demir na prozoru pada i raste, pada i raste, dodiruje vrške
njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraća se i dodiruje ih
ponovo, pa se opet spušta i udaljuje; i sve tako, naizmence.
Da, svet je velik, ogroman je svet i danju, kad višegradska dolina
trepti od žege, i žita prostrta po njoj gotovo čujno zru, kad se beli
kasaba, prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i
crnim brdima. Ali noću, tek noću, kad ožive i planu nebesa, otvara se
beskrajnost i silna snaga toga sveta u kome se živ čovek gubi i ne
može da se priseti ni sama sebe ni kuda je pošao ni šta hoće ni šta
treba da radi. Tu se samo živi, istinski, vedro i dugo; tu nema reči koje
teško obavezuju za ceo život, ni smrtonosnih obećanja ni bezizlaznih
položaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo teče i ističe, a sa smrću ili
sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom
životu, gde ono što je jednom rečeno ostaje neporecivo, a obećano
neizbežno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.
Tada se negde odozdo, kao izdaleka, začuje težak, dubok i prigušen
glas:
— Aaah, khkhkh! Aaah! khkhkh!
To se dole u alvatu Avdaga bori sa noćnim nastupima kašlja.
Ne samo da raspoznaje taj glas nego i vidi oca jasno kako sedi i puši,
rasanjen i mučen kašljem. Vidi, čini joj se, njegove krupne, smeđe oči,
poznate kao drag predeo, oči koje potpuno liče na njene, samo što su
osenčene starošću i zalivene suznim, nasmejanim sjajem, oči u kojima
je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine, onog dana kada joj je
rečeno da je obećana u Hamziće i da treba da se spremi za mesec
dana.
— Kha, kha, kha! Aah!
Onaj malopređašnji zanos od lepote noći i veličine sveta naglo gasne.
Onaj raskošni dah sa zemlje staje. Devojčine dojke krutnu u lakom
grču. Tonu zvezde i prostranstva.
Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i
ispunjava, uporedo sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomičnosti i
praznini koja ostaje iza svega.
Muklo odjekuje kašalj iz alvata.
Da, i čuje ga i vidi, kao da je tu pred njom. To je njen dragi, moćni,
jedinstveni babo, sa kojim se oseća jedno, nerazdeljivo, slatko jedno,
otkako zna za sebe. I sam taj njegov teški i potresni kašalj oseća u
svojim grudima. Istina, to su ta usta koja su kazala da tamo gde je
ona kazala ne. Ali ona je u svemu jedno sa njim, pa i u tome. I to
njegovo da ona oseća kao svoje (isto koliko i svoje ne). I zato je njena
sudbina preka, neobična, sutrašnja. i zato ona na njoj ne vidi izlaza, a
ne može ni da ga vidi, kad ga nema. Jedno zna. Zbog toga očevog da,
koje je veže isto kao i ono njeno ne, moraće izaći pred kadiju sa
Mustaj-begovim sinom, jer je nemoguće i pomisliti da Avdaga
Osmanagić ne održi reč. Ali isto tako zna, i isto tako dobro i posigurno,
da posle toga ne može njena noga stupiti u Nezuke, jer onda opet ne
bi ona održala svoju reč. A to je, naravno, nemoguće, jer i to je
Osmanagića reč. Tu, na toj mrtvoj tački, između svoga ne i očevog da,
između Veljeg Luga i Nezuka, tu, na najbezizlaznijem mestu treba
tražiti izlaz. Tu je sad njena misao. Ne više u prostranstvima velikog i
bogatog sveta, ne čak ni na celom putu od Veljeg Luga do Nezuka,
nego na tom kratkom i žalosnom komadiću druma koji vodi od
mešćeme u kojoj će je kadija privenčati za Mustajbegova sina, pa do
kraja mosta gde se kamenita strmina spušta na uski put kojim se ide u
Nezuke i na koji ona, to pouzdano zna, neće nikad nogom stupiti. Taj
komadić puta preletela je njena misao bez prestanka, s jednog kraja
na drugi, kao što čunak leti kroz tkanje. Od mešćeme, preko polovine
čaršije, pa preko pijaca do kraja mosta, ali otud bi se odmah vraćala
kao od ponora, preko mosta, pijaca, kroz čaršiju, do mešćeme. I sve
tako: napred-natrag, napred-natrag! Tu se tkala njena sudbina.
I ta misao koja nije ni mogla da stane ni umela da nađe izlaza, sve se
češće zaustavljala na kapiji, na onoj lepoj i svetloj sofi od kamena, na
kojoj ljudi sede u razgovorima i mladići pevaju, ispod koje huči zelena,
brza i duboka reka. Pa bi onda, užasnuta od takvog izlaza, letela kao
ukleta ponovo sa jednog kraja puta na drugi, da, ne našavši drugog
rešenja, stane ponovo na kapiji. I svake noći njena se misao sve češće
zaustavljala na tom mestu, i sve se duže zadržavala na njemu. A sama
pomisao na taj dan kad će stvarno, a ne ovako u mislima, morati da
pređe taj put i da još pre kraja mosta nađe izlaz, nosila je u sebi svu
strahotu smrti i sav užas života u sramoti. Činilo joj se, ovako
nemoćnoj i napuštenoj, da bi sama strahota te misli morala da udalji ili
bar odloži taj dan.
Ali dani su išli, ni brzi ni spori nego jednomerni i suđeni, i sa njima je
došao i svadbeni.
Poslednjeg četvrtka u avgustu mesecu (to je bio taj suđeni dan) došli
su Hamzići na konjima po devojku. Pod teškom novom feredžom, kao
pod oklopom, Fata je posađena na konja i povedena u kasabu. U isto
vreme u avliji su tovareni konji sa sanducima devojačkog ruha. U
mešćemi je pred kadijom obavljeno venčanje. Tako je održana reč
kojom je Avdaga dao svoju kćer za Mustajbegova sina. Zatim je mala
povorka krenula put Nezuka, gde je bila spremljena svečana svadba.
Prešli su polovinu čaršije i pijac, deo onoga puta bez izlaza koji je Fata
u mislima toliko puta prešla. Bilo je tvrdo, stvarno i obično, gotovo
lakše nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva, ni očevog muklog
kašlja, ni želje da vreme ide brže ili sporije. Kad su naišli na most,
devojka oseti još jednom, kao za letnjih noći pored prozora, svaki deo
svoga tela, snažno i odvojeno, a naročito grudi u lakom grču kao u
panciru. Stigli su do kapije. Kao što je radila mnogo puta u mislima za
prošlih noći, devojka se nagnu i šapatom zamoli najmlađeg brata, koji
je jahao pored nje, da joj prikrati malo uzengije, jer sad dolazi onaj
strmi prelaz sa mosta na kameni put koji vodi u Nezuke.
Zastali su, najprije njih dvoje pa onda, malo podalje, ostali svati na
konjima. Ničeg neobičnog nije bilo u tome. To nije ni prvi ni poslednji
put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobišao konja i
prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj
mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao
okrilatila, sa sedla, preko zida i poletela sa visine u hučnu reku pod
mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi
još je dotaknuo rukom uzvitlanu feredžu, ali je zadržati nije mogao.
Ostali svati su poskakali s konja sa najneobičnijim uzvicima i ostali
pored kamene ograde u čudnim položajima, kao skamenjeni.
Još istog dana predveče pala je kiša, obilna i neobično hladna za to
doba godine. Drina je nadošla i zamutila se. Sutradan je nabujala
žućkasta voda izbacila Fatin leš u jedan plićak kod Kalate. Tu ga je
primetio jedan ribar i odmah otišao i prijavio stvar mulazima. Malo
posle stigao je mulazim sa muktarom, ribarom i Salkom Ćorkanom. Jer
bez Ćorkana ne biva nijedna ovakva zgoda.
Leš je ležao u mekom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s
vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od
crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila
preko glave: tako je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala
zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojčinog tela sa kog je
bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih
vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak prihvatili nagu devojku i
oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u
koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom
feredžom, mokrom i punom mulja.
Još istog dana davljenica je sahranjena na najbližem turskom groblju,
u strmoj strani, ispod glavice na kojoj se diže Velji Lug. A predveče
okupljali su se dokoni ljudi u mehani oko ribara i Ćorkana sa onim
nezdravim i ružnim ljubopitstvom koje je naročito razvijeno kod sveta
čiji je život prazan, lišen svake lepote i siromašan uzbuđenjima i
doživljajima. Častili su ih rakijom i nudili duvanom, ne bi li čuli od njih
neku pojedinost o lešu i ukopu. Ali ništa nije pomagalo. Ni rakija nije
mogla da im razdreši jezik. Čak ni Ćorkan nije ništa govorio. Pušio je
bez prestanka i jednim sjajnim okom gledao za dimom koji je snažnim
dahom odbijao što dalje od sebe. Samo bi se njih dvojica, Ćorkan i
ribar, s vremena na vreme pogledali, podigli bi svoje čokanje ćutke,
obojica u isti mah kao da se nevidljivo kucaju, i nadušak ispili.
Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije
sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće.
Avdaga Osmanagić nije više silazio u kasabu. Izdahnuo je te iste zime,
zagušen kašljem, ne progovorivši nikad ni s kim nijedne reči o jadu
zbog koga je umirao.
Idućeg proleća Mustajbeg Hamzić je oženio sina drugom devojkom, iz
Brankovića.
Svet je u kasabi još neko vreme prepričavao događaj pa zatim počeo i
da zaboravlja. Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i
mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna.
Sedamdesetak godina posle Karađorđeve bune, zarati se opet u Srbiji i
odmah granica odgovori ustankom. Opet planuše i turske i srpske kuće
na visovima, u Žlijebu, Gostilji, Crnčićima i Veletovu. Prvi put posle
toliko godina opet osvanuše na kapiji odsečene glave pogubljenih
Srba. To su bile mršave i kratko ošišane seljačke glave spljoštena
potiljka, koščata lica i dugih brkova; kao da su iste one od pre
sedamdeset godina. Ali sve to ne potraja dugo. Čim rat između Turske
i Srbije prestade, svet se umiri. Istina, to je bio prividan mir pod kojim
se krilo mnogo bojazni, uzbuđenih glasova i zabrinutih sašaptavanja.
Sve se određenije i sve otvorenije govorilo o ulasku austrijske vojske u
Bosnu. Početkom leta 1878. godine prođoše kroz kasabu jedinice
redovne turske vojske na putu iz Sarajeva za Priboj. Ustali se mišljenje
da Sultan predaje Bosnu bez otpora. Nekoliko porodica se spremi na
seobu u Sandžak; među njima je bilo i takvih koje su se pre trinaest
godina doselile iz Užica, ne hoteći da žive pod srpskom vlasti, i sada su
se ponovo spremale da beže od drugog, novog hrišćanskog
gospodstva. Ali većina sveta ostade, čekajući događaje, u mučnoj
nedoumici i prividnoj ravnodušnosti.
Početkom jula meseca naiđe plevaljski muftija sa malim brojem ljudi,
ali sa velikom rešenošću da organizuje u Bosni otpor protiv
Austrijanaca. Ozbiljni, plavi čovek mirna izgleda ali vatrene prirode,
sedeo je na kapiji, gde je, po lepom letnjem danu, sazvao turske
prvake iz kasabe i nastojao da ih oduševi za borbu protiv Austrijanaca.
Uveravao ih je da će većina redovne vojske, i pored zvaničnih
naredaba, ostati da se sa narodom zajedno odupre novom zavojevaču,
i pozivao da mu se odmah pridruže svi mlađi ljudi i da mu se šalje
hrana u Sarajevo. Muftija je znao da Višegrađani nisu nikad uživali
glas oduševljenih ratnika i da više vole da ludo žive nego da ludo ginu,
ali ga ipak iznenadi mlakost i uzdržljivost na koju je naišao. Ne mogući
se duže zadržavati, muftija im pripreti narodnim sudom i božjim
gnevom i ostavi svog pomoćnika Osman-efendiju Karamanliju da dalje
ubeđuje višegradske Turke o potrebi njihovog učešća u opštem
ustanku.
Još dok su trajali razgovori sa muftijom, najviše otpora pokazivao je
Alihodža Mutevelić. Njegova je porodica jedna od najstarijih i
najuglednijih u kasabi. Nisu se nikad isticali velikim imetkom, nego
svojim poštenjem i otvorenošću. Oduvek su važili kao tvrdoglavi ljudi,
ali nepristupačni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim
obzirima i pobudama. Za više od dve stotine godina najstariji član
njihove kuće bio je mutevelija, čuvar i upravljač Mehmedpašinog
vakufa u kasabi. On je vodio brigu o čuvenom Kamenitom hanu, pored
mosta. Videli smo kako je posle gubitka Mađarske Kameniti han
izgubio prihode iz kojih se izdržavao i kako je sticajem prilika postao
ruševina a od vezirove zadužbine ostao samo most, kao javno dobro
koje ne traži naročitog izdržavanja i ne donosi prihoda. A ostalo je i
Mutevelićima njihovo porodično ime, kao ponosna uspomena na zvanje
koje su toliko godina tako časno vršili. Zvanje je prestalo, stvarno, još
u vreme kad je Dauthodža podlegao u svojoj borbi da održi Kameniti
han, ali ponos je ostao i sa njim urođena navika da se oni, Mutevelići,
mimo sav ostali svet smatraju pozvani da brinu o mostu, i da su na
neki način odgovorni za njegovu sudbinu, jer je most, bar građevinski,
bio sastavni deo velikog i lepog vakufa kojim su oni upravljali, a koji je
onako žalosno presušio i propao. I još je bio jedan od davnina utvrđen
običaj u njihovoj porodici: da u svakom naraštaju bar jedan od
Mutevelica izuči škole i pripada ulemi. Sada je to bio Alihodža. Inače su
prilično otančali i brojem i imetkom. Ostalo im je nešto kmetova i
jedan dućan koji su od starina držali u čaršiji, na najboljem mestu, na
samom pijacu, u blizini mosta. Dva starija brata Alihodžina poginula su
u ratovima, jedan u Rusiji, a drugi na Crnoj Gori.
Alihodža je još mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi
Mutevelić on je redovno, u svima stvarima, imao odvojeno mišljenje,
uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Zbog svoje prgave
naravi i samostalnosti u mišljenju, on se često razilazio sa mesnom
ulemom i starešinama. Imao je naziv i čin hodže, ali niti je vršio neku
dužnost niti imao kakvih prihoda od svog zvanja. Da bi bio što
nezavisniji, vodio je sam dućan koji mu je ostao od oca.
Kao većina višegradskih muslimana i Alihodža je bio protiv oružanog
otpora. U njegovom slučaju nije moglo biti govora ni o kukavičluku ni o
verskoj mlakosti. Isto kao i muftija ili ma koji od pobunjenika, on je
mrzeo tuđu hrišćansku silu koja dolazi i sve ono što ona može da
donese. Ali videći da je Sultan zaista prepustio Bosnu Švabi i
poznavajući svoje sugrađane, bio je protivan neorganizovanom
narodnom otporu koji može samo da donese poraz i nesreću učini
težom. A kad se to mišljenje ustalilo jednom u njegovoj glavi, on ga je
otvoreno ispovedao i oštro branio. On je i ovoga puta postavljao
nezgodna pitanja i oštroumne primedbe koje su najviše zbunjivale
muftiju. I tako je i nehotice podržavao među Višegrađanima, koji ni
inače ne bi bili brzi na boj ni mnogo spremni za žrtve, duh otvorenog
otpora protiv muftijinih ratobornih namera.
Kad je Osman efendija Karamanlija ostao da produži razgovore sa
Višegrađanima, prema njemu se našao Alihodža. A ono nekoliko
begova i aga koji su žvakali reči i merili izraze, a u stvari bili potpuno
saglasni sa Alihodžom, puštali su iskrenog i plahovitog hodžu da se
istrčava i sukobljava sa Karamanlijom.
Ugledni višegradski Turci sedeli su predveče na kapiji, podvijenih
nogu, poređani uokrug sve po starešinstvu. Među njima Osman
efendija, visok, mršav i bled čovek. Svaki mišić na licu mu je
neprirodno zategnut, oči grozničave, a čelo i obrazi puni ožiljaka, kao
kod padavičara. Prema njemu je stajao rumeni, omaleni, uočljivi i
prgavi Alihodža i svojim piskutljivim glasom postavljao sve nova
pitanja. Koje su snage? Kuda se ide? Kojim sredstvima? Kako? Šta je
cilj? Šta će biti u slučaju neuspeha? — Hladna, gotovo zlurada
pedanterija kojom je hodža raspravljao ovu stvar, prikrivala je samo
njegovu zabrinutost i gorčinu zbog hrišćanske nadmoćnosti i očigledne
turske nemoći i poremećenosti. Ali zaneseni i mrki Osman efendija nije
bio čovek koji bi takve stvari mogao da primeti i razume. Silovita i
neumerena priroda, fanatik nezdravih živaca, on je brzo gubio
strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki znak sumnje i kolebanja
kao da se radi o Švabi samom.
Ovaj hodža ga je dražio i on mu je odgovarao sa uzdržanim gnevom,
samo opštim izrazima i krupnim rečima. Ide se kud se mora i sa onim
sa čim se može. Glavno je da se dušmanin ne pusti u zemlju bez boja,
a ko mnogo pita, ometa stvar i pomaže neprijatelju. Na kraju, potpuno
razljućen, odgovarao je sa jedva prikrivenim prezirom na svako
hodžino pitanje: »Doš'o zeman da se gine«. »Hoćemo da glave
položimo«. »Izginućemo svi do jednoga«.
— A tako, — upadao mu je hodža u reč, — a ja sam mislio da vi hoćete
da istjerate Švabu iz Bosne i da nas za to skupljate. A ako je do toga
da se gine, umijemo i mi da izginemo, efendija, i bez tebe. Ništa lakše
nego izginuti.
— Ama, vidim ja da se tebi ne gine, — prekidao ga je grubo
Karamanlija.
— Vidim ja da se tebi gine, — odgovarao je oštro hodža, — samo ne
znam što tražiš društvo za taj ćoravi posao.
Tu se razgovor izmetnu u prostu svađu u kojoj je Osman efendija
nazvao Alihodžu vlahom i murtatinom, jednim od onih izdajnika čije
glave, kao i vlaške, treba da okapaju na ovoj kapiji, a hodža i dalje
neustrašivo cepao dlaku načetvoro i uporno tražio razloge i dokaze,
kao da i ne čuje pretnje i uvrede.
Zaista, teško je bilo naći dva gora pregovarača i nezgodnija čoveka.
Od njih se nije moglo očekivati drugo do da povećaju opštu zabunu i
stvore jedan sukob više. To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti,
jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena
obično izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode
stvari naopako i stranputicom. U tome i jeste jedan od znakova
poremećenih vremena.
Pa ipak, begovima i agama dobro je došla ova jalova svađa, jer je tako
pitanje njihovog učešća u ustanku ostalo nerešeno i oni sami nisu
morali neposredno da se izjasne. Dršćući od gneva i preteći glasno,
Osman efendija je sutradan otišao sa nekoliko svojih ljudi za muftijom
put Sarajeva.
Vesti koje su u toku toga meseca dolazile sve su više utvrđivale age i
begove u njihovom oportunističkom mišljenju da je bolje bilo čuvati
svoju kasabu i svoje kuće. Polovinom avgusta Austrijanci su ušli u
Sarajevo. Malo zatim bila se nesrećna bitka na Glasincu. To je bio
ujedno i kraj svakog otpora. Niz strmi drum sa Lijeske, preko Okolišta
počeli su da se spuštaju u kasabu ostaci razbijenih turskih četa. Bili su
pomešani askeri iz redovne vojske, koji su se i pored Sultanove
zapovedi pridružili na svoju ruku otporu, i domaći ustanici. Askeri su
samo tražili hleba i vode, i pitali koji je put za Uvac, ali ustanici su bili
ogorčeni i borbeni ljudi koje porazi nisu slomili. Pocrneli, prašni i
pocepani, jetko su odgovarali na pitanja neratobornih višegradskih
Turaka i spremali se da kopaju šančeve i brane prelaz preko mosta na
Drini.
I opet se istakao Alihodža; bezobzirno i neumorno je dokazivao da se
ova kasaba ne može braniti i da je odbrana besmislena kad je »Švabo
već prešišao Bosnu, s kraja na kraj«. Ustanici su to i sami uviđali, ali
nisu hteli da priznaju, jer su ih dražili i izazivali ovi čisto odeveni,
dobro hranjeni ljudi koji su sačuvali svoje kuće i imanja, držeći se
mudro i kukavički daleko od bune i boja. Uto je naišao onaj isti Osman
efendija Karamanlija, kao raspamećen, jos bleđi i mršaviji, još
ratoborniji i zahuktaniji. To je bio jedan od onih ljudi za koje nema
neuspeha. Govorio je o otporu, na svakom mestu i po svaku cenu, i
neprestano o potrebi da se gine. Pred njegovom besnom revnosti sve
su se sklanjali i povlačili, samo nije Ali-hodža. On je nasrtljivom
Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i
bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj
kapiji pre mesec dana prorekao. Preporučivao mu je da sa svojim
ljudima krene što pre put Plevalja i da od zla ne pravi gore.
Hodža je sada manje nasrtljiv, nekako bolno i tronuto pažljiv prema
ovom Karamanliji, kao prema bolesniku. Jer, u sebi i ispod svoje
spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesreće, koja
se približavala. On je bio nesrećan i ogorčen kako može samo da bude
pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuđa sila
pored koje ovaj drevni islamski red neće moći dugo opstati. Iz
njegovih reči izbijao je i protiv njegove volje taj skriveni jad.
Na sve Karamanlijeve uvrede on je odgovarao gotovo tužno.
— Misliš ti, efendija, da je meni ovdje lako živ čekati da ugledam
Švabu na svome? Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva
vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako
je do toga da nam to protumačiš, nisi morao po drugi put navraćati, ali
nije vala trebalo ni da se krećeš iz Plevalja. Jer te račune, kako ja
vidim, ti ne anlajišeš. Da ih znaš, ne bi radio ovo što si uradio ni
govorio ovo što govoriš. Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i
misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti
svjetuješ.
Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povlađivalo njegovoj
dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i
Švabu protiv koga je ustao. Tako se uvek u blizini nadmoćnog
neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osuđenom društvu
bratoubilačke mržnje i međusobni sporovi. Ne nalazeći više novih
izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučivao mu
ironično da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe.
— Nisu mi se ni stari krstili pa neću ni ja. Ja, efendija, niti hoću sa
Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao
je mirno hodža.
Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali
svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i
neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije
koji je sa svojim odredom zavladao kasabom.
Zato su se zatvarali u kuće i sklanjali na imanja izvan varoši, a kad
nisu mogli da izbegnu susret sa Karamanlijom i njegovim ljudima,
onda su šarali očima i dvoličili rečima, tražeći najzgodniji povod i
najsigurniji put kako da se izvuku.
Na zaravanku, pred ruševinama karavan-seraja, Karamanlija je držao
neprekidan zbor od jutra do mraka. Tu se neprestano kretala šarena
gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slučajni namernici, oni koji su dolazili
da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su
ustanici manje-više silom svraćali da čuju njihovog starešinu. A
Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obraćao pojedincu vikao
je kao da govori stotinama njih. Bio je još bleđi, kolutao je očima na
kojima je beonjača primetno požutela, a u uglovima usana kupila mu
se bela pena. Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko
narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo
braneći kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada počiva u svom
grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali će nesumnjivo ustati
onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most. On se odmah
uhvatio strasno i grčevito za tu legendu, iznoseći je svetu kao
neočekivanu i stvarnu pomoć.
— Braćo, ova je ćuprija vezirov hair. Pisano je da preko nje nema
prelaska kaurskoj sili. Ne branimo je mi sami, nego i ovaj »dobri«,
koga puška ne bije i sablja ne siječe. Kad naiđe dušmanin, on će ustati
iz onog svoga mezara, staće nasred ćuprije i raširiti ruke, a Švabama
će, kad ga ugledaju, koljena klecnuti, srce će svenuti u njima
odjednom, i ni bježati neće moći, od straha. Turci braćo, ne rasturajte
se, nego svi sa mnom na ćupriju!
Tako je vikao Karamanlija, pred sakupljenim svetom. Krut, u crnom,
pohabanom mintanu, šireći ruke i pokazujući kako će »dobri« stajati,
izgledao je ceo kao visok, crn i tanak krst sa čalmom na vrhu.
Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od
njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu, ali nisu
pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na
pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne. Alihodža,
koji se nije udaljavao od svoga dućana, ali kome su ljudi kazivali sve
što se govori i dešava pred Kamenitim hanom, samo je tužno i sažalno
odmahnuo rukom.
— Znao sam ja da ta budala neće ni žive ni mrtve s mirom pustiti. Alah
selamet olsun!
A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav
svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego
moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao
jazavca, da tako dočeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao
drugima da to čine.
Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na
obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti.
Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na
uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja
je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju.
Naredio je svome seizu, inače kovaču po zanimanju, čoveku divovskog
rasta i ptičjeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje
desnim uhom za onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg
čardaka, užljebljena između dva kamenita basamaka na kapiji.
U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi
su čuli tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora
izvršiti baš onako kako je rečena. Šta se sve ne govori i kakve se sve
krupne reči i gromke psovke ne čuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo
i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno neverovatno. Više kao pretnja,
kao grdnja; tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao stvar mnogo ozbiljno.
I sam kovač, kome je naređeno da stvar izvrši i koji je bio zauzet
zaglavljivanjem topova, kao da se kolebao i predomišljao. Ali misao da
hodžu treba prikovati na kapiji bila je bačena i sad su se u glavama
ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali izgledi i mogućnosti
za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće biti — neće biti! Najpre
je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i
nemoguća. Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo
uraditi, nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se
uradi. Neće biti — hoće biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i
postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i
prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica već drže hodžu, koji se mnogo i
ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko od tako
strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovač, kao da se
odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud čekić
kojim je do maločas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako
reći već tu, na pola sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i
rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli
hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema
nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju.
I tako se za nekoliko trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od
tih trenutaka izgledalo nemoguće i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi
smatrao da je ta stvar dobra i mogućna, pa ipak svak je pomalo
doprineo da se hodža nađe na mostu, prikovan desnim uhom za jednu
drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve razbeglo pred
Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i
bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je
svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se
njemu činilo teško i veliko kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da
ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u
kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi
toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most
pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala.
Ni živih ni mrtvih nema da ga brane, samo na kapiji čuči nepomičan
Alihodža sa glavom priljubljenom uz direk, stenjući od bola i smišljajući
i u tom položaju nove dokaze protiv Karamanlije.
Austrijanci su pristizali polako. Njihove predstraže su sa druge obale
ugledale pred karavan-serajem pored mosta ona dva topa i odmah
zastale da sačekaju svoje brdske topove. Oko podne oni iz jednog
šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko granata koje
oštetiše han, ionako već trošan, i porazbijaše one neobično fine
rešetke na prozorima, sečene iz jednog komada, u mekom kamenu.
Tek kad pomeriše i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i
da niko ne odgovara, Švabe obustaviše paljbu i počeše oprezno da se
približavaju mostu i kasabi. Na kapiju su naišli, sporim korakom i sa
puškom na gotovs, mađarski honvedi. Zastali su u nedoumici pred
zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i
tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od
prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama,
on stade da ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak
razume. To ga je spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni
produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše
kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući da shvate njegov položaj.
Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta, pažljivo izvukoše
ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu.
Toliko je bio ukrućen i premoren da je klonuo na kamenite basamake,
jednako stenjući i ječeći. Onaj bolničar mu je mazao ranjeno uho
nekom tečnošću koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobičnom
snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i
pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide
takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u
suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je
vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako
umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako
nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se
smirivao i pribirao.
Prema njemu, na drugoj strani kapije, ispod samog turskog natpisa u
kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je u glavi
tutnjalo od bola, hodia nije mogao da savlada svoje urođeno
ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat. To je bio proglas generala
Filipovića, na srpskom i na turskom jeziku, upućen stanovništvu Bosne
i Hercegovine prilikom ulaska austrijske vojske u Bosnu. Zažmurivši na
desno oko, Alihodža je sricao tekst na turskom, i to samo one rečenice
koje su štampane debljim slovima:
»Stanovnici Bosne i Hercegovine!«
»Vojska Cara Austrijskog i Kralja Ugarskog prešla je granicu vaše
zemlje. Ona ne dolazi kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi
kao prijatelj da učini kraj neredima koji već godinama uznemiruju ne
samo Bosnu i Hercegovinu nego i pogranične pokrajine Austro-
Ugarske.
---
»Car i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u
blizini njegovih pokrajina, kako bijeda i nevolja kucaju na granice
njegovih zemalja.
»On je skrenuo pogled evropskih država na vaš položaj i u vijeću
naroda jednoglasno je zaključeno da vam Austro-Ugarska vrati mir i
blagostanje koje ste odavno izgubili.
Njegovo Veličanstvo sultan, kome vaše dobro leži na srcu, osjetio se
ponukanim da vas povjeri zaštiti svoga moćnog prijatelja Cara i Kralja.
---
»Car i Kralj naređuje da svi sinovi ove zemlje uživaju ista prava po
zakonu, da su im svima život, vjera i imetak zaštićeni.
»Stanovnici Bosne i Hercegovine! Stupajte sa povjerenjem pod zaštitu
slavnih zastava Austro-Ugarske. Dočekujte naše vojnike kao prijatelje,
pokoravajte se vlastima, vratite se na svoje poslove, plodovi vašeg
truda biće zaštićeni.«
Hodža je čitao isprekidano, rečenicu po rečenicu. nije razumeo svaku
reč, ali mu je svaka zadavala bol; i to neki naročit bol, posve odvojen
od onih bolova koje je osećao u ranjenom uhu, u glavi i u krstima. Tek
sada, od ovih reči, »carskih riječi«, odjednom mu je bilo jasno da je
svršeno sa njim, sa svima njegovima i svime što je njihovo, svršeno
jednom zauvek, ali na neki čudan način: oči gledaju, usta govore,
čovek traje, ali života, pravog života nema više. Tuđi car je položio
ruku na njih i tuđa vera zavladala. To izlazi jasno iz ovih krupnih reči i
nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog olovnog bola u grudima koji je
ljući i teži nego ikakav ljudski bol koji se može zamisliti. I ni hiljade
onakvih budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa
pomoći ni promeniti. (Tako se još uvek prepire hodža u sebi.)
»Izginućemo svi!« »Da izginemo!« Šta vredi sva ta huka, kad evo,
dođe ovako vreme pa čovek propadne tako da ne može ni da izgine ni
da živi, nego trune kao direk u zemlji i svačiji je samo nije svoj. To je
prava, velika beda, koju razni Karamanlije ne vide i ne razumeju, i
svojim nerazumevanjem čine je samo još težom i sramnijom.
U tim mislima, sporo ide Alihbdža sa mosta. I ne primećuje da ga prati
onaj sanitetski vojnik. Ne boli ga toliko uho koliko ono olovno i gorko
đule koje mu je odjednom, posle čitanja »carskih riječi«, leglo usred
grudi.
Sporo ide a čini mu se da nikad više neće preći na drugu obalu, da je
ovaj most, koji je dika kasabe i od svog postanka u najužoj vezi sa
njegovom porodicom, na kome je odrastao i pored koga vek provodi,
odjednom porušen na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona bela,
široka hartija švapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna
eksplozija i da tu zjapi provalija; da još stoje pojedini stubovi levo i
desno pd toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje više
dve obale, i svak ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u
tom trenutku zadesio.
Sporo ide Alihodža u tim svojim grozničavim predstavama, i povodi se
kao težak ranjenik, a oči mu se neprestano pune suzama. Ide
oklevajući, kao da je prosjak, koji, bolestan, prvi put prelazi most i
ulazi u tuđu, nepoznatu varoš. — Trgoše ga glasovi. Pored njega su
prolazili neki vojnici. Među njima ugleda opet debelo i dobroćudno i
podsmešljivo lice onoga sa crvenim krstom na ruci, koji ga je otkovao.
Smešeći se jednako, vojnik je pokazivao na njegov zavoj i pitao ga
nešto na nerazumljivom jeziku. Hodža pomisli da mu nudi još neku
pomoć i odmah se ukruti i namrgodi:
— Mogu ja, mogu. Niko meni ne treba.
I življim, odlučnijim korakom pođe kući.
Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa bio je tek sutradan.
Nikad niko nije zapamtio takvu tišinu nad kasabom. Dućani se nisu ni
otvarali. Na kućama zatvoreni prozori i vrata, iako je sunčan i topao
dan pod kraj avgusta meseca. Sokaci pusti, avlije i bašte kao izumrle.
U turskim kućama potištenost i zabuna, u hrišćanskim oprez i
nepoverenje. Ali svuda i u svima — strah. Švabe koji ulaze, boje se
zasede. Turci se boje Švabe, Srbi Švabe i Turaka. Jevreji se boje svega
i svakoga, jer je, naročito u ratno vreme, svak jači od njih. Svima je u
ušima odjek jučerašnje topovske pucnjave. I kad bi ljudi slušali samo
svoj strah, ne bi toga dana niko živ pomolio glave iz kuće. Ali čovek
ima i drugih gospodara. Austrijski odred koji je juče ušao u kasabu
pronašao je mulazima i zaptije. Oficir koji je komandovao tim odredom
ostavio je mulazimu njegovu sablju i naredio mu da i dalje vrši službu i
održava red u varoši. Rečeno mu je da će drugog dana na jedan sat
pred podne stići komandant, pukovnik, i da na ulasku u varoš moraju
da ga dočekaju najugledniji ljudi iz kasabe, i to predstavnici sve tri
vere. Sedi i rezignirani mulazim pozvao je odmah Mula-Ibrahima,
Huseinagu, muderisa, pop-Nikolu, i rabina Davida Levija, saopštio im
da oni »kao zakonoše i prvi ljudi« moraju sutra u podne dočekati
austrijskog komandanta na kapiji, pozdraviti ga u ime građanstva i
otpratiti do u čaršiju.
Mnogo pre određenog vremena četvorica »zakonoša« našli su se na
opustelom pijacu i sporim koracima zaputili na kapiju. Tu je već
mulazimov pomoćnik Salko Hedo sa jednim zaptijom prostirao
dugačak turski ćilim jarkih boja i njime prekrivao stepenice i sredinu
kamenog sedišta na koje će sesti austrijski komandant. Stajali su tu
jedno vreme, svečani i ćutljivi, pa videći da nigde belim drumom niz
Okolišta nema ni traga od komandanta, oni se zgledaše i kao po
dogovoru posedaše na nezastrti deo kamenog sedišta.
Pop Nikola izvadi veliku kožnu duvankesu i ponudi i ostale.
Tako su sedeli na sofi kao nekad kad su bili mladi i bezbrižni i kao i
ostala mladež kratili vreme na kapiji. Samo što su sada bili svi već u
godinama. Pop Nikola i Mula Ibrahim stari, a muderis i rabin zreli ljudi,
praznički odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje. Gledali su se na
oštrom letnjem suncu, onako na dugu vremenu i izbliza, i dolazili su
jedan drugom prestareli za svoje godine i suviše istrošeni. I svaki se
sećao drugoga kakav je bio u mladosti ili u detinjstvu, kad su rasli
pored ovoga mosta, svaki sa svojim naraštajem, zeleno drvo od koga
se još ne zna šta će biti.
Pušili su, razgovarali jedno a u mislima preturali drugo, pogledajući
svaki čas na Okolišta odakle treba da se javi komandant od koga zavisi
sada sve i od koga može doći i za njih i za njihov svet i celu kasabu i
dobro i zlo i smirenje i nove opasnosti.
Pop Nikola je od sve četvorice bio nesumnjivo najmirniji i najpribraniji,
bar tako je izgledalo. On je prešao sedamdesetu godinu, ali je još uvek
svež i jak. Sin čuvenog popa Mihaila koga su Turci posekli na ovom
istom mestu, pop Nikola je imao nemirnu mladost. Bežao je nekoliko
puta u Srbiju i sklanjao se od mržnje i osvete nekih Turaka. Svojom
neobuzdanom naravi i svojim držanjem, on je i davao povoda za
mržnju i osvete. Ali kad su prošle nemirne godine, pop-Mihailov sin je
zaseo na očevu parohiju, oženio se i smirio. Ta su vremena bila davna
i zaboravila se. (»Odavno sam i ja drugu pamet stekao i naši Turci
otkofrčili«, govorio je pop Nikola u šali.) Ima već pedeset godina kako
pop Nikola upravlja svojom prostranom, rasturenom i teškom
parohijom na granici, mirno i mudro, bez drugih većih potresa i nevolja
do onih koje donosi život sam po sebi, sa predanošću sluge i
dostojanstvom kneza, uvek prav i jednak, sa Turcima, sa narodom i sa
starešinama.
Ni pre ni posle njega nije bilo ni u jednom redu i ni u jednoj veri
čoveka koji je uživao ovako opšte poštovanje i imao ovakav ugled kod
svih kasabalija bez razlike vere, pola i godina, kao ovaj pop koga su
oduvek svi zvali »đedo«. Za celu kasabu i za sav srez on je oličenje
srpske crkve i svega onoga što narod naziva i smatra hrišćanstvom. I
više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine
uopšte, onakvog kakav se u ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama
zamišlja.
To je čovek visokog uzrasta i neobične telesne snage, male
pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha.
Njegov osmejak razoružava, umiruje i hrabri; to je neopisivi i
neprocenjivi osmejak snažnog, blagorodnog čoveka koji živi u miru sa
samim sobom i sa svim oko sebe; njegove krupne, zelene oči stegnu
se tada u usku zagasitu prugu iz koje biju zlatne iskre. I takav je ostao
do pod starost. U svom dugom ćurku od lisičine, sa velikom riđom
bradom koja je s godinama tek progrušana i koja mu pokriva cele
grudi, sa ogromnom kamilavkom na bujnoj kosi, spletenoj pozadi u
čvrstu pletenicu i posuvraćenoj pod kamilavku, on prolazi kroz čaršiju,
kao da je sveštenik ove kasabe pored mosta i vaskolikog brdovitog
kraja, i to ne od pedesetak godina unazad i ne po svojoj crkvi samo,
nego od iskona, od drevnih vremena, kad još svet nije bio ni podeljen
na sadašnje vere i crkve. Iz dućana sa obe strane ulice pozdravljaju ga
čaršilije, ma koje vere bili. Žene se sklanjaju i stojeći pognute glave
čekaju da đedo prođe. Deca (čak i jevrejska) napuštaju igru i prestaju
sa vikom, a stariji među njima svečano i bojažljivo prilaze ogromnoj i
teškoj đedinoj ruci, da bi osetili za trenutak kako iznad njihovih
ošišanih glava i od igre zajapurenih lica sipi kao dobra i prijatna rosa
njegov snažni i veseli glas:
— Živ bio! Živ bio! Živ bio, sinko!
Taj akt poštovanja prema đedi spadao je u drevni i opšte priznati
ceremonijal sa kojim su se rađali naraštaji kasabalija.
I u pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez
dece. To je bila nesumnjivo teška stvar, ali se niko ne seća da je od
njega ili od popadije čuo reč tužbe ili video samo žalan pogled. U kući
su držali uvek bar po dvoje dece usvojene iz njegove ili njene rodbine
sa sela. Tu bi decu hranili do udaje ili ženidbe pa onda uzimali drugu.
Do pop-Nikole sedeo je Mula Ibrahim. Visok, mršav i usukan čovek
retke brade i opuštenih brkova, on nije bio mnogo mlađi od pop-
Nikole, imao je veliku porodicu i lep imetak koji mu je ostao od oca, ali
je onako aljkav, mršav i bojažljiv, sa detinjski plavim i bistrim očima,
ličio više na nekog isposnika i pobožnog putnika siromaha nego na
višegradskog hodžu i koljenovića. Mula Ibrahim je imao jednu manu:
mucao je u govoru, i to teško i nadugačko. (»Treba da je čovek dokon
pa da sa Mula-Ibrahimom razgovara«, govorile su kasabalije u šali.) Ali
Mula Ibrahim je bio nadaleko poznat sa svoje dobrote i duševnosti. Iz
celog tog čoveka izbijala je blagost i vedrina, i već pri prvom dodiru sa
njim svak je zaboravljao njegov spoljni izgled i njegovo mucanje. On
je privlačio sebi sve one koji su opterećeni bolešću, sirotinjom ili
kakvom bilo drugom nevoljom. Iz najudaljenijih sela ljudi su dolazili
Mula-Ibrahimu da potraže saveta. Pred njegovom kućom uvek je bilo
sveta koji ga je čekao. Ljudi ili žene koji traže saveta ili pomoći
zaustavljali su ga često na ulici. On nije odbijao nikad nikoga, a nije ni
delio skupe zapise i amajlije kao druge hodže. Seli bi odmah tu, u prvi
hlad ili na prvi kamen, malo postrani; čovek bi šapatom izneo svoju
muku. Mula Ibrahim bi ga pažljivo i saučesno saslušao, zatim bi on
njemu kazao nekoliko dobrih reči, nalazeći uvek najbolje moguće
rešenje, ili bi posegnuo mršavom rukom u duboki džep svoga džubeta i
obzirući se da ga ko ne vidi, spustio mu neku paru u ruku. Njemu ništa
nije bilo ni teško ni odvratno ni nemoguće, kad se radilo o tome da se
nekom muslimanu pomogne. Za to je uvek imao vremena i nalazio
novaca. Ni njegovo mucanje nije mu smetalo pri tome, jer on je
šapćući sa svojim vernikom u nevolji i sam zaboravljao da muca. Od
njega je svak odlazio ako ne potpuno utešen a ono bar trenutno
umiren, jer bi video da je neko njegovu muku osetio kao svoju rođenu.
Okružen stalno svačijom brigom i potrebom ne misleći nikad na sebe,
on je, bar tako mu se činilo proveo ceo vek zdrav, srećan i imućan.
Višegradski muderis Husein efendija bio je onizak i punačak čovek, još
mlad, lepo odeven i dobro negovan. Crna, kratka brada, pažljivo
podšišana, u pravilnom ovalu oko belog i rumenog lica sa okruglim,
crnim očima. Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a
sam je smatrao da zna još više. Voleo je da govori i da ga slušaju. Bio
je uveren da lepo govori i to ga je zavodilo da govori mnogo.
Izražavao se pažljivo i mazno, sa odmerenim pokretima, držeći malo
uzdignute ruke, obe u istoj visini, bele, nežne ruke, sa rumenim
noktima, osenčane gustim kratkim i crnim maljama. I govoreći,
ponašao se kao da je pred ogledalom. On je imao najveću biblioteku u
kasabi, jedan okovan i dobro zatvoren sanduk knjiga koje mu je
zaveštao na samrti njegov učitelj, čuveni Arap-hodža, i koje je on ne
samo brižljivo čuvao od prašine i moljaca nego ih i sam retko i
štedljivo čitao. Ali samo saznanje da on ima toliki broj tako skupocenih
knjiga davalo mu je ugled kod ljudi koji ne znaju šta je knjiga i dizalo
cenu u njegovim sopstvenim očima. Znalo se da on piše hroniku
najvažnijih događaja u kasabi. I to mu je kod građana stvaralo glas
učenog i izuzetnog čoveka, jer se smatralo da on time ima, na neki
način, dobar glas kasabe i svakog pojedinca u svojim rukama. U stvari
ta hronika nije bila ni opširna ni opasna. Za pet-šest godina, otkad je
muderis vodi, ona je ispunila svega četiri stranice jedne male sveske.
Jer, većinu kasabalijskih događaja muderis nije smatrao dovoljno
važnim ni dostojnima da uđu u njegovu hroniku, zbog toga je ona
ostala tako neplodna, suva i štura kao ohola usedelica.
Četvrti od »zakonoša« bio je David Levi, višegradski rabin, unuk onog
poznatog starog rabina Hadži-Liače, koji mu je ostavio u nasledstvo
svoje ime, položaj i imetak, ali ništa od svoga duha i svoje vedrine.
To je bio mlad, sitan i bled čovek, mrkih kadifastih očiju tužna
pogleda. Bio je neizrecivo bojažljiv i ćutljiv. On je tek odskora rabin, i
nedavno se oženio. Da bi izgledao važniji i krupniji, nosio je široko i
bogato odelo od teške čoje, lice mu je bilo zaraslo u bradu i brkove, ali
se ispod toga odela naslućivalo slabo, zimogrozno telo, a kroz crnu,
retku bradu nazirao se bolešljivi dečački oval lica. On je strahovito
patio u sebi kad god bi morao da izađe među ljude i učestvuje u
razgovorima i odlukama, osećajući se stalno malen, slab i nedorastao.
Sad su sedeli na suncu i znojili se sva četvorica, obučeni u stajaća
odela, uzbuđeni i brižni više nego što su želeli da pokažu.
— Ama, da zapalimo još po jednu; imamo kad, baku mu njegovu, nije
valjda tica pa da sleti na ćupriju, — govorio je pop Nikola kao čovek
koji je odavno naučio da šalom prikriva brigu i pravu misao, svoju i
tuđu.
Svi pogledaše put Okolišta, pa prihvatiše za duvan.
Razgovor je tekao sporo i oprezno i kretao se stalno oko pitanja
dočeka komandanta. Sve se svodilo na to da je pop Nikola taj koji
treba da ga pozdravi i zaželi mu dobrodošlicu. Stisnutih očnih kapaka i
sastavljenih veđa, tako da su mu oči stvarale onu zagasitu prugu iz
koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak, pop Nikola ih je gledao svu
trojicu dugo, ćutke i pažljivo.
Mladi rabin je premirao od straha. Nije imao snage da oduva dim od
sebe nego mu se dugo još kovitlao kroz brkove i bradu. Muderis nije
bio ništa manje uplašen. Sva njegova rečitost i celo dostojanstvo
učenog čoveka napustili su ga jutros odjednom. On ni približno nije bio
svestan kako unezveren izgleda i do koje je mere ustrašen, jer mu
visoko mišljenje koje ima o sebi nije dopuštalo da tako što poveruje.
Pokušavao je da održi jedan od onih svojih književnih govora, uz
odmerene pokrete koji sve objašnjavaju, ali su mu lepe ruke same
padale u krilo i reč se mrsila i kidala. I sam se čudio gde se delo
njegovo svagdašnje dostojanstvo i neprestano se mučio uzaludno ga
tražeći kao stvar na koju je odavno navikao, i koju je sada, kad mu
najviše treba, negde zaturio.
Mula Ibrahim je bio nešto bleđi nego obično, ali inače miran i priseban.
On i pop Nikola bi se pogledali s vremena na vreme kao da se očima
sporazumevaju. Još od mladosti oni su dobri poznanici i prijatelji,
koliko se u tadašnjim vremenima moglo govoriti o prijateljstvu između
Turčina i Srbina. Kad je pop Nikola u mladim godinama imao one svoje
»zađevice« sa višegradskim Turcima i morao da se sklanja i beži,
učinio mu je neku uslugu Mula Ibrahim, čiji je otac bio vrlo moćan u
kasabi. Docnije, kad su naišla mirnija vremena na kasabu, odnosi
između dve vere postali snošljivi a njih dvojica ušli u zrelo doba, oni su
se sprijateljili i u šali zvali jedan drugog »komšija«, jer su im kuće bile
na dva protivna kraja kasabe. Za suša, poplava, zaraza ili drugih
nezgoda koje su nailazile, oni su se nalazili na zajedničkom poslu,
svaki među svojim narodom. I inače, kad god bi se sreli na Mejdanu ili
na Okolištima, oni bi se pozdravili i upitali kako se nigde ne zdrave i ne
pitaju pop i hodža. Tada bi pop Nikola često pokazao čibukom dole na
kasabu pored reke i rekao napola u šali:
— Sve što dolje diše i gamiže a ljudskim glasom govori, nosimo ti i ja
na duši.
— Vala, tako je, komšija, — odgovarao je Mula Ibrahim mucajući, —
beli nosimo.
(A kasabalije, koji nađu reč da se svemu i svačemu podsmehnu, kažu
za ljude koji žive u prijateljstvu: »Paze se kao pop i hodža«. I to im je
već postala uzrečica.)
I sad su se njih dvojica dobro razumeli, iako nisu reči progovorili. Pop
Nikola je znao koliko je Mula-Ibrahimu teško, a Mula Ibrahim je znao
da popu nije lako. I gledali su se kao toliko puta u životu i u toliko
raznih prilika: kao dva čoveka koji nose na duši sve žive dvonošce u
kasabi, jedan one koji se krste a drugi one koji klanjaju.
Uto se začu kas. Dojurio je zaptija na sitnom kljusetu. Zadihan i
uplašen, vikao je još izdaleka kao telal:
— Eto gospodina, eto ga na bijelu konju!
Tu se stvori i mulazim, uvek miran, uvek jednako ljubazan i jednako
ćutljiv.
Niz Okolišta se dizala prašina.
Ovi ljudi, rođeni i odrasli u ovom zabačenom kraju Turske, i to
dotrajale Turske XIX veka, nisu, prirodno, nikad imali prilike da
poznaju pravu snažnu i dobro organizovanu vojsku jedne velike sile.
Sve što su oni dosad mogli da vide bile su nepotpune, loše hranjene,
rđavo odevene i neuredno plaćene jedinice carskog askera ili, što je
još gore, nasilu sakupljeni bosanski bašibozuk bez discipline i
oduševljenja. Sada se prvi put pojavljivala pred njima zaistinska »sila i
ordija« jedne carevine, pobednička bleštava i sigurna u sebe. Ovakva
vojska morala je da im zaseni oči i zaustavi reč u grlu. Već na prvi
pogled, po konjskoj opremi i svakom dugmetu na vojniku, naslućivala
se iza ovih uparađenih husara i jegera duboka i jaka pozadina, sila, red
i blagostanje nekog drugog sveta. Iznenađenje je bilo veliko i utisak
dubok.
Napred su jahala dva trubača na dva gojazna zelenka, zatim je dolazio
odred husara na vrancima.
Konji su bili istimareni i gazili su kao devojke, sitno i izdržano. Husari
sa crvenim šapkama bez štita i žutim gajtanima na grudima, sve
rumeni i preplanuli mladići ufitiljenih brčića, izgledali su sveži i ispavani
kao da su sad iz kasarne. Za njima je jahala grupa od šest oficira sa
pukovnikom na čelu. Na njemu su bili svi pogledi. Njegov konj bio je
viši od ostalih, putalj, neobično duga i izvijena vrata. Podalje iza oficira
nailazila je četa pešadije, jegera, u zelenim uniformama, sa perjem na
kožnom čaku i belim kaišima preko grudi. Oni su zatvarali vidik i
izgledali kao šuma u pokretu.
Trubači i husari projahaše pored sveštenika i mulazima, zaustaviše se
na pijacu i postrojiše sa strane.
Bledi i uzbuđeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema
oficirima koji su nailazili. Jedan od mlađih oficira pritera konja do
pukovnika i nešto mu reče. Svi usporiše hod. Na nekoliko koraka pred
»zakonošama« pukovnik naglo zaustavi i sjaha, to isto učiniše i oficiri
iza njega, kao na znak. Dotrčaše vojnici koji prihvatiše konje i
povedoše nekoliko koraka unazad.
Čim je dotakao nogama zemlju, pukovnik se preobrazi. Bio je malen,
neugledan, premoren, neprijatan i opasan čovek. Kao da je on jedini
od njih i za sve njih ratovao.
Sad se tek videlo kako je, za razliku od njegovih belolikih i utegnutih
oficira, jednostavno odeven, zapušten i nenegovan. Izraz čoveka koji
se troši nemilice, koji sam sebe jede. Lice opaljeno, zaraslo u bradu,
oči mutne i nemirne, a visoka kapa malo nakrivo. Uniforma zgužvana i
suviše široka za njegovo mršavo telo. Na nogama konjaničke čizme
niskih, mekih sara bez sjaja. Idući raskoračeno i mašući korbačem, on
priđe bliže. Jedan od oficira mu raportira, ukazujući na poređane ljude
pred njim.
Pukovnik ih pogleda kratko i oštro ljutitim, crnim pogledom čoveka koji
je stalno u teškim poslovima i velikim opasnostima. I odmah se moglo
videti da on i ne zna drugačije da gleda.
U tom trenutku progovori pop Nikola mirnim, dubokim glasom.
Pukovnik podiže glavu i zaustavi pogled na licu stasitog čoveka u crnoj
mantiji. Ta široka, mirna maska biblijskog patrijarha vezala je za
trenutak njegovu pažnju. Moglo je da se ne razume ili da se prećuje to
što govori ovaj starac, ali njegovo lice nije moglo ostati neprimećeno.
A pop Nikola je govorio tečno i prirodno, obraćajući se više mladom
oficiru, koji je trebalo da prevede njegove reči, nego samom
pukovniku. U ime prisutnih sveštenika svih vera on je uveravao
pukovnika da su oni, zajedno sa narodom, voljni da se pokore sili koja
dolazi i da će učiniti sve što je do njih da se održi mir i red koji nova
vlast traži. A oni mole da vojska zaštiti njih i njihove porodice i da im
omogući miran život i pošten rad.
Pop Nikola je govorio kratko i završio naglo. Žustri pukovnik nije stigao
da izgubi strpljenje. Ali zato nije sačekao do kraja prevod mladog
oficira. Odmahnuvši korbačem, prekinuo ga je reskim i nejednakim
glasom:
— Dobro, dobro! Zaštitu će imati svi koji se budu dobro vladali. A već
red i mir moraju da održavaju posvuda. Drugačije ne mogu sve i da
hoće.
I klimnuvši glavom krenu napred, bez pozdrava i pogleda. Sveštenici
se skloniše u stranu. Mimo njih prođe pukovnik, za njim oficiri, pa
momci sa konjima. Niko se nije obazirao na »zakonoše« koji ostadoše
sami na kapiji.
Svi su bili razočarani. Jer, jutros i u toku minule noći u kojoj niko od
njih nije mnogo spavao, oni su se po sto puta pitali kako će izgledati
taj trenutak kad na kapiji dočekaju komandanta careve vojske.
Zamišljali su ga svakojako, svaki već prema svojoj pameti i naravi, i
bili spremni i na najgore. Neki od njih je već video sebe kako ga
odvode pravo u surgun, u daleku Nemačku, da nikad više ne vidi ni
svoje kuće ni kasabe. Neko se sećao pričanja o Hajrudinu, koji je
nekad sekao glave na toj istoj kapiji. Svakojako su zamišljali stvar,
samo ne ovako kako se ona odigrala, sa ovim sitnim ali oštrim i
zloćudnim oficirom, kome je rat postao pravi život, koji, ne misleći na
sebe i ne vodeći računa o drugima, sve ljude i zemlje oko sebe vidi
samo kao predmet ili kao sredstvo rata i borbe, i koji se ponaša kao da
za svoj račun i u svoje ime ratuje.
Tako su stajali, zgledajući se u nedoumici. Njihovi pogledi su, već kako
koji, pitali nemo: »Ostasmo li živi i je li zaista prošlo najgore?« »Šta
nas još čeka i šta da se radi?«
Mulazim i pop Nikola se snađoše prvi. Zaključiše da su »zakonoše«
izvršile svoju dužnost i da im sad ne ostaje drugo do da idu svojim
kućama i utiču na narod da se ne plaši i ne beži, ali da dobro pazi šta
radi. Ostali, bez krvi u licu i misli u glavi, prihvatiše taj zaključak kao
što bi prihvatili svaki drugi, jer sami nisu bili u stanju da ma šta
zaključe.
Mulazim, koga ništa nije moglo izbaciti iz njegovog mira, otišao je
dalje za svojim poslovima. Zaptija je savijao šareni, dugački ćilim
kome nije bilo suđeno da primi komandanta, a pored njega je stao
Salko Hedo, hladan i neosetljiv kao Usud. Za to vreme »zakonoše« su
se razilazile, svaki na svoj način i svaki u svom pravcu. Rabin je grabio
sitnim koracima, u želji da što pre stigne kući i da oseti toplinu i zaklon
porodičnog prostora u kom žive njegova mati i žena. Muderis je išao
nešto sporije, ali duboko zamišljen. Sad kad je sve prošlo neočekivano
lako i dobro, iako dosta grubo i neprijatno, njemu je izgledalo potpuno
jasno da i nije bilo razloga strahovanju i činilo mu se kao da se on
stvarno nije nikad ni bojao ničega. I mislio je samo kakvu važnost
može da ima ovaj doživljaj za njegovu hroniku i koliko mesta treba da
zauzme u njoj. Dvadesetak redaka biće dosta. Možda i petnaest, pa
čak možda i manje.
I što se više primicao kući sve je više smanjivao taj broj. A sa svakim
ušteđenim retkom izgledalo mu je da nipodaštava i smanjuje sve oko
sebe, a on, muderis, da se bogati i diže sam u svojim očima.
Mula Ibrahim i pop Nikola su išli zajedno sve do podnožja Mejdana.
Ćutali su obojica, iznenađeni i poraženi izgledom i ponašanjem carskog
pukovnika. Obojica su hitali da što pre stignu kući i da se vide sa
svojim ljudima. Tu gde su im se putevi rastajali zastadoše za trenutak
i pogledaše se ćutke. Mula Ibrahim je kolutao očima i micao usnama
kao da jednako žvače jednu istu reč koju ne može da izusti. Pop
Nikola, našavši opet svoj osmejak od zlatnih iskara kojim je hrabrio i
sebe i hodžu, izgovori svoju i hodžinu misao:
— Krvava rabota ova vojska, Mula-Ibrahime!
— Ppppravo kažeš, kkkkrkrvava, — mucao je Mula Ibrahim, dižući obe
ruke i praštajući se pokretima glave i izrazom lica.
A pop Nikola je teško i polagano stigao svojoj kući pored crkve.
Dočekala ga je popadija ne pitajući ništa. Odmah je izuo čizme, svukao
mantiju i skinuo kamilavku sa gustog i znojnog spleta riđe i sede kose.
Seo je na malu, prizemnu divananu. Na drvenoj ogradi već je stajala
čaša vode sa komadićem šećera. Pošto se osvežio i zapalio cigaru,
sklopi umorno oči. Ali pred unutarnjim pogledom sevao je još uvek
žustri pukovnik, kao munja koja zablesne čoveka i ispuni mu celo
vidno polje, tako da samo nju vidi a ipak ne može da joj razabere lik.
Pop je sa uzdahom oduhnuo dim daleko, govoreći tiho, sam sebi:
— Ja, čudna poganca, baku mu njegovu!
Iz varoši se čuo bubanj a zatim truba jegerskog odreda, prodirna i
vesela, sa novom, neobičnom melodijom.
Tako se veliki preokret u životu kasabe kraj mosta desio bez drugih
žrtava osim Alihodžinog stradanja. Već posle nekoliko dana život je
krenuo ponovo i izgledao je u suštini nepromenjen. I sam Alihodža je
došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj dućan u blizini mosta,
samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu
stranu, da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu. Ono »olovno đule«,
koje mu je leglo u grudi kad je ugledao crven krst na ruci austrijskog
vojnika i kroz suze pročitao »carske riječi«, nije doduše iščezlo, ali je
postalo maleno kao zrno sa brojanica, tako da se sa njim dalo živeti. A
nije on bio jedini koji ga je nosio.
I tako su otpočela nova vremena pod okupacijom koju je svet, ne
mogući je sprečiti, smatrao u duši privremenom. Šta sve nije prešlo
preko mosta za tih nekoliko prvih godina posle okupacije? Žuto
obojena vojnička kola prelazila su most sa tutnjem, u dugim nizovima,
i donosila hranu, odeću, nameštaj, dotle neviđene sprave i uređaje.
U prvo vreme videla se samo vojska. Kao voda iz zemlje izvirali su
vojnici iza svakog ugla i svakog žbuna. Puna ih je čaršija, ali ih ima i
po svima ostalim krajevima kasabe. Svaki čas vrisne neka uplašena
žena, jer u avliji ili u šljiviku za kućom naiđe iznenada na vojnika. U
tamnomodrim uniformama, preplanuli od dvomesečnih marševa i
ratovanja, radosni što su živi, željni odmora i uživanja, razmileli su se
po varoši i po okolini. Na mostu ih ima u svako doba dana. Malo ko od
građana odlazi na kapiju, jer je uvek puna vojnika. Tu sede, pevaju na
raznim jezicima, šale se, kupuju voće u svoje modre šapke sa kožnim
štitom i kokardom od žutog lima u koju su usečeni inicijali carevih
imena FJI.
Ali sa jeseni poče da odlazi vojska. Postepeno i neprimetno bivalo ih je
sve manje i manje. Ostali su samo odredi žandarmerije. Oni su uzimali
stanove i spremali sve za stalan boravak.
U isto vreme počeli su da stižu činovnici, sitni i krupni službenici sa
porodicama i poslugom, a za njima majstori i veštaci za one poslove i
zanate kojih kod nas dotle nije bilo. Bilo ih je Čeha, Poljaka, Hrvata,
Mađara i Nemaca.
Ispočetka je izgledalo kao da nailaze slučajno, kako koga vetar
donese, i kao da dolaze na privremen boravak, da žive sa nama
manje-više životom kojim se ovde oduvek živelo, kao da civilne vlasti
treba da produže još za neko vreme okupaciju koju je otpočela vojska.
Međutim, sa svakim mesecom koji prolazi, broj tih stranaca biva sve
veći. Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga
čuđenjem i nepoverenjem nije toliko ni njihov broj koliko njihovi
nerazumljivi i nedogledni planovi, njihova neumorna radinost i
istrajnost sa kojom pristupaju izvođenju tih poslova. Ovi stranci ne
miruju i ne daju nikome da ostane miran; izgleda da su rešeni da
svojom nevidljivom ali sve više osetnom mrežom zakona, naredaba i
propisa obuhvate život sam, sa ljudima, životinjama i mrtvim
stvarima, i da izmene i pomere sve oko sebe; i spoljni izgled kasabe i
navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. A sve to rade mirno
i bez mnogo reči, bez sile i izazivanja, tako da čovek nema čemu da se
odupre. Ako naiđu na nerazumevanje ili otpor oni odmah zastanu,
negde se nevidljivo dogovore, promene samo pravac i način svoga
rada, i opet izvedu ono što su naumili. Svaki posao koji počnu izgleda
bezazlen, čak besmislen. Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta
po šumi, pregledaju nužnike i kanale, zagledaju konjima i kravama u
zube, ispituju mere i tegove, raspituju za bolesti u narodu, za broj i
imena voćaka, za vrste ovaca ili peradi. (Izgleda kao da se igraju.
Tako su nerazumljivi, nestvarni i neozbiljni u očima sveta svi ti njihovi
poslovi.) Pa onda sve to što je vršeno sa toliko pažnje i revnosti
potone negde kao da je propalo zauvek, bez traga i glasa. Ali nekoliko
meseci, često i godinu dana posle toga, kad se stvar već potpuno
zaboravila u narodu, obelodani se odjednom smisao one naoko
besmislene i odavno zaboravljene mere: pozivaju se muktari pojedinih
mahala u Konak i saopštava im se nova naredba o seči šume, o
suzbijanju tifusa, o načinu prodaje voća i slatkiša, ili o marvenim
pasošima. I tako, sve dan i naredba.
I sa svakom naredbom ograničava se ili obavezuje u ponečem čovek
pojedinac, a proširuje, zapliće, razgranjava život varoši ili sela i svih
njegovih stanovnika zajedno.
Ali u kućama, i to ne samo turskim nego i srpskim, nije se ništa
menjalo. Tu se živelo, radilo i zabavljalo po starom načinu. Hleb se
mesio u naćvama, kafa pekla u odžaku, rublje parilo u čabrovima i
pralo u »lukšiji« koja ženama nagrize i izranjavi prste; tkalo se i vezlo
na stanovima i đerđefima. Stari običaji o slavama, praznicima, i
svadbama održavali su se u potpunosti, o novim koje su stranci
donosili samo se tu i tamo šaputalo i to kao o nečem neverovatnom i
dalekom. Ukratko, radilo se i živelo kao oduvek i kao što će se u većini
kuća još i petnaest, dvadeset godina posle okupacije raditi i živeti.
Ali zato se spoljni izgled kasabe menjao vidno i brzo. I onaj isti svet
koji je u svojim kućama zadržao u svemu stari red i nije pomišljao da
ga menja, mirio se uglavnom lako sa tim promenama u varoši i primao
ih posle kraćeg ili dužeg čuđenja i gunđanja. Naravno da je i tu, kao
što uvek i svuda biva u sličnim prilikama, nov život značio u stvari
mešavinu starog i novog. Stara shvatanja i stare vrednosti sudarili su
se sa novima, mešali među sobom ili živeli uporedo, kao da čekaju ko
će koga nadživeti. Ljudi su računali na forinte i krajcare, ali isto tako i
na groše i pare, merili na aršin, na oke i dramove, ali i na metar, na
kilograme i grame, utvrđivali rokove za plaćanje i isporuke po novom
kalendaru, ali još češće po starim navikama: o Đurđevu i o
Mitrovdanu. Po prirodnom zakonu svet se odupirao svemu što je novo,
ali nije u tome išao do kraja, jer je većini život uvek važniji i preči od
oblika u kome se živi. Samo u izuzetnim pojedincima odigravala se
dublja, istinska drama borbe između starog i novog. Za njih je način
života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim.
Takav je čovek bio Šemsibeg Branković iz Crnče, jedan od najimućnijih
i najuglednijih begova u kasabi. On je imao šest sinova od kojih su
četvorica bila već oženjena.
Njihove kuće su sačinjavale čitavo jedno malo naselje okruženo
šljivicima i gajevima. Šemsibeg je bio neosporni, ćutljivi i strogi
starešina te velike zajednice. Visok, pognut od godina, sa ogromnim
belim, zlatom vezenim kaukom na glavi on samo petkom silazi u
čaršiju da klanja džumu u džamiji. Od prvog dana okupacije on se ne
zaustavlja nigde u varoši, ne razgovara ni sa kim i ne gleda oko sebe.
U Brankovića kuće ne sme da uđe nijedan komadić nove nošnje ili
obuće ni nova alatka ili nova reč. Nijednom od sinova ne da ni u kakav
posao koji je u vezi sa novom vlasti, unučad ne pušta u školu. Od toga
cela njihova zajednica trpi štetu; među sinovima se oseća
nezadovoljstvo zbog starčeve tvrdoglavosti, ali niko ne sme i ne ume
ni jednom reči, ni pogledom jednim da mu se usprotivi. Turci iz čaršije,
koji rade i mešaju se sa novim svetom, pozdravljaju Šemsibega kad
prolazi kroz čaršiju sa nemim poštovanjem u kome ima i straha i
divljenja i nemirne savesti. Najstariji i najbolji Turci iz varoši odlaze
često u Crnču kao na neki hadžiluk da posede i porazgovaraju sa
Šemsibegom. Tu su sastanci onih koji, rešeni da istraju u svom prkosu
do kraja, nisu voljni nipošto i ni u čemu da se poklone pred
stvarnošću. To su, u stvari, duga sedenja bez mnogo reči i bez
stvarnih zaključaka.
Šemsibeg sedi i puši na crvenoj serdžadi, umotan i zakopčan leti kao i
zimi, a gosti oko njega. Razgovor je obično o nekoj novoj
nerazumljivoj i mrskoj meri okupatorskih vlasti ili o turskom svetu koji
se sve više prilagođava novom redu stvari. Svi oni osećaju potrebu da
pred ovim oporim i dostojanstvenim čovekom razastru svoja
ogorčenja, svoje bojazni i nedoumice. I svaki razgovor završava
pitanjima: kuda ovo vodi i gde će se zaustaviti? Ko su i šta hoće ovi
stranci koji, izgleda, ne znaju šta je odmor i predah, ni mera i granica?
Sa kakvim su sve planovima došli, otkud im tolike potrebe, kao da sve
jedna niče iz druge, i šta će im sve to, i kakav je to nemir koji ih kao
neko prokletstvo neprestano goni i gura u sve nove poslove i
preduzeća kojima se kraja ne vidi.
A Šemsibeg ih samo gleda i ponajviše ćuti. Lice mu je mrko, ne što je
opaljeno suncem nego što iznutra tamni. Pogled tvrd, ali odsutan i
izgubljen. Oči zamućene, a oko crnih zenica beličasto sivi krugovi, kao
u prestarelog orla. Velika usta bez vidljivih usnica, čvrsto stegnuta,
polagano se miču kao da preturaju uvek istu reč koja se ne izgovara.
Pa ipak, ljudi odlaze od njega sa osećanjem olakšanja, ni utešeni ni
umireni, ali dirnuti i poneseni njegovim primerom tvrde i beznadne
nepopustljivosti.
A kad Šemsibeg dođe idućeg petka u čaršiju, čeka ga opet neka
promena na ljudima ili zgradama, koje prošlog petka nije bilo. Da ne bi
morao da je gleda on obara oči zemlji, ali tu, u sasušenom uličnom
blatu vidi tragove konjskih kopita i primećuje kako se pored turskih
okruglih i punih konjskih ploča sve češće javljaju savijene švapske
potkovice sa oštrim šiljcima na krajevima. Tako mu i tu, u blatu na
zemlji, pogled čita istu nemilosrdnu osudu koju vidi svuda na licima i
stvarima oko sebe, osudu vremena koje se ne da zaustaviti.
Videći da se više ni sa očima nema kuda, Šemsibeg je prestao da
odlazi uopšte u čaršiju. Povukao se potpuno u svoju Crnču i tu je
sedeo kao ćutljiv ali strog i neumoljiv domaćin, svima težak a sebi
najteži. I dalje su ga posećivali stariji i ugledniji Turci iz kasabe, kao
neku svetu životinju. (Među njima naročito Alihodža Mutevelić.) A u
trećoj godini okupacije umro je Šemsibeg bez bolovanja. Presvisnuo je
ne izgovorivši nikad onu gorku reč koju je stalno valjao u staračkim
ustima i ne stupivši više nogom u čaršiju gde je sve pošlo novim
tragom.
I zaista kasaba naglo menja izgled, jer stranci obaraju drveta, sade
nova na drugim mestima, ispravljaju puteve, prosecaju nove, kopaju
kanale, zidaju javne zgrade. Za nekoliko prvih godina porušeni su u
čaršiji istureni dućani koji, pravo govoreći, nisu dotad nikom smetali.
Namesto starinskih dućana sa drvenim ćepencima sagrađeni su novi,
tvrdo zidani, sa krovovima pokrivenim crepom ili limom i sa metalnim
roletnama na vratima. (Kao žrtva tih mera trebalo je da bude porušen
i Alihodžin dućan, ali se hodža odlučno odupirao, parničio i na sve
moguće načine izvlačio, dok nije uspeo da njegov dućan ostane
onakav kakav je i na mestu na kom je.) Proširen je i uravnat pijac.
Podignut je novi konak, velika zgrada u koju treba da se smeste sud i
kotarska uprava. A već vojska je radila za svoj račun, još brže i
bezobzirnije nego civilne vlasti. Podizali su barake, krčili i sadili,
menjali izgled čitavih brežuljaka.
Stare kasabalije ne mogu da se snađu i načude. I upravo kad misle da
je toj nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpočnu neki novi, još
nerazumljiviji posao. A kasabalije zastaju i posmatraju te radove ali ne
kao što deca vole da gledaju radnje odraslih, nego naprotiv, kao što
odrasli zastanu za trenutak pred dečijim zabavama. Jer tu stalnu
potrebu stranaca da grade i razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i
preinačuju, tu večitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila,
da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko ne razume i ne ceni. Naprotiv,
sve kasabalije, a naročito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i
rđav znak. I kad bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve
istočnjačke varošice. Što naprsne bilo bi zakrpljeno; što se nagne,
poduprto; ali pre toga i mimo toga niko ne bi bez potrebe i sa planom i
predviđanjem stvarao posao, dirao u temelje građevina i menjao
bogodani izgled varoši.
Ali stranci su izvodili dalje svoje radove jedan za drugim, brzo,
dosledno, po nepoznatim i dobro spremljenim planovima, na sve veće
iznenađenje i čuđenje kasabalija. Tako je, za naš svet potpuno
neočekivano, došao red i na rabatni i zapušteni karavan-seraj, koji je
još i takav činio celinu sa mostom, isto kao i pre tri stotine godina.
Istina, to što se zvalo Kameniti han bilo je već odavno potpuna
ruševina.
Vrata su bila istrulela, one čipkaste rešetke od mekog kamena na
prozorima polomljene, krov je propao u unutrašnjost zgrade i iz njega
je rastao velik bagrem i gomila bezimenog žbunja i korova, ali su
spoljni, zidovi bili još uvek čitavi; pravilni, skladni pravougaonik od
belog kamena stajao je uspravno. U očima svih kasabalija, od rođenja
do smrti, to i nije bila obična ruševina nego završetak mosta, sastavni
deo kasabe kao i njihova rođena kuća, i nikad niko ni u snu nije
pomislio da bi se moglo dirnuti u stari han i da bi na njemu trebalo ma
šta menjati, što vreme i priroda sami nisu već izmenili. Ali jednog dana
je došao red i na to. Najpre su inženjeri dugo premerali oko ruševine,
a onda su došli radnici i nadničari i počeli da skidaju kamen po kamen i
da plaše i razgone svakojake ptice i sitne zverke koje su se tu
gnezdile. Ubrzo je zaravanak iznad pijaca, pored mosta, ostao kus i
ćelav a od hana je postala hrpa dobrog, na gomilu složenog kamena.
Za nešto više od godine dana umesto nekadašnjeg karavan-seraja od
belog kamena, podignuta je visoka glomazna kasarna na sprat,
okrečena bledoplavom bojom, pokrivena sivim limom, sa
puškarnicama na uglovima. Na proširenom zaravanku vežbali su po
vas dan vojnike koji su, uz gromku viku kaplara, mučenički istezali
udove i padali licem u prašinu kao nesrećnici. A uveče su sa
mnogobrojnih prozora te ružne zgrade odjekivali glasovi nerazumljivih
vojničkih pesama, praćeni mundharmonikom. Sve dok prodiran glas
vojničke trube ne bi svojom žalosnom melodijom, od koje su varoški
psi zavijali kao prema glavi, pogasio sve te zvukove i poslednje
svetlosti na prozorima. Tako je nestalo lepe vezirove zadužbine i tako
je kasarna, koju je narod, veran svojim navikama, prozvao Kameniti
han, otpočela svoj život na zaravanku pored mosta, u potpunom
neskladu sa svim što je okružavalo.
Most je ostao potpuno izdvojen i sam.
Istinabog, i na mostu su se dešavale stvari u kojima su se stalne i
nepromenljive navike domaćeg sveta sudarale sa novinama koje su
tuđinci i njihov poredak donosili, a u tim sudarima je ono što je staro i
domaće bilo redovito osuđeno na popuštanje i prilagođavanje.
Ukoliko od našeg sveta zavisi, život na kapiji nastavio bi da teče bez
promene. Primećivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji
sve slobodnije, u sve većem broju i u svako doba dana, ne vodeći
računa kao nekad, o Turcima i njihovim navikama i pravima. Inače je
sve išlo po starom. Preko dana su tu sedele pretrglije, poslovni ljudi
koji presreću seljanke i kupuju vunu, perad ili jaja, a pored njih
dokone badavadžije koji se pomiču sa suncem sa jednog kraja kasabe
na drugi. Predveče su izlazili i ostali građani, ljudi od posla i rada, da
tu porazgovaraju ili poćute malo, gledajući niz veliku zelenu reku
obraslu rakitama i prošaranu peščanim sprudovima. A noć je bila za
momke i bekrije. Njima se nikad pa ni sada nije znala granica ni u
vremenu zadržavanja ni u postupcima.
U tom noćnom delu života bilo je, bar za prvo vreme, promena i
nesporazuma. Nova vlast je uvela i stalno osvetlenje varoši. Već prve
godine postavljeni su u glavnim ulicama i po raskrsnicama, na zelenim
direcima, fenjeri u kojima su gorele petroleumske lampe. (Fenjere je
čistio, punio i palio visoki Ferhat, jedan siromašak sa punom kućom
dece, koji je dotada posluživao u ućumatu, pucao uz ramazan iz
prangije i vršio slične poslove, bez stalne i sigurne plate.) Tako je
osvetljen most na nekoliko mesta, pa i na kapiji. Direk za taj fenjer
prikovan je za onu hrastovu gredu koja je ostala u zidu od
nekadašnjeg čardaka. Taj fenjer na kapiji imao je da izdrži dugu borbu
sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili
razgovaraju na kapiji, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se
mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija. Njih je dražila ta
žmirkava svetlost, i toliko puta su i fenjer i gasna lampa osvanuli
polupani. Mnogo je globa i osuda palo zbog toga fenjera. Jedno vreme
je naročit opštinski stražar čuvao tu svetlost. Tako su noćni posetioci
kapije imali sada i živog svedoka, koji im je bio još neprijatniji od
fenjera. Ali vreme je vršilo svoj uticaj i novi naraštaji su se s
vremenom navikli i izmirili s tim da svojim noćnim osećanjima puštaju
maha pri slaboj svetlosti opštinskog fenjera, a da se ne bacaju svaki
put na njega kamenom, štapom ili prvim tvrdim predmetom koji im
dođe do ruke.
To je bilo utoliko lakše što se u noćima sa mesečinom, kad je kapija
bila naročito posećena, fenjeri nisu uopšte palili.
Samo jedanput godišnje most je imao da podnese veliko osvetlenje. U
predvečerje 18. avgusta svake godine, o carevom rođendanu, vlasti su
kitile most vencima od lišća i redom mladih borova, a sa prvim
mrakom planuli bi nizovi fenjera i sitnih svetlosti na stotine limenih
kutija od vojničkih konzerva, ispunjenih lojem i stearinom, plamsale su
u dugim redovima po ogradi mosta. One su osvetljavale povor mosta,
dok su se njegovi krajevi, kao i stubovi na kojima počiva, gubili u tami,
tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru. Ali svaka
svetlost brzo dogori i svaka svečanost prođe. Već sutradan most je
opet bio ono što je. Samo je deci iz onog naraštaja ostala u očima
nova i neobična slika mosta pod kratkotrajnom igrom svetlosti, živa i
upečatljiva, ali kratka i prolazna kao san.
Pored stalnog osvetlenja nove vlasti su zavele na kapiji i čistoću,
upravo naročit način čistoće, koji je odgovarao njihovim shvatanjima.
Kore od voća, seme od lubenica i ljuske od lešnjaka i oraha nisu sada
ostajali danima po kamenim pločama, dok ih kiša ne spere ili vetar ne
odnese. Sve je to svakog jutra meo i čistio naročit opštinski čistač. I
to, na kraju, nije nikoga smetalo, jer ljudi se pomire sa čistoćom i kad
nije ponikla iz njihovih navika i potreba; naravno pod uslovom da ne
moraju oni lično da je održavaju.
Bila je još jedna novina koju su donela okupatorska vremena i novi
ljudi: na kapiju je počeo, prvi put otkad ona postoji, da dolazi ženski
svet. Činovničke žene i kćeri, njihove služavke i dadilje zaustavljale su
se tu u razgovoru ili dolazile o praznicima da sede, zajedno sa svojim
pratiocima vojnog ili civilnog reda. To nije bivalo često, ali je ipak
kvarilo raspoloženje starijim ljudima, koji su dolazili da tu nad vodom
popuše u miru i tišini svoj čibuk, a zbunjivalo i uzbuđivalo mlađe.
Postojala je, naravno, oduvek izvesna veza između kapije i ženskog
sveta u kasabi, ali samo utoliko što su muškarci dolazili da devojkama
koje prelaze most dobace poneku laskavu reč ili da svoje zanose, jade
i sporove zbog žena, rasprave ili odboluju tu na kapiji. Mnogi je samac
tu presedeo sate i dane u tihom pevanju (»samo za svoju dušu«), ili u
duvanskom dimu, ili prosto u nemom posmatranju brze vode, plaćajući
tako svoj arač tome zanosu kome svi dugujemo i od koga malo ko
može da se otme. Mnogi je suparnički sukob među mladićima tu
raspravljen i izglađen, mnoga ljubavna spletka smišljena. Mnogo je o
ženama i ljubavi govoreno ili maštano, mnoga strast se rodila i mnoga
ugašena. Svega toga je bilo, ali žene, u svom liku, nisu se nikad
zadržavale ni sedele na kapiji, ni hrišćanske ni, pogotovo,
muslimanske. Sad se to promenilo.
Praznikom i nedeljom viđale su se na kapiji kuvarice, stegnute u pasu,
crvene u licu, sa prekipelim salom iznad i ispod midera od koga im dah
staje. Sa njima su njihovi narednici u iščetkanim uniformama, sa
bleštavim metalnim dugmetima, sa crvenim gajtanima i »šicarskim«
pomponima na grudima. A radnim danom, predveče, išetaju činovnici i
oficiri sa svojim ženama, zaustavljaju se na kapiji, razgovaraju na
svom nerazumljivom jeziku, smeju se glasno i kreću slobodno.
Te dokone, slobodne i nasmejane žene bole su oči svima, nekom
manje nekom više. Svet se čudio i snebivao jedno vreme, a zatim je
počeo da se navikava na to kao što se navikao na tolike druge novine,
iako ih nije primao.
Uopšte, može se reći da su sve te promene na mostu bile neznatne,
površne i kratkotrajne. Mnogobrojne i zamašne promene u duhovima i
navikama građana i spoljnjem izgledu varoši kao da su prolazile mimo
mosta ne dodirujući ga. Izgledalo je kao da će beli, drevni most, koji je
preturio preko sebe tri veka bez traga i ožiljka, ostati i »pod novim
carem« nepromenjen i odoleti i ovoj poplavi novina i promena kao što
je uvek odolevao i najvećim »povodnjama« i iz razbesnelih masa
mutne vode, koje bi ga preplavile, iskrsavao nedirnut i beo kao
preporođen.
Tako je sada život na kapiji bio još življi i šareniji.
Sada se po vas dan i još u neko doba noći smenjivao na kapiji sav taj
mnogobrojni i šareni svet, naši i strani, mladi i stari. Svi su oni bili
zabavljeni sami sobom i zaokupljeni samo mislima, ćeifovima ili
strastima koje su ih dovele na kapiju. Zato i nisu obraćali pažnju na
prolaznike koji su, vođeni drugim mislima i svojim brigama, prelazili
most oborene glave ili odsutna pogleda, ne gledajući ni levo ni desno i
ne obazirući se na one koji sede na kapiji.
Među takve prolaznike svakako je spadao i gazda Milan Glasinčanin sa
Okolišta. Visok, mršav, bled i pognut čovek. Celo mu telo izgleda
prozračno i bez težine, a na olovnim stopalima. Stoga se u hodu klati i
povija kao ripida u dečijim rukama na litiji. Kosa i brkovi sedi kao u
starca, oči oborene. Takav, on sada prolazi ovuda korakom mesečara.
Ne primećuje da se išta na kapiji i u svetu izmenilo, i sam gotovo
neprimećen od sveta koji dolazi ovamo da sedi, mašta, peva, trguje,
razgovara ili dangubi. Stariji ga zaboravljaju, mladež ga se ne seća,
stranci ga ne poznaju. A ipak, njegova je sudbma u tesnoj vezi sa
kapijom, sudeći bar po onom što se o njemu još pre desetak dvanaest
godina govorilo ili šaputalo u kasabi.
Milanov otac, gazda Nikola Glasinčanin, doselio se u kasabu nekako u
vreme kad je buna u Srbiji bila u najvećem jeku. Kupio je lepo imanje
na Okolištima. Stalno se održavalo mišljenje da je on odnekud
pobegao sa teškim ali ne dobro stečenim parama. Niko za to nije imao
dokaza i svak je tu stvar samo upola verovao. Ali niko je nije potpuno
odbijao. Dvaput se ženio, ali mu se nije dalo u deci. Podigao je samo
ovoga sina, Milana, i njemu je ostavio sve što je imao, javno i skrovito.
I Milan je imao sina jedinca, Petra. Imanje bi mu doteklo i preteklo da
nije imao jednu, jednu jedinu, ali svemoćnu strast — kocku.
Pravi kasabalija nije po prirodi kockar. Kao što smo videli, njihove
strasti su druge i drugačije; neumerena ljubav prema ženama,
sklonost ka piću, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne
reke. A čovekova sposobnost je ograničena u svemu, pa i u tome.
Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju i često potpuno
isključuju jedna drugu. To ne znači da u kasabi nije bilo ljudi odanih i
tome poroku, ali je stvarno broj kockara bio vazda malen, u poređenju
sa drugim varošima, i u većini slučajeva to su bili stranci ili doseljenici.
Svakako, Milan Glasinčanin je bio jedan od njih. Od najranije mladosti
on se sav predao kocki. Kad ne bi u kasabi našao društvo koje mu
treba za igru, odlazio je čak u drugi kadiluk, odakle se vraćao ili pun
para, kao trgovac sa vašara, ili praznih džepova, bez sata i lanca, bez
duvanske kutije i prstena, ali u svakom slučaju bled i neispavan kao da
je bolovao.
Inače, njegovo rodno mesto bio je Ustamujića han, na dnu višegradske
čaršije. Tu ima uska sobica bez prozora u kojoj danju gori sveća i u
kojoj se uvek nađu tri-četiri čoveka kojima je kocka preča od svega.
Tu, zatvoreni, u duvanskom dimu i ustajalom vazduhu, zakrvavljenih
očiju, suvih usta i drhtavih ruku, oni sastave često dan i noć, služeći
svojoj strasti, kao mučenici. U tom sobičku je Milan proveo dobar deo
svoje mladosti i ostavio dobar deo svoje snage i svog imetka.
Nije mu bilo mnogo više od trideset godina kad se sa njim desila nagla
i za većinu sveta neobjašnjiva promena, koja ga je zauvek izlečila od
njegove teške strasti, ali u isto vreme izmenila njegov život i potpuno
ga preobrazila.
Jedne jeseni, ima od tada oko četrnaest godina, naišao u han neki
stranac. Ni star ni mlad, ni ružan ni lep, srednjih godina i srednjeg
stasa, ćutljiv a osmejkuje se samo očima. Poslovan čovek koji je sav
usredsređen na stvar zbog koje je došao. Zanoćio tu i sa sumrakom
naišao u onaj sobičak u kome su još od posle podne bili zatvoreni
kockari. Primili su ga sa nepoverenjem, ali se držao tako tiho i
skromno da nisu ni primetili kad je i on počeo da stavlja omanje uloge
na kartu. Više je gubio no dobivao, mrštio se zbunjeno i nesigurnom
rukom vadio srebrn novac iz unutrašnjih džepova. Pošto je izgubio
dosta, morali su da mu daju karte da i on podeli. Delio je najpre sporo
i oprezno pa zatim sve življe i slobodnije. Igrao je bez uzbuđenja ali
smelo i do kraja. Gomila srebrnog novca rasla je pred njim. Igrači
počeše da izostaju. Jedan ponudi zlatan lanac na kartu, ali stranac to
hladno odbi izjavljujući da samo u novac igra.
Oko jacije igra se prekide, jer niko nije više imao gotova novca pri
sebi. Milan Glasinčanin je bio poslednji, ali najposle i on se morao
povući. Stranac se učtivo oprostio i otišao u svoju sobu.
Sutradan se igralo ponovo. I opet je stranac naizmence gubio i
dobivao, uvek više dobivajući nego gubeći, tako da su i opet kasabalije
ostale bez gotovine. Gledali su mu na ruke i u rukave, posmatrali ga
sa svih strana, donosili nove karte i menjali mesta na sećiji ali ništa
nije pomagalo. Igrali su prostu i zloglasnu igru otuzbir (trideset i
jedan), koju su svi poznavali od detinjstva, ali način strančevog igranja
nisu mogli da uhvate. Čas je vukao na dvadeset i devet, pa i na
trideset, a čas je ostajao na dvadeset i pet. Primao je svaki ulog,
najmanji kao i najveći, prelazio je preko sitnih nepravilnosti pojedinih
igrača kao da ih ne primećuje, ali je veće otklanjao hladno i bez
mnogo reči.
Milana Glasinčanina je mučilo i dražilo prisustvo ovog stranca u hanu.
Tih dana se inače osećao loman i grozničav. Zaricao se da neće više
igrati, pa opet je dolazio i gubio sve do poslednje pare i vraćao se kući,
pun jeda i srama. četvrte ili pete večeri pođe mu za rukom da se
savlada i ostane kod kuće. Bio je pripremio novac i obukao se, ali ipak
ostade pri prvoj odluci. Glava mu je bila teška i dah nemiran. Večerao
je brzo, nadvoje-natroje, i ne znajući šta jede. Posle je nekoliko puta
izlazio pred kuću, pušio, šetao i posmatrao dole pod sobom zamrlu
kasabu u svetloj jesenjoj noći. Šetajući tako dugo, ugleda odjednom
nejasan lik kako ide drumom, skreće i zastaje pored njegove ograde.
— Dobro veče, komšija! — viknu nepoznati. Po glasu poznade: bio je
stranac iz hana. Čovek je očigledno došao zbog njega i želeo da
razgovara. Milan se primače ogradi.
— Ti ne dođe večeras u han? — pitao je stranac mirno i hladno, kao
uzgred.
— Nisam nešto oran danas. Tamo su ostali igrači.
— Nema više nikoga. Svi se razišli prije vremena. Nego ajde da
okrenemo nas dvojica.
— Dockan je, bogami, a i nema se gdje.
— Sješćemo dolje na kapiju. Sad će mjesec izgrijati.
— Ama nije mu vrijeme, — brani se Milan, a usta mu došla kao
drvena, i reči kao tuđe.
Stranac je stajao dalje i čekao, kao da i ne pomišlja da bi moglo
drukčije nego što on kaže.
I zaista, Milan otključa vratnice na bašti i krenu sa čovekom, iako se i
rečima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja
ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti, ma koliko da ga je vređala i
izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu.
Spustiše se brzo niz Okolišta. Krupan i već načet mesec zaista se digao
iza Staniševca. Most je izgledao beskrajan i nestvaran, jer mu se
krajevi gube u mlečnoj magli a stubovi pri dnu tonu u tami; jedna
strana svakog stuba i luka jarko je osvetljena, a druga u potpunoj
senci; te obasjane i tamne površine lome se i seku u oštrim crtama
tako da ceo most liči na čudnu arabesku nastalu u trenutnoj igri
svetlosti i mraka.
Na kapiji nije bilo žive duše. Sedoše. Stranac izvadi karte. Milan zausti
još jednom da kaže kako je nezgodno, kako se ne razabiru dobro karte
i ne raspoznaje novac, ali stranac se nije više obazirao na njega.
Otpoče igra.
Ispočetka su još govorili poneku reč, ali kako je igra rasla, zaćutaše
potpuno. Samo savijaju cigare i pale jednu o drugu. Karte pređoše
nekoliko puta iz jednih ruku u druge, ali se na kraju ustališe kod
stranca. Novac je bezglasno padao na kamen po kome se hvatala
tanka rosa. Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao,
kad stranac vuče na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca. Njemu
se steglo grlo potpuno i zamaglio pogled. A strančevo lice na mesečini
još mirnije nego obično. Za nepun sat Milan je ostao bez novaca.
Stranac mu je predložio da ode do kuće i uzme, a on će ga pratiti.
Otišli su i vratili se, i nastavili igru. Milan je igrao kao nem i slep;
mišlju je pogađao kartu i znakovima kazivao šta hoće. Uopšte, kao da
su karte između njih dvojice postale sporedne i samo kao povod za
očajničko rvanje bez predaha. Kad je opet ostao bez novca, stranac
mu je naredio da ide kući i donese, a on je ostao na kapiji pušeći. Nije
smatrao za potrebno da ga prati, jer više nije moglo biti ni pomisli da
bi Milan mogao ne poslušati ili prevariti i ostati kod kuće. I Milan je
poslušao, bez pogovora otišao i pokorno se vratio. Tada se sreća naglo
okrenula. Milan je povratio gubitak. Od uzbuđenja mu se još više
stegao onaj čvor u grlu. Stranac je stao da podvostručava ulog, pa
potrostručava. Igra je bivala sve brža i sve oštrija. Između njih je
siktala karta i tkala para u srebru i zlatu. Obojica su ćutali. Milan je
samo uzbuđen disao, znojeći se i hladeći, naizmence, u blagoj noći, na
mesečini. Igrao je, delio i pokrivao, ali ne što mu se igra nego što
mora. Osećao je da mu ovaj stranac izvlači ne samo novac, dukat po
dukat, nego i srž iz kostiju i krv iz damara, kap po kap, i da ga
napuštaju snaga i volja sa svakim novim gubitkom. S vremena na
vreme bi pogledao ispod oka svog protivnika u igri. Očekivao je da će
ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa očima kao žeravica, ali
naprotiv, pred njim je stalno stajao strančev obični lik, sa napregnutim
izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što
je započeo, i kome i samom nije lako ni prijatno.
Ubrzo, Milan je opet izgubio svu gotovinu. Tada stranac predloži da
igraju za mat, pa za zemlju i imanje.
— Četiri zdrave madžarije mećem, a ti dorata sa sedlom. Je l' ti pravo?
— Jeste.
Tako je otišao dorat a za njim još dva tovarna konja, pa krave i telad.
Kao brižan i pribran trgovac, stranac je nabrajao sve po imenu stoku iz
Milanove štale i tačno procenjivao svaku glavu, kao da je rođen i
odrastao u toj kući.
— Evo jedanaest dukata za onu tvoju njivu zvanu salkuša! Je li riječ?
— Riječ!
Stranac je delio. U pet karata Milan je imao svega dvadeset i osam.
— Još? — pitao je mirno stranac.
— Još jednu, — izgovori Milan jedva čujnim šapatom a sva krv pojuri
ka srcu.
Stranac mirno okrenu kartu. Bila je dvojka, spasonosna karta. Milan
ravnodušno procedi kroz zube:
— Dosta!
Grčevito je stezao i krio karte. Trudio se da licu da što ravnodušniji
izraz, kako protivnik ne bi pogodio na koliko je on stao.
Tada stranac poče da izvlači za sebe, otvoreno. Kad je došao na
dvadeset i sedam on zastade, pogleda mirno Milana u oči, ali on obori
pogled. Stranac okrenu još jednu kartu. Bila je dvojka. Uzdahnu kratko
i jedva čujno. Izgledalo je da će stati na dvadeset i devet i Milanu poče
već da se vraća krv u glavu u predosećanju pobedničke radosti. Ali
tada se stranac trgnu, isturi jače grudni koš i zabaci glavu da mu na
mesečini blesnuše čelo i oči, i okrenu još jednu kartu. Opet dvojka.
Izgledalo je neverovatno da tri dvojke iziđu gotovo jedna za drugom
pa ipak je bilo tako. Na izvrnutoj karti Milan ugleda svoju njivu, onako
pooranu kakva je u proleće kad je najlepša. Zakovitlaše se brazde oko
njega kao u nesvestici, ali ga strančev mirni glas dozva sebi.
— Otuz bir! Njiva je moja.
Došle su na red druge njive, pa obe kuće, pa hrastov gaj u Osojnici. U
proceni su se redovno slagali. Ponekad bi Milan dobio i prigrabio
dukate. Nada bi blesnula kao zlato, ali posle dve-tri nesrećne »ruke«
on je ostajao bez novaca i ulagao opet imanje.
Kad je igra kao bujica sve odnela, oba igrača zastadoše za trenutak,
ne da predahnu, jer toga su se obojica, izgleda, bojala, nego da
razmisle u što bi mogli dalje da igraju. Stranac je bio sabran, sa
izgledom brižnog poslenika koji se odmara posle prve polovine posla
ali kome se žuri da pređe na drugu. Milan je ukočen, sav ostudenio;
srce mu bije u ušima i kameno sedište pod njim raste i tone. Tada
stranac progovori onim svojim jednoličnim, dosadnim glasom, malo
kroz nos.
— Znaš šta je, prijatelju? Da okrenemo još jednom, ali sve za sve. Ja
dajem sve što sam večeras dobio, a ti život. Ako dobiješ, sve je opet
tvoje kao što je i bilo, pare, mal i zemlja. Ako izgubiš, ti skači s kapije
u Drinu.
I to je govorio isto onako suvo i poslovno kao i sve ostalo, kao da se
radi o najobičnijoj pogodbi između dvojice kockara, ogrezlih u igri.
Ovo je došlo da se duša gubi ili spasava, pomisli Milan i učini napor da
se digne, da se otme tome nerazumljivom vrtlogu koji je sve odneo pa
sada evo, vuče i njega neodoljivom snagom u sebe, ali ga čovek
jednim jedinim pogledom vrati na njegovo mesto. I kao da igraju u
hanu, sa ulogom od tri-četiri groša, on pognu glavu i pruži ruku.
Presekoše obojica. U stranca je četvorka a u Milana desetka. Na njemu
je bilo da podeli. To ga ispuni nadom. Delio je, a stranac je tražio sve
nove karte.
— Još! Još! Još!
Pet karata je izvukao čovek i tek onda rekao: dosta! Sad je vukao
Milan. Kad je došao do dvadeset i osam, zastao je jedan tren oka,
pogledao skupljene karte strančeve i njegovo zagonetno lice. Ni
naslutiti se nije moglo na koliko je stao, ali je bilo vrlo verovatno, da
ima više od dvadeset i osam; prvo, jer on večeras na niskim brojevima
ne ostaje i drugo, jer ima pet karata. I sabravši poslednju snagu, Milan
okrenu još jednu kartu. Bila je četvorka. Dakle: trideset i dva, i tropa.
Gledao je, ali nije mogao očima da veruje. Izgledalo mu je nemoguće
da se tako sve odjednom gubi. Od nožnih prsta do temena nešto
vatreno i šumno prostruja kroz njega. Sve mu odjednom postade
jasno: i šta je vrednost života, i šta je čovek i šta njegova prokleta i
neobjašnjena strast da se igra sa svojim i sa tuđim, sa samim sobom i
sa svim oko sebe. Sve je jasno i belodano kao da je svanulo i kao da
je sanjao da je igrao i izgubio, ali sve je u isto vreme istinito,
neopozivo i nepopravljivo. Htede nešto da zausti, da jaukne, da
pozove nekog u pomoć, bar uzdahom jednim, ali nije nalazio ni toliko
snage u sebi.
Pored njega stranac je čekao.
I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito,
jednom, pa odmah i drugi put. Bio je tako blizu da se čulo kako lupa
krilima. U isti mah poleteše rasturene karte, kao na vetru, prosu se i
rasturi novac, zaljulja se cela kapija iz temelja. Milan zatvori oči od
straha i pomisli da je došao poslednji čas. Kad je ponovo otvorio oči
video je da je sam. Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od
sapunice i sa njim je nestalo i karata i novca sa kamene ploče.
Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je u dnu vidika. Dizao se
prohladan vetar. Šum vode u dubini postao je glasniji. Milan je opipao
pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i
šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo
kući na Okolišta.
Ječeći i posrćući jedva je stigao do pred kuću, tu je pao kao ranjenik,
udarivši tupo telom o vrata. Probuđeni ukućani su ga uneli u postelju.
Dva meseca je ležao u groznici i u bunilu. Mislili su da neće moći
ostati. Pop Nikola je dolazio i sveštao mu masla. Pa ipak je došao sebi i
pridigao se, ali kao drugi čovek. To je sada bio starac pre vremena i
osobenjak koji živi povučeno, govori malo i ne druži se s ljudima više
nego što mora. Na licu, koje ne poznaje osmejka, stalan izraz bolne,
napregnute pažnje. Gleda samo svoju kuću i ide za svojim poslom, kao
da nikad nije znao ni za društvo ni za karte.
Još dok je bolovao ispričao je pop-Nikoli sve što mu se desilo one noći
na kapiji, a docnije je kazao stvar još dvojici dobrih prijatelja, jer je
osećao da sa tom tajnom na duši ne bi mogao živeti. Svet je nešto
načuo i, kao da je malo ono što je uistinu bilo, još nadodao i iskitio
celu priču, a zatim je, kao što svet obično radi, skrenuo pažnju na
drugu nečiju sudbinu i zaboravio Milana i njegov doživljaj. Tako ovo
što je ostalo od nekadašnjeg Milana Glasinčanina živi, radi i kreće se
među kasabalijama. Mlađi naraštaj ga zna samo ovakvog kakav je
sada i ne sluti da je ikad bio drugačiji. I on sam kao da je sve
zaboravio. I kad, silazeći od kuće u kasabu, prelazi most teškim i
sporim korakom mesečara, on prolazi mimo kapije bez najmanjeg
uzbuđenja, čak i bez sećanja. Ne dolazi mu ni u pamet da bi ta sofa sa
belim kamenim sedištima i bezbrižnim svetom mogla imati neke veze
sa onim strašnim mestom, negde na kraju zemlje, na kome je jedne
noći igrao svoju poslednju igru, stavljajući na varljivu kartu sve što
ima, i sebe sama i svoj život na obadva sveta.
Uopšte, Milan se često pitao da li ceo onaj noćni doživljaj na kapiji nije
bio samo san koji je on snivao dok je ležao onesvešćen pred kućnim
vratima, samo posledica a ne uzrok njegove bolesti. Pravo govoreći, i
pop Nikola i ona dvojica prijatelja kojima se poverio bili su više skloni
da celu Milanovu priču smatraju tlapnjom, maštanijom, koja mu se
prividela u groznici. Jer, u stvari, niko od njih ne veruje da đavo igra
otuzbir i izvodi na kapiju onoga koga hoće da upropasti. Ali naši su
doživljaji često tako zamršeni i teški da nije čudo što ih ljudi pravdaju
učešćem samog Satane, nastojeći tako da ih objasne ili bar učine lakše
podnošljivim.
Sad, kako bilo da bilo, sa đavolom ili bez njegove pomoći, na snu ili u
istini, sigurno je da se Milan Glasinčanin, pošto je prekonoć izgubio
zdravlje i mladost i silan novac, kao čudom oslobodio zauvek svoje
strasti. I ne samo to. Na priču Milana Glasinčanina nadovezuje se priča
o još jednoj drugoj sudbini, a i njen konac polazi od kapije.
Sutradan posle one noći kad je Milan Glasinčanin (u snu ili na javi)
igrao strašnu i poslednju igru na kapiji, svanuo je sunčan jesenji dan.
Bila je subota. Kao uvek subotom, na kapiji su se iskupljali višegradski
Jevreji, trgovci, sa muškom decom. Dokoni i svečani, u atlasli
čakširama i čohali džemadanima, sa zagasitocrvenim, plitkim fesovima
na glavi, oni su strogo svetkovali dan gospodnji šetajući pored reke
kao da nekog traže u njoj. Ali najviše su sedeli na kapiji, vodili glasne i
žive razgovore na španskom jeziku, izgovarajući samo psovke srpski.
Među prvima je toga jutra stigao na kapiju Bukus Gaon, najstariji sin
pobožnog, čestitog i siromašnog berberina Avrama Gaona. Bilo mu je
šesnaest godina a još nije bio našao stalan posao ni određeno zvanje.
Mladić je, mimo sve Gaone, imao neki lud vetar u glavi, koji mu nikako
nije dao da se urazumi i smiri na jednom zanatu i koji ga je gonio da
svuda i u svemu traži nešto više i lepše za sebe. Kad je hteo da sedne,
pogledao je da li je čisto kameno sedište. Tako je u sastavku između
dve ploče ugledao tanku prugu žuta sjaja. To je bio blesak zlata, tako
drag ljudskim očima. Pogledao je bolje. Nije moglo biti sumnje: tu je
zapao odnekud dukat. Mladić se okrenu oko sebe, gledajući da li ga ko
ne posmatra i tražeći nešto čime bi mogao iščačkati dukat, koji mu se
osmehivao iz kamenog šipila. Ali odmah se seti da je subota i da bi bilo
zazor i grehota ma kakav posao raditi. Uzbuđen i zbunjen, seo je na to
mesto i nije se dizao sa njega sve do podne. A kad je bilo vreme ručku
i kad su se svi Jevreji, stari i mladi, razišli kućama, on je našao deblju
ječmenu slamku i zaboravljajući greh i praznik oprezno izgurao dukat
između ploča. Bila je zdrava madžarija, tanka i gotovo bez težine kao
sitan, suv list. Zadocnio je na ručak. I kad je seo za oskudnu sofru za
kojom je bilo njih trinaestero (jedanaestero dece i otac i majka), nije
ni slušao kako ga otac grdi i naziva dangubom i neradnikom koji ni na
gotov ručak ne može na vreme da stigne. U ušima mu je šumelo i pred
očima bleštalo. Pred njim su se otvarali dani neslućene raskoši o kojoj
je uvek maštao. Činilo mu se da u džepu nosi sunce.
Sa tim dukatom Bukus je bez mnogo razmišljanja otišao sutra u
Ustamujića han, uvukao se u onaj sobičak gde se gotovo u svako doba
dana i noći okreće karta. O tome je uvek snivao, ali nikad nije imao
toliko novca da bi smeo da uđe i okuša sreću. Sad je mogao da ostvari
taj san.
Tu je proveo nekoliko bolnih i uzbudljivih sati. Najpre su ga svi
dočekali sa prezirom i nepoverenjem. Kad su videli da menja
madžariju, pomislili su odmah da je pokrao nekoga, ali su pristali da
prime i njegov ulog. (Jer, kad bi igrači ispitivali poreklo svačijeg novca,
ne bi se igra mogla nikad ni sastaviti.) Ali tada je nastala za početnika
nova muka. Kad bi dobivao, udarala mu je krv u glavu i pogled mu se
maglio od znoja i vreline. A kad bi naišao veći gubitak, činilo mu se da
mu dah staje i srce zamire. Ali posle svih tih muka od kojih je svaka
izgledala kao bezizlazna, te večeri je ipak izišao iz hana sa četiri
dukata u džepu. Pa iako je, od uzbuđenja, bio sav slomljen i u groznici,
kao da su ga vatrenim prućem šibali, išao je uspravno i gordo. Pred
užarenim pogledom otvarali su mu se daleki i sjajni vidici koji su
zasenjivali njegovu porodičnu bedu i brisali celu ovu kasabu iz temelja.
Išao je kao opijen, svečanim korakom. Prvi put u životu osećao je ne
samo blesak i zvuk nego i težinu zlata.
Još te iste jeseni Bukus je, iako mlad i zelen, postao skitnica i kockar
od zanata i napustio roditeljsku kuću. Stari Gaon je kopneo od sramote
i žalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je osećala tu
nesreću kao svoju. Posle je napustio kasabu i otišao u svet za svojom
zlom kockarskom sudbinom. I nikad se više, evo ima četrnaest godina,
nije čulo o njemu. To je od njega učinio, kaže se, »đavolji dukat« koji
je našao na kapiji i iščačkao ga u subotnji dan.
Nastupala je četvrta godina okupacije. Izgledalo je kao da se sve
prilično smirilo i »uhodalo«. Ako se i ne vraća nepovratna »slatka
tišina« turskih vremena, ono bar počinje da se ustaljuje red po novim
shvatanjima. Ali tada se ponovo uzmuti u zemlji, iznenada stiže nova
vojska u kasabu, i opet se pojavi straža na kapiji. Do toga je došlo na
ovaj način.
Nova vlast je te godine počela sa regrutacijom u Bosni i Hercegovini.
To je izazvalo živu uzbunu u narodu, naročito među Turcima. Oni su
pre pedeset godina, kad je Sultan uveo prvi nizam, redovnu vojsku na
evropski način odevenu, vežbanu i opremljenu, digli bunu i vodili
čitave male ali krvave ratove, jer nisu hteli da obuku kaursko odelo i
meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski
simbol krsta. A sad su morali da obuku to isto omraženo »tijesno
odijelo« i to još u službi tuđeg cara druge vere.
Još odmah prve godine posle okupacije, kad su vlasti počele da vrše
numerisanje domova i popis stanovništva, kod turskog sveta su te
mere izazvale nepoverenje i probudile neodređene, ali duboke bojazni.
Kao uvek u takvim prilikama, najugledniji i najučeniji među
kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o
značenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti.
Jednog majskog dana našli su se na kapiji, kao slučajno, ti »prvi ljudi«
i zauzeli sva mesta na sofi. Pijući mirno kafu i gledajući preda se, oni
su gotovo šapatom govorili o novim sumnjivim merama vlasti. Svi su
bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile
protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih
osećao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u
njegove lične stvari i njegov porodični život. Ali niko nije znao da
protumači pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji način bi mu se
trebalo odupreti. Među njima je sedeo i Alihodža, koji je inače retko
dolazio na kapiju, jer ga uvek bolno zasvrbi desno uho samo kad
ugleda one kamenite basamake koji vode na sofu.
Višegradski muderis Huseinaga, čovek književan i pričalo, tumačio je,
kao najpozvaniji, šta bi moglo da znači ovo obeležavanje kuća
brojevima i popis dece i odraslih.
— To je kaurski običaj, kako mi se čini, oduvijek. Ima tridesetak
godina, ako nema i više, bio je u Travniku vezir Tahirpaša Stambolija.
Bio je poturčenjak, ali neiskren i munafik, ostao u duši vlah ko što je i
bio. Pričali su ljudi da je pored sebe imao zvonce pa kad zove koga od
momaka, on kuca u ono zvonce ko vlaški pop, sve dok se onaj ne
odazove. E, taj je Tahir-paša prvi stao da broji kuće po Travniku i da
na svaku udara tahtu sa brojem. (Zato su ga i prozvali »tahtar«.) Ali
narod se pobuni pa pokupi sve one tahte sa kuća, snese ih na jedno
mesto i zapali. Krv je htela zbog toga da padne. Ali, srećom, to se čulo
u Stambolu, te ga digoše sa Bosne. Trag mu se zameo! E sad, ovo je
nešto na tu ruku. Hoće Švabo da ima tefter od svega pa i od naših
glava.
Svi su gledali preda se slušajući muderisa, koji je bio poznat po tome
što je više voleo da nadugačko priča tuđa sećanja nego da jasno i
kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava.
Kao uvek, Alihodža prvi izgubi strpljenje.
— Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija nego u računu. Ne igraju se
oni i ne dangube ni kad spavaju, nego gledaju svoj poso. To se sada
još ne vidi, ali će se viditi za koji mjesec ili za godinu. Jer, pravo je
govorio rahmetli Šemsibeg Branković: »Švapski su lagumi na dugu
fitilju!« Ovo brojenje kuća i ljudi, kako ja hesapim, ili mu treba za neki
nov namet ili misli da kupi ljude na kuluk ili na vojsku. A more biti i za
jedno i za drugo. I, ako mene pitate šta treba da činimo, ja ovako
mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i
ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se naređuje.
Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka
oni pogađaju kad se ko rodio. A ako baš zabrazde, pa dirnu u čeljad i u
obraz, da ne damo, i da se branimo, pa šta nam od Boga suđeno bude.
Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom
je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi
su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajući se svojom
nepismenošću. A već za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to
smatrali krvavom uvredom. Table sa kućnim brojevima prikrivali su,
pored svih uputstava i pretnja vlasti, na nevidljivim mestima ili
naopačke. Ili bi odmah krečili kuću i, kao slučajno, krečom premazali i
kućni broj.
Videći da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz
prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i
sukobe koji bi u tom slučaju neminovno nastali.
Prošle su od toga vremena dve godine. Ona uznemirenost oko popisa
već se bila i zaboravila, kad zaista otpoče regrutovanje mladića, bez
razlike na veru i stalež. U istočnoj Hercegovini izbio je tada otvoren
ustanak u kom su ovog puta učestvovali pored Turaka i Srbi. Vođi
pobunjenog naroda tražili su veze sa inostranstvom, naročito sa
Turskom, tvrdeći da je okupatorska vlast prekoračila ovlašćenja koja
su joj dana na Berlinskom kongresu i da nema prava da vrši
regrutaciju u okupiranim oblastima koje su još pod turskim
suverenitetom. U Bosni nije bilo organizovanog otpora, ali preko Foče i
Goražda ustanak je dopirao do u blizinu višegradskog kotara. Pojedini
odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u
Sandžak ili u Srbiju, prelazeći preko višegradskog mosta. Kao uvek u
ovakvim prilikama, pored ustanka počela je da cveta i hajdučija.
Tada se, posle toliko godina, ustali opet straža na kapiji. Iako je bila
zima i zapao dubok sneg, na kapiji su danju i noću stražila dva
žandarma. Oni su zaustavljali nepoznate i sumnjive prolaznike,
ispitivali ih i pregledavali.
Već posle dve nedelje u kasabu je stigao odred štrajfkora i smenio
žandarme na kapiji. »Streifkorps« je organizovan čim je ustanak u
Hercegovini počeo da uzima ozbiljnije razmere. To su bili borbeni i
pokretni odredi, izabrani i opremljeni za akciju na teškom terenu,
sastavljeni od dobro plaćenih dobrovoljaca. U njima je bilo ljudi koji su
došli kao vojnici prvog poziva sa okupacionim trupama pa nisu hteli da
se vraćaju, nego ostali da služe u štrajfkoru. Bilo je takvih koji su iz
žandarmerije prikomandovani novom pokretnom odredu. I na kraju,
bio je izveštan broj domaćih ljudi koji su služili kao poverenici i
kalauzi.
Cele te zime, koja nije bila ni laka ni kratka, straža od dvojice
štrajfkora čuvala je kapiju. Obično je bio jedan stranac i jedan domaći.
Oni nisu sagradili čardak, kao Turci nekad, za Karađorđeve bune u
Srbiji. Nije bilo ni ubijanja ni sečenja glava. Pa ipak je i ovoga puta,
kao uvek kad se kapija zatvori, bilo neobičnih događaja, koji su ostavili
traga u kasabi. Jer, teška vremena ne mogu proći bez nečije nesreće.
Među štrajfkorima koji su se smenjivali na kapiji bio je jedan mlad
čovek, Rus iz istočne Galicije, po imenu Gregor Fedun. Taj mladić u
dvadeset i trećoj godini bio je džinovskog rasta i detinje duše, snažan
kao medved i stidljiv kao devojka. Bio je na odsluženju roka kad je
njegov puk upućen u Bosnu. Učestvovao je u bojevima kod Maglaja i
na Glasincu. Zatim je proveo godinu i po u raznim garnizonima istočne
Bosne. A kad je došlo vreme da bude oslobođen, bilo mu je teško da
se vrati u svoju galičku varoš Kolomeju, i u očinsku kuću sa mnogo
dece a malo svega ostaloga. Bio je već u Pešti, u svom kadru, kad je
objavljen poziv za dobrovoljni upis u štrajfkore. Kao vojnik koji je
upoznao Bosnu u višemesečnim borbama Fedun je primljen odmah. I
on se iskreno obradovao pri pomisli da će ponovo videti bosanske
proplanke i varošice u kojima je proživeo i teških i veselih dana, a za
koje su ga sada vezivala sećanja u kojima su oni teški dani lepše i
življe sjali od veselih. Topio se od miline i nadimao od ponosa
zamišljajući lica roditelja, braće i sestara kad prime prve srebrne
forinte koje će im on poslati od obilne štrajfkorske plate. I povrh svega
toga imao je sreću da je upućen ne u istočnu Hercegovinu, gde su
borbe sa ustanicima bile zamorne, često i vrlo opasne, nego u kasabu
na Drini, gde se sav posao sastojao u patroliranju i stražarenju.
Tu je proveo zimu, često satima tapkajući i hučući u prste na kapiji, za
mraznih, vedrih noći kad kamen puca od studeni i kad nebo ubledi nad
kasabom i od krupnih jesenjih zvezda postanu sitne i zle svećice. Tu je
dočekao i proleće i primetio mu prve znake na kapiji: ono teško i
muklo pucanje leda na Drini, koje čovek negde u utrobi oseti, i onaj
potmuli huk nekog novog vetra koji po svu noć huji po golim šumama
stešnjenih planina više mosta.
Mladić je stražio, kad je dolazila njegova reda, osećajući kako proleće,
koje se javlja kroz zemlju i vodu, ulazi polagano u njega, plavi mu i
zbunjuje sva čula, zanosi i mrsi misli. Stražio je i pevušio sve
maloruske pesme koje se u njegovom kraju pevaju. Uz pesmu,
izgledalo mu je sa svakim prolećnim danom sve više kao da nekoga
čeka na tom izloženom i vetrovitom mestu.
Početkom marta meseca komanda je uputila opomenu odredu koji
čuva stražu na mostu da udvostruči pažnju, jer, prema pouzdanim
obaveštenjima, poznati hajduk Jakov Čekrlija prebacio se iz
Hercegovine u Bosnu i sad se krije negde u okolini Višegrada, odakle
će, vrlo verovatno, nastojati da se dokopa srpske ili turske granice.
Štrajfkori koji čuvaju most dobili su i lični opis Čekrlijin, sa
napomenom da je u pitanju hajduk koji je, sitan i neugledan telom, ali
snažan, smeo i neobično lukav, već nekoliko puta uspeo da prevari
patrole koje su ga bile opkolile, i da im izmakne.
I Fedun je prilikom raporta čuo opomenu i primio je ozbiljno kao sva
zvanična saopštenja. Uistinu ona mu je izgledala pomalo i preterana,
jer nije mogao da zamisli kako bi neko uspeo da prođe neopažen preko
onih desetak koraka prostora, koliko iznosi širina mosta. Mirno i bez
brige on je provodio po nekoliko dnevnih i noćnih sati na kapiji.
Njegova je pažnja bila zaista udvostručena, ali nije bila zauzeta
pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa, nego onim
bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje proleće na kapiji.
Nije lako usredsrediti pažnju samo na jedan predmet kad su čoveku
dvadeset i tri godine, kad mu telom idu mravci od snage i života i kad
oko njega sa svih strana šumi, blešti, miriše proleće. Sneg se topi u
gudurama, reka je brza a siva kao muklo staklo, vetar koji dolazi sa
severozapada donosi dah snega sa planina i prvih pupova iz doline.
Sve to zanosi i rasejava Feduna koji premerava prostor od jedne
terase do druge ili, ako straži noću, nasloni se na zid i pevuši sa
vetrom svoje maloruske pesme. A danju kao i noću ne ostavlja ga
osećanje da nekog čeka, osećanje koje je i mučno i slatko i koje kao
da nalazi potvrde u svemu što se dešava na vodi, zemlji i nebu.
Jednog dana, nekako u vreme ručka, prošla je pored straže jedna
turska devojčica. Bila je u onim godinama kad se turske devojke još
ne kriju, ali ne idu više ni potpuno otkrivene nego se ogrću tankom
velikom boščom koji im zaklanja celo telo, ruke i kosu, podbradak i
čelo, ali ostavlja još nepokriven jedan deo lica: oči, nos, usta i obraze.
To je ono kratko vreme između detinjstva i devojaštva, kad
muslimanska devojka čedno i radosno pokazuje draž još detinjastog a
već ženstvenog lica koje će možda već sutra pokriti feredža zauvek.
Žive duše nije bilo na kapiji. Sa Fedunom je stražio neki Stevan iz
Prače, jedan od seljaka štrajfkora. Taj čovek u godinama, kome rakija
nije mrska, dremuckao je, sedeći nepropisno na kamenoj sofi.
Fedun je oprezno i bojažljivo pogledao devojčicu. Oko nje se savijala
šarena bošča, talasajući se i trepćući na suncu kao živa, sa zamasima
vetra i u ritmu devojačkog hoda. Mirno i lepo lice, čvrsto i usko
uokvireno zategnutom tkaninom bošče. Oči oborene, ali uzdrhtale.
Takva je prošla pored njega i zamakla preko mosta u čaršiju.
Mladić je življe krstario od jedne terase do druge i pogledao stalno ka
pijacu. Sad mu se činilo da ima zaista koga da čeka. Posle pola sata —
još je na mostu vladalo ono podnevno zatišje — turska devojčica
vratila se iz čaršije i prošla opet pored zbunjenog mladića. Sad je
pogledao malo duže i smelije, i što je najčudnije, pogledala je i ona
njega, kratkim ali slobodnim pogledom, iskosa, malo nasmejano, malo
lukavo, ali onim vedrim lukavstvom kojim deca nadmudruju jedno
drugo u igri. I opet je odlelujala, idući polagano, a odmičući brzo, sa
hiljadu prevoja i pokreta na širokoj bošči u koju je bio uvijen ceo njen
mladi a već snažni lik. Orijentalne šare i žive boje njene bošče još
dugo su se javljale između kuća sa druge obale.
Mladić se tek tada prenuo. Stajao je na istom mestu i u istom stavu u
kom je bio u trenutku kad je prošla pored njega. Trgnuvši se, opipao
je pušku, ogledao se oko sebe sa osećanjem čoveka koji je nešto
propustio. Na varijivom martovskom suncu dremao je Stevan. Mladiću
se učini da su obojica u nekoj krivici i da je vod vojske mogao pored
njih proći za ovo vreme za koje ni sam ne bi mogao da odredi ni koliko
je po dužini trajanja ni kakvo je po značenju koje ima za njega i za
ostali svet. Zastidevši se, on sa preteranom revnošću probudi Stevana,
i obojica nastaviše da straže do smene.
Celog toga dana i u časovima odmora i za vreme stražarenja turska
devojčica je prošla kao priviđenje bezbroj puta kroz njegovu svest. A
sutradan, opet oko podne, kad je na mostu i na pijaci najmanje sveta,
ona je ponovo stvarno prešla most. Kao u nekoj igri kojoj samo napola
poznaje pravila, Fedun je opet pogledao to lice uramljeno šarenim
tkivom. Sve je bilo isto kao i juče. Samo su pogledi bili duži, osmejci
življi i smeliji. Kao da na svoj način učestvuje u igri, Stevan je opet
dremao na kamenoj klupi, a posle će se, kao obično, kleti da nije
spavao i da ni noću, u postelji, ne može da trene. Na povratku,
devojčica gotovo zastade, gledajući pravo u oči štrajfkoru, i on joj
dobaci dve reči, nejasne i beznačajne, osećajući pri tom kako ga noge
izdaju od uzbuđenja, i zaboravljajući potpuno mesto na kome je.
To su one velike smelosti koje činimo samo u snovima. Kad se devojka
opet izgubila na drugoj obali, mladić je zadrhtao od straha. Bilo je
neverovatno da se turska devojka usudi da pogleda švapskog vojnika.
Takva nečuvena i nepazamćena stvar može da se desi samo u
snovima, u snovima ili u proleće na kapiji. Zatim, on je dobro znao da
ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko
opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci
i sada u štrajfkoru. Kazne su za takve smelosti bile teške. A bilo ih je
koji su glavom platili od samih uvređenih i razbesnelih Turaka. Sve je
on to znao i najiskrenije želeo da se drži reda i naredaba, pa ipak radio
je protivno. Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari
koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i
lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u, njihove
želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene,
sa svima posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.
I trećeg dana oko podne turska devojka je naišla. I kao što se u
snovima sve podešava prema čovekovoj želji, kao jedinoj stvarnosti
koja podređuje sebi sve ostalo, Stevan je i opet dremuckao, uveren i
spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije; na kapiji
nikog od prolaznika. Mladić je i opet progovorio, promucao nekoliko
reči, a devojka je usporila korak i odgovorila mu nešto isto tako
nejasno i bojažljivo.
Ta se opasna i neverovatna igra nastavila. Četvrtog dana je devojka u
prolazu, vrebajući opet trenutak kad nema nikog na kapiji, upitala
šapatom usplamtelog mladića kad je njegova iduća reda na straži.
Kazao joj je da će biti ponovo sa prvim sumrakom, oko akšama na
kapiji.
— Dovešću moju staru nenu u čaršiju na konak a vratiću se sama, —
šapnula je devojka ne zastajući i ne okrećući glave, ali gledajući ga
onim kosim i rečitim pogledom. A u svakoj od tih običnih reči bilo je
skrivene radosti što će ga ponovo videti.
Šest sati docnije Fedun je opet bio na kapiji sa svojim spavaćim
drugom. Posle kiše, nailazio je prohladan sumrak koji je njemu
izgledao pun obećanja. Prolaznici su bivali sve ređi. Tada se drumom
od Sojnice pojavila turska devojka, uvijena u svoju bošču čije je boje
suton pogasio. Pored nje je išla stara, pogurena turkinja, zabuljena u
tešku crnu feredžu. Išla je gotovo pobauljke, odupirući se desnom
rukom na štap a levom na devojčinu ruku.
Tako su prošle pored Feduna. Devojka je usporavala korak i
podešavala ga prema sporom hodu starice koju je vodila. Oči, koje su
bile uvećane senkama prvog mraka, uprla je sada već smelo i
otvoreno pravo u mladićeve oči kao da ne može da se odvoji od njih.
Kad su zamakle u čaršiju, mladića prođe jeza, i on poče da šeta brzim
koracima od jedne terase do druge, kao da želi da nadoknadi ono što
je propustio. Sa uzbuđenjem koje je ličilo na strah čekao je sada
devojčin povratak. Stevan je kunjao.
Šta će mi kazati u prolazu? mislio je mladić. šta da joj kažem, Možda
će me pozvati da se nađemo negde noću, na skrovitom mestu?
Zadrhta od slasti i uzbudljive opasnosti koja je ležala u toj pomisli.
Prošao je ceo sat tako u čekanju, prošla je i polovina drugoga, a
devojka se nije vraćala. Ali i u tome čekanju je bilo slasti. A slast je
rasla sa mrakom koji je padao. Najposle, umesto devojke ukazala se
smena. Ali ovog puta nisu došla samo dvojica štrajfkora koji treba da
ostanu na straži, nego sa njima i vahtmajster Draženović, lično. Strog
čovek sa crnom kratkom bradom, naredio je nekim zlim i oštrim
glasom Fedunu i Stevanu da čim stignu u kasarnu odu u spavaonicu i
da je ne napuštaju do dalje naredbe. Fedunu je udarila krv u glavu od
pomisli na nejasnu krivicu.
Velika i hladna spavaonica sa dvanaest pravilno poređanih postelja bila
je prazna. Ljudstvo je bilo na večeri ili u varoši. Fedun i Stevan su
čekali zbunjeni i nestrpljivi, premišljajući i uzalud nagađajući zbog
čega ih je vahtmajster ovako strogo i iznenadno zatočio. Posle jednog
sata, kad su prvi vojnici počeli da dolaze na spavanje, upao je
namršten kaplar i pozvao ih glasno i oštro da pođu sa njim. Po svemu
oko sebe osećali su kako strogost prema njima raste i kako sve ovo
zajedno ne sluti na dobro. Čim su ih izveli rastavili su ih i počeli da
saslušavaju odvojeno.
Noć je odmicala. Nailazili su sati kad se i poslednja svetlost u kasabi
gasi, ali prozori na kasarni bili su još jednako osvetljeni. S vremena na
vreme čulo se zvono na kapiji, zveket ključeva i lupa teških vrata.
Ordonansi su dolazili i odlazili, žurili kroz mračnu i zaspalu varoš,
između kasarne i Konaka gde su takođe na prvom spratu gorele
lampe. Već po tim spoljnim znacima moglo se videti da se nešto
neobično dešava u kasabi.
Kad su, oko jedanaest sati, uveli Feduna u ritmajsterovu kancelariju,
njemu se činilo da su dani i nedelje prošle od onoga na kapiji. Na stolu
je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana.
Pored nje je sedeo ritmajster Krčmar. Ruke su mu bile osvetljene do
lakata, a gornji deo trupa i glava u senci zelenog štita. Mladić je
poznavao to bledo i puno, gotavo žensko lice, bez brade, sa nevidljivim
sitnim brčićima, sa tamnim podočnjacima koji su oko sivih očiju
stvarali pravilan krug. Toga krupnog i mirnog oficira spore reči i teških
pokreta bojali su se štrajfkori kao vatre. Malo je bilo ljudi koji su mogli
dugo izdržati pogled tih velikih sivih očiju i koji nisu zamuckivali
odgovarajući na njegova pitanja u kojima je svaka reč bila izgovorena
tiho ali odsečno i odvojeno jasno, od prvog do poslednjeg slova, kao u
školi ili na pozornici. Malo podalje od stola stajao je vahtmajster
Draženović. I njemu je cela gornja polovina tela bila u senci, samo
ruke su mu bile jarko osvetljene; opuštene, maljave ruke; na jednoj je
bleštala teška burma od zlata.
Draženović je postavljao pitanja.
— Kažite nam kako ste proveli vreme od pet do sedam sati, dok ste sa
pomoćnim štrajfkorskim službenikom Stevanom Kalacanom bili na
stražarskoj službi, na kapiji?
Fedunu udari krv u glavu. Svaki čovek provodi svoje vreme kako
najbolje može i ume ali niko pri tome ne pomišlja da će docnije morati
odgovarati pred nekim strogim sudom i polagati računa o svemu što je
bilo, sve do najmanje pojedinosti, do najskrovitije misli i do poslednjeg
minuta. Niko, a ponajmanje kad su čoveku dvadeset i tri godine i kad
je to vreme, u proleće, provedeno na kapiji. Šta da odgovori? Na straži
su ta dva sata prošla kao uvek, kao i juče i prekjuče. Ali u ovom
trenutku on ne može da se seti ničega svagdašnjeg i običnog što bi
mogao da kaže. Pred njegovim sećanjem nižu se samo sporedne i
nedozvoljene stvari, koje se svakome dešavaju, ali koje se ne kazuju
starešinama; da je Stevan, po svom običaju, dremao; da je on, Fedun,
izmenjao nekoliko reči sa nepoznatom turskom devojkom; da je zatim,
sa mrakom koji je padao, pevao tiho i zaneseno sve pesme svoga
kraja, očekujući povratak devojke i sa njim nešto uzbudljivo i
neobično. Ah, kako je teško odgovarati, nemoguće sve kazati, a
nezgodno prećutati! A treba se žuriti, jer vreme prolazi i samo
povećava zabunu i nepriliku. I koliko već traje ovo njegovo ćutanje?
— No? — javi se ritmajster. Svi znaju to njegovo »no«, jasno, glatko,
moćno, kao zvuk nekog jakog, složenog i dobro podmazanog
mehanizma.
I Fedun stade da zamuckuje i da se zapliće od samog početka kao
krivac.
Noć je prolazila, ali se lampe nisu gasile ni u kasarni ni u Konaku.
Nizala su se saslušanja, zapisnici i suočenja. Saslušavani su i drugi koji
su toga dana čuvali stražu na kapiji. Pronađeni su i dovedeni i neki od
prolaznika. Ali bilo je očigledno da se krug stezao oko Feduna i
Stevana, a u njihovom saslušavanju oko stare Turkinje koju je provela
jedna devojčica.
Mladiću je izgledalo kao da su se na njega sručile one volšebne i
nerazmrsive odgovornosti iz snova. Pred zoru je suočen sa Stevanom.
Seljak je žmirkao lukavo i govorio izveštačeno, nekim utanjenim
glasom, pozivajući se stalno na to da je on nepismen čovek, seljak, i
zaklanjajući se u svemu za »ovoga gospodina Feduna«, kako je stalno
nazivao u govoru svoga druga sa straže.
Ovako treba odgovarati, mislio je u sebi mladić, kome su creva krčala
od gladi i koji je drhtao od uzbuđenja, iako mu još nije bilo jasno o
čemu je reč i u čemu je upravo taj njegov propust ili krivica. Ali jutro
je donelo potpuno objašnjenje.
Cele te noći okretalo se to neverovatno kolo uokrug, u njegovoj sredini
bio je ritmajster, hladan, neumoljiv; sam nepomičan i nem, on nije
dao nikome da miruje i ćuti. Svojim držanjem i izgledom on i nije ličio
na čoveka, nego na oličenje dužnosti, na strašnog sveštenika pravde,
koji je nepristupačan slabostima i osećanjima, obdaren nezemaljskom
snagom, lišen i samih ljudskih potreba za jelom, snom i odmorom. A
kad je svanulo, Fedun je izveden po drugi put pred ritmajstera. U
kancelariji je pored ritmajstera i Draženovića bio jedan žandarm pod
oružjem i jedno žensko stvorenje koje se mladiću učini na prvi mah
nestvarno. Lampa je bila ugašena. Soba, okrenuta severu, hladna i
sumračna. Mladić je gledao sa čuđenjem kako se zamršeni noćni san
nastavlja i neće ni na dnevnoj svetlosti da izbledi i nestane.
— Je li ovo taj koji je bio na straži? — pitao je Draženović ženu.
Sa velikim naporom, koji mu je zadavao bol, Fedun je tek tada
pogleda dobro. Bila je ona muslimanska devojčica od sinoć, samo bez
bošče, gologlava, sa smeđim teškim pletenicama koje su se ovlaš
držale oko glave. Na njoj su turske šarene dimije, ali ostalo odelo,
košiulja, pojas i jelek, bilo je kao u srpskih devojaka po selima na
visokoj ravni iznad kasabe. Bez bošče, ona je izgledala starija i jača.
Njeno lice je bilo izmenjeno, usta velika i zla, očni kapci pocrveneli, a
oči svetle i jasne kao da je sa njih odletela sinoćna senka.
— Jeste, — odgovori žena ravnodušnim, tvrdim glasom koji je za
Fedima bio isto toliko nov i neobičan koliko i ceo njen sadašnji izgled.
Draženović nastavi da je ispituje o tome kako je i koliko puta svega
prešla most, šta je kazala Fedunu i šta on njoj. Ona je odgovarala
uglavnom tačno, ali nehatno i prkosno.
— Dobro, Jelenka, šta ti je rekao poslednji put kad si prešla?
— Nešto je rekao, ali ne znam pravo šta, jer nisam slušala njega, nego
mislila samo na to kako da provedem Jakova.
— Na to si mislila?
— Na to, — odgovori preko volje žena koja je očigledno bila premorena
i nije želela da kaže više nego što mora. Ali vahtmajster je bio uporan.
Glasom u kome je bilo pretnje i koji je odavao naviku da mu se
odgovara bez pogovora, on je tražio od žene da ponovi sve ono što je
iskazala na prvom saslušanju u Konaku.
Ona se branila, skraćivala i preskakala pojedina mesta iz ranijeg
iskaza, ali on bi je uvek zaustavljao i oštrim i veštim pitanjima vraćao
natrag.
Malo-pomalo izlazila je na videlo cela istina. Zvala se Jelenka, i bila je
od Tasića, sa Gornje Lijeske. Prošle jeseni došao je u taj kraj hajduk
Jakov Čekrlija i tu zimovao, sakriven na jednoj pojati više njihovog
sela. Iz njezine kuće su mu nosili hranu i preobuku. Ponajčešće je
nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg
stao da se topi i kad su učestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se
po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preći i
da nije čuvana, a na mostu je stalna straža. Odlučio se za most i
smislio plan kako da prevari stražu. Ona je pošla sa njim, rešena da
mu pomogne, pa ma i po cenu života. Spustili su se najprije do na
Lijesku, a zatim u neku pećinu iznad Okolišta. Još ranije, na Glasincu,
Jakov je nabavio od nekih Cigana turske ženske haljine: feredžu,
dimije i zavitak. I onda je ona, po njegovim uputstvima, počela da
prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih
ne bi pitao čija je ta nepoznata devojčica, i da bi se straža navikla na
nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i
Jakova.
— A zašto si ga prevela baš kad je ovaj vojnik bio na straži?
— Pa, zato što mi je on izgledao nekako najmekši.
— Zato?
— Zato.
Na vahtmajsterovo navaljivanje, žena je nastavila. Kad je tako sve već
bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim
mrakom prevela kao svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa
primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj stariji
sedeo na sofi kao da drema.
Kad su došli na pijac, iz opreza nisu krenuli pravo kroz čaršiju, nego
sporednim ulicama. To ih je i odalo. Zalutali su u varoši koju nisu
poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju
druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred
nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Među
njima je bio i jedan žandarm Turčin, rodom iz kasabe. Njemu se ova
zabuljena starica sa devojčicom, koju dotada nije nikad video, učinila
sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao
da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo
pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži.
Zbacio je sa sebe feredžu, gurnuo Jelenku na žandarma tako snažno
da su se oboje zaneli (»jer on je sitan i malena rasta, ali jak kao
zemlja, a ima srce mimo druge ljude!«). Ona se, kako je sama mirno i
stvarno priznavala, zaplela žandarmu među noge. Dok se žandarm
odvojio od Jelenke, Jakov je već pretrčao Rzav kao lokvicu neku, iako
mu je voda bila do iznad kolena, i izgubio se na drugoj strani u vrbaku.
Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona neće i nema
ništa više da kaže.
Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i
pretnjama da iz devojke izvuče nešto više, da sazna za druge jatake i
pomoćnike, za Jakovljeve dalje namere. Na nju sve to nije imalo ni
najmanjeg uticaja. Ona je o onome o čemu je htela govorila i suviše,
ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvući nijedna
reč, pored svih Draženovićevih nastojanja.
— Bolje je da nam kažeš sada sve što znaš, nego da ispituju i muče
Jakova koga su dosada sigurno uhvatili na granici.
— Koga uhvatili? Njega? Ha!
I devojka pogleda vahtmajstera sa žaljenjem kao čoveka koji ne zna
šta govori, a desna strana njene gornje usne podiže se prezrivo uvis.
(Uopšte su pokreti te gornje usne, koja je tada izgledala kao pijavica
koja se grči, izražavali njena osećanja gneva, prezira ili prkosa, kad
god bi ta osećanja postala jača od reči kojima ona raspolaže. Taj
grčeviti pokret davao je za trenutak celom njenom inače lepom i
pravilnom licu mučan i neprijatan izraz.) I sa nekim sasvim detinjastim
i zanesenim izrazom lica, koji je u potpunoj suprotnosti sa onim
ružnim grčenjem gornje usne, pogleda kroz prozor kao što seljak gleda
na njivu, kad hoće da proveri uticaj vremena na useve.
— Bog s vama! Evo je svanulo. A od sinoć pa do sada on je Bosnu
mogao da obigra svukoliku, a ne da pređe granicu koja je na sat ili dva
hoda odavde. Znam ja to. Mene možete biti i ubiti, za to sam i pošla š
njime, ali njega više viditi nećete. Na to nemojte ni misliti. Ha!
I njena se gornja usna zgrči i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice
joj dođe odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta
usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz
ljupke i nesvesne smelosti.
Ne znajući šta da radi, Draženović pogleda u ritmajstera, koji dade
znak da devojku izvedu. I otpoče ponovno ispitivanje Fedunovo. Ono
nije više moglo da bude ni teško ni dugačko. Mladić je priznavao sve i
nije umeo da navede ništa u svoju odbranu, čak ni ono što mu je sam
Draženović u svojim pitanjima namerno nametao. Ni ritmajsterove reči
u kojima je bila sadržana neopoziva i nemilosrdna osuda u svoj njenoj
težini, ali iz kojih je ipak izbijao uzdržan bol zbog te težine, nisu mogle
da pokrenu mladića iz njegove uzetosti.
— Ja sam vas, Fedune, — govorio je Krčmar nemački, — smatrao
ozbiljnim mladićem, svesnim svojih dužnosti i svoga životnog cilja, i
mislio sam da će od vas biti jednog dana savršen službenik, ponos
našeg odreda. A vi ste zaćorili u prvu žensku bestiju koja vam je
ispred nosa prošla. Poneli ste se kao slabić, kao čovek kome se
ozbiljan posao ne može poveriti. Ja moram da vas predam sudu. Ali
ma kakva bila njegova presuda, najveća kazna ostaće za vas da se
niste pokazali dostojnim poverenja koje je polagano u vas i da niste u
pravom trenutku umeli da ostanete kao muško i kao vojnik na svom
mestu. Sad idite.
Čak ni te reči, teške, odsečene, skandirane, nisu mogle da unesu ničeg
novog u mladićevu svest. Sve je to već bilo u njemu. Pojava i govor
one žene, hajdukove ljubaznice, Stevanovo držanje i ceo tok kratke
istrage, pokazali su mu odjednom u pravoj svetlosti njegovu
lakomislenu, bezazlenu i neoprostivu prolećnu igru na kapiji.
Ritmajsterove reči dolazile su samo kao zvaničan pečat na sve to; one
su više bile potrebne ritmajsteru samom, da bi zadovoljio neke
nepisane ali večite zahteve zakona i reda, nego Fedunu. Kao pred
prizorom neslućene veličine, mladić je stajao pred neobuhvatnim
saznanjem: šta može da znači nekoliko trenutaka zaborava, u zlom
času i na opasnom mestu. Da su preživljeni i ostali nepoznati, tamo na
kapiji, ti trenuci ne bi značili ništa. Jedan od onih mladićskih
nestašluka koji se docnije pričaju drugovima za vreme dosadnih
patroliranja u noći. Ali ovako, svedeni na tle konkretnih odgovornosti,
znače sve. Više nego smrt, znače: kraj svega, i to neželjen i
nedostojan kraj. Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom
ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodičnih fotografija,
ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kući. Kraj čoveka
koji se prevario i dopustio da ga prevare.
Zato nije našao ni jedne reči da odgovori ritmajsteru.
Nadzor nad Fedunom nije bio naročito strog. Dali su mu doručak, koji
je pojeo kao tuđim ustima, zatim naredili da spremi lične stvari, da
preda oružje i službene predmete, a u deset sati će poštanskim
kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde će biti
predan garnizonskom sudu.
Dok je mladić skidao stvari sa police iznad svoje postelje, ono nekoliko
drugova koji su još bili u spavaonici izgubiše se na prstima, zatvarajući
oprezno i bez šuma vrata za sobom. Oko njega je rastao onaj krug
samoće i teške tišine koji se stvara uvek oko čoveka koga udari
nesreća, kao oko bolesne životinje. On najpre skide sa klinca crnu
tablicu na kojoj je masnom bojom i nemačkim jezikom bilo ispisano
njegovo ime, čin, broj njegovog odreda i jedinice u kojoj služi, i položi
je na koleno, okrenuvši ispisanu stranu nadole. Na crnoj poleđini
tablice mladić napisa parčetom krede brzo i sitno: »Sve što iza mene
ostane da se pošalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam sve drugove
i molim starešine da mi oproste. G. Fedun.« Zatim pogleda još jednom
kroz prozor i sagleda onoliko od sveta koliko se u jednoj sekundi može
da vidi sa tog skučenog vidika. Onda skide svoju pušku, napuni je
teškim jednim metkom koji je bio sav lepljiv od puščane masti. Pošto
se izuo i nožićem rasparao čarapu na palcu desne noge, leže na
postelju, obgrli pušku rukama i kolenima da mu se vrh od cevi upi
duboko u podbradak, namesti nogu tako da je ona rupa na čarapi
zapela za obarač, i okinu. Sva kasarna odjeknu od pucnja.
Posle jedne velike odluke sve postaje lako i jednostavno. Došao je
lekar. Izvršen je komisijski uviđaj, a zapisnik o tome priložen, u
prepisu, aktima o Fedunovom saslušanju.
Tada se postavilo pitanje Fedunove sahrane. Draženoviću je naređeno
da ode popu-Nikoli i da sa njim raspravi: može li Fedun biti sahranjen
u groblju, iako je sam sebi oduzeo život, i da li pop pristaje da opoje
pokojnika koji je unijat po veri.
U poslednjoj godini dana pop Nikola je naglo ostareo i počeo da slabi
na nogama; zato je uzeo za pomoćnika na velikoj parohiji pop-Josu. To
je čovek ćutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih
meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop
Nikola, koji se već teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da
svršava tu kod kuće ili u crkvi koja mu je pored same kuće.
Po ritmajsterovom nalogu Draženović je otišao do popa-Nikole. Đedo
ga je primio ležeći na minderluku; pored njega je stajao pop Joso. Kad
je Draženović izneo pred njega pitanje Fedunove smrti i sahrane,
obojica popova su ćutala jedan trenutak. Videći da pop Nikola ne
govori, pop Joso otpoče prvi, neodređeno i bojažljivo; da je stvar
izuzetna i neobična, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u
utvrđenim običajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri
zdravoj svesti i čistoj pameti, onda može nešto da bude. Ali tada se na
svom tvrdom i uskom logu, pokrivenom jednim starim i izbledelim
iramom, ispravi pop Nikola. Njegov trup dobi onu statuarnu snagu koju
je imao uvek kad prolazi kroz čaršiju koja ga pozdravlja s desna i s
leva. Prva reč koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još
rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa riđim,
gotovo belim, gustim i čekinjastim obrvama, lice čoveka koji je od
svog postanka naučio da samostalno misli i da svoju misao iskreno
kaže i dobro brani.
Bez mnogo oklevanja i bez krupnih reči on je odgovorio neposredno i
popu i vahtmajsteru:
— Sad kad se nesreća trefila nema više šta da se dokazuje. Ko će pri
čistoj svijesti dići ruku na sebe? A ko bi smio opet uzeti na dušu da ga
pokopa k'o nikakvu vjeru, neđe iza plota i bez sveštenika? Nego hajde
ti, gospodine, živ bio, i naredi da se mrtvac opremi, pa da mi njega što
prije sahranimo. I to u groblje, jakako! Ja ću ga opojati. Pa poslije, ako
ikad naiđe neki pop njegovog zakona, on neka doda i popravi ako nađe
da nešto nije bilo kako treba.
A kad je Draženović izišao, on se okrenu još jednom pop-Josi, koji je
bio postiđen i iznenađen:
— Kako ne bih pustio u groblje krštena čovjeka? I što da ga ne
opojem? Zar mu je malo što je bio zle sreće za života? A tamo, neka
ga pitaju za grijehove oni koji će i sve nas ostale pitati za naše.
Tako je mladi čovek, koji je pogrešio na kapiji, ostao zauvek u kasabi.
Sahranjen je idućeg jutra, uz pop-Nikolino staračko pojanje i
otpevanje Dimitrija, klisara.
Jedan po jedan štrajfkori su prilazili raci i bacali po grumen posne
zemlje. Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko
trenutaka oko groba kao da čekaju na neku komandu, gledajući kako
se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo
stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz
Fedunove slamnjače.
Preka sudbina mladog štrajfkora, kome imena niko više nije znao, a
koji je životom platio nekoliko prolećnih trenutaka nepažnje i zanosa
na kapiji, spadala je među one događaje za koje svet u kasabi ima
mnogo razumevanja i dugo ih pamti i ponavlja. Spomen na osetljivog
mladića zle sreće trajao je mnogo duže nego straža na kapiji.
Već iduće jeseni ustanak u Hercegovini je jenjao. Nekoliko istaknutih
vođa, muslimana i Srba, izbeglo je u Crnu Goru ili u Tursku. Ostalo je
u ovim krajevima još nekoliko hajduka, koji u stvari nisu ni imali prave
veze sa ustankom zbog regrutacije, nego su hajdukovali za svoj račun.
Pa su i oni pohvatani ili rastureni. Hercegovina se umirila. Bosna je
dala regrute bez otpora. Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak
ni jednostavan.
Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladića, ali onog dana kad
su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki građani
sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i
uzbuna. Mnogi regruti su pili nemilice još od ranog jutra, mešajući
pića. Seljaci su u čistim, belim košuljama. Retki su koji ne piju, nego
sede pored svojih stvari, uza zid, i dremuckaju. Većina je uzbudena,
rumena od pića i znojna od vrelog dana. Po četiri-pet momaka iz istog
sela zagrle se, sastave glave i ljuljajući se tako kao živa ljesa, puštaju
svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu:
Oj, dee-vooj-koo! Ooooj!
Mnogo veću uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i
rodice ovih mladića, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih
se još jednom nagledaju, da se naplaču i nakukaju, i da im usput
pokuče još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga
ženskog sveta. Sedele su skamenjene, kao da čekaju osudu,
razgovarale među sobom i s vremena na vreme brisale suze krajem
šamije. Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladići ne idu
ni u rat ni na robiju, da će u Beču služiti cara, siti, odeveni i obuveni,
da će se posle roka od dve godine vratiti kućama, da i mladići iz svih
drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine. Sve je to
prolazilo mimo njih kao vetar, tuđe i potpuno nerazumljivo. One su
slušale samo svoje nagone i samo po njima su mogle da se upravljaju.
A ti drevni i nasleđeni nagoni terali su im suze na oči i jauk na grlo,
vukli ih da uporno prate dok god mogu, i poslednjim pogledom još
onoga koga vole više od svog života, a koga nepoznati car odvodi u
nepoznatu zemlju, na nepoznata iskušenja i poslove. Uzalud su i sada
zalazili među njih žandarmi i činovnici iz Konaka i uveravali ih da nema
razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrčuju prolaz, da
ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer će se
svi oni zdravi i živi vratiti. Sve je bilo potpuno uzaludno.
Žene su ih slušale, odobravale im tupo i ponizno, ali bi odmah zatim
briznule u plač i udarile u kuknjavu. Izgledalo je kao da vole te svoje
suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga plaču.
A kad je došao čas da se kreće i kad su se mladići svrstali kako treba u
četvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u
kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost. Žene su
trčale i, otimajući se da svaka bude pored nekog svoga, gurale jedna
drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima,
preklinjanjima i poslednjim porukama. Neke su istrčavale čak pred
povorku regruta koju su predvodili četvorica žandarma u redu, padale
im pred noge, tukući se u razdrljene grudi i vičući:
— Preko mene! Samo preko mene, ojađene!
Ljudi su ih s mukom pridizali izvlačeći oprezno čizme i mamuze iz
njihove rasute kose i zavitlanih sukanja.
Neki od regruta su, postiđeni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da
se vraćaju kućama. Ali većina mladića pevala je ili podvriskivala, što je
još povećavalo opštu vrevu. Ono nekoliko građana, bledi od
uzbuđenja, pevali su složno, po varoški:
Sarajevo i Bosna,
Svaka majka žalosna,
Koja šalje svoga sina
Caru u regrute.
Pesma je izazvala još viši plač.
Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila
zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, čekao ih je sa obe strane
poređan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplače
kao da ih vode na streljanje. I tu je bilo mnogo žena koje su sve
odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovim koji odlaze.
Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se
plače povodom tuđe žalosti.
Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve ređi. I pojedine od
seoskih žena zaostajale su. Najupornije su bile majke koje su
optrčavale povorku, kao da im je petnaest godina, preskakale jendek
pored druma sa jedne strane na drugu i nastojale da zavaraju
žandarme i ostanu što bliže svome detetu. Videći to, i sami mladići su
se, bledi od uzbuđenja i nekog snebivanja, okretali i dovikivali:
— Vraćaj se kući, kad ti kažem!
Ali su majke išle još dugo, obnevidele za sve osim za sina koga odvode
i ne slušajući ništa drugo do svoj rođeni plač.
Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u
kasabi. A kad su počela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz
Beča, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim
pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije. Štrajfkor je raspušten i
napustio je kasabu. Na kapiji već odavno nema straže, nego svet sedi
isto onako kao što je sedeo i pre toga.
Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti,
čisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pričali
o vojničkom životu i veličini gradova koje su videli, mešajući pri tom u
govoru neobična imena i strane izraze. Kod odvođenja narednog
godišta bilo je već manje plača i uzbune.
Uopšte sve je postalo lakše i običnije. Dorastali su mladići koji nemaju
više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su već
umnogome primili nov način života. Ali na kapiji se živelo po starim
navikama kasabe. Bez obzira na nov način odevanja, nova zvanja i
poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od
pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba
srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još
samo u pričanjima starijih. Štrajfkorska služba je zaboravljena kao i
ona nekadašnja turska, kad je čardak bio na kapiji.
Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sređeniji i
bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu
ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo
retko, delimično i prolazno.
U dalekim i nama nepoznatim gradovima iz kojih se sada carevalo i
upravljalo i ovim krajem, vladalo je tada — u poslednjoj četvrtini XIX
veka — upravo jedno od takvih retkih i kratkih zatišja u ljudskim
odnosima i društvenim zbivanjima. Nešto od toga zatišja osećalo se i u
ovim zabačenim krajevima, kao što se velika tišina sa mora oseća i u
najudaljenijim dragama.
To su bila ona tri decenija relativnog blagostanja i prividnog,
francjozefskog mira kad je mnogi Evropljanin mislio da ima
nepogrešnu formulu za ostvarenje stoletnjeg sna o punom i srećnom
razvitku ličnosti u opštoj slobodi i napretku, kad je devetnaesti vek
prostirao pred očima miliona ljudi svoje mnogostruke i varljive
blagodeti i stvarao svoju fatamorganu od komfora, sigurnosti i sreće,
za sve i svakoga, po pristupačnim cenama i na otplatu. A u zabačenu
bosansku kasabu dopirali su od svega toga života XIX veka tek
izlomljeni odjeci, i oni samo u onoj meri i onom obliku u kome je ta
zaostala orijentalska sredina mogla da ih primi i na svoj način shvati i
primeni.
Pošto su prošle prve godine nepoverenja, nesnalaženja, oklevanja i
osećanja privremenosti, kasaba poče da nalazi svoje mesto u novom
redu stvari. Narod je nalazio rada, zarade i sigurnosti. A to je bilo
dovoljno da život, spoljni život, i ovde krene »putem usavršavanja i
napretka«. Sve ostalo je potiskivano u onu mračnu pozadinu svesti
gde žive i previru osnovna osećanja i neuništiva verovanja pojedinih
rasa, vera i kasta, i tu, prividno mrtva i pokopana, spremaju za
docnija, daleka vremena neslućene promene i katastrofe, bez kojih
narodi, izgleda, ne mogu da budu, a ova zemlja pogotovu.
Nova vlast je, posle prvih nesporazuma i sukoba, ostavljala kod sveta
određen utisak čvrstoće i trajnosti. (Ona je i sama bila ispunjena tom
iluzijom, bez koje nema stalne ni jake vlasti.) Ona je bila bezlična,
posredna i već zato lakše podnošljiva od bivše turske vlasti. Sve što je
svirepo i grabežljivo u njoj, bilo je prikriveno dostojanstvom, sjajem i
osveštanim formama. Svet se bojao vlasti, ali onako kao što se boji
bolesti i smrti, a ne kao što strepi od pakosti, bede i nasilja. Nosioci
nove vlasti, kako vojni tako i civilni, bili su u većini tuđi zemlji i nevešti
narodu, a sami po sebi neznatni, ali se na svakom koraku osećalo da
su sitni delovi jednog velikog mehanizma i da iza svakog od njih stoje,
u dugim redovima i bezbrojnim stepenima, moćniji ljudi i veće
ustanove. To im je davalo ugled koji je daleko prevazilazio njihovu
ličnost i magičan uticaj kome se lako podlegalo. Svojim zvanjem, koje
je ovde izgledalo veliko, svojom mirnoćom, i svojim evropskim
navikama, oni su narodu, od koga su se toliko razlikovali, ulivali
poverenje i respekt a da nisu izazivali zavisti ni stvarne kritike, iako
nisu bili ni prijatni ni voljeni.
S druge strane, posle izvesnog vremena nisu se ni ti stranci mogli
potpuno oteti uticaju neobične orijentalne sredine u kojoj su morali da
žive. Njihova deca su donosila među varošku decu strane izraze i tuđa
imena, i uvodila ispod mosta nove igre i pokazivala nove igračke, ali su
isto tako brzo primala od domaće dece naše pesme, uzrečice i zakletve
i starinske igre andžaiza, klisa i šude. Slično je bilo i sa odraslima. I
oni su donosili nov red, sa neobičnim rečima i navikama, ali u isto
vreme i sami su primali sa svakim danom u govoru ili u načinu života
ponešto od starosedelaca.
Istina je da je naš svet, naročito hrišćani i Jevreji, počeo u odevanju i
ophođenju da liči sve više na strance koje je dovela okupacija, ali i
stranci nisu ostajali nepromenjeni i nedirnuti od sredine u kojoj su
morali da žive. Mnogi je od tih činovnika, žustar Mađar ili nadmen
Poljak, sa zebnjom prešao ovaj most i sa odvratnošću stupio u kasabu
u kojoj je u početku odudarao od svega kao kap zejtina od vode u
kojoj pliva. A već koju godinu docnije on je sedeo satima na kapiji,
pušio na debeli ćilibarski cigarluk i kao rođeni kasabalija gledao kako
se dim raspliće i gubi pod svetlim nebom, u nepomičnom vazduhu
sumraka. Ili je dočekivao veče sa našim gazdama i begovima kod
akšamluka, na nekoj zelenoj uzvisini, sa strukom bosioka pred sobom,
i pri sporom razgovoru bez težine i naročitog smisla, ispijao polagano i
mezetio retko, kao što umeju samo ljudi iz kasabe. A bilo ih je među
tim strancima, službenicima ili zanatlijama, koji su se i poženili tu u
kasabi, rešeni da je više ne napuštaju. Ni za koga od kasabalija nije
novi život značio ostvarenje onoga što su oni u krvi nosili i oduvek u
duši želeli; naprotiv, svi su oni, i muslimani i hrišćani, ulazili u njega sa
mnogovrsnim i apsolutnim rezervama, ali te rezerve su bile tajne i
skrivene, a život vidljiv i moćan, sa novim i naizgled velikim
mogućnostima. I većina se, posle kraćeg ili dužeg kolebanja,
prepuštala novoj struji, poslovala, sticala i živela po novim
shvatanjima i načinima, koji su davali više maha i pružali više izgleda
ličnosti pojedinca čoveka.
Nije nova egzistencija bila ništa manje uslovljena i vezana od stare,
turske, samo je bila lakša i čovečnija, a te veze i ti uslovi bili su sada
daleko i vešto postavljeni da ih pojedinac nije neposredno osećao. I
zato je svakom izgledalo kao da je oko njega odjedanput postalo šire i
zračnije, raznovrsnije i bogatije. Nova država, sa svojim dobrim
upravnim aparatom, uspevala je da na bezbolan način, bez nasrtaja i
potresa izvuče iz naroda poreze i namete koje mu je turska vlast
otimala neracionalnim, grubim metodama ili prostom pljačkom; i to da
izvuče isto onoliko, i više, samo još brže i sigurnije.
Kao što je u svoje vreme za vojskom došla žandarmerija a za njom
činovnici, tako su sada za činovnicima došli trgovci. Došla je i seča
šume i sa njom strani preduzimači, inženjeri i radnici, svakojaka
zarada za sitan svet, i za trgovce, nove navike i promene u nošnji i
govoru među narod. Podignut je prvi hotel. (O njemu će još biti
govora.) Nicale su kantine i radnje za koje se dotle nije znalo. Pored
španskih Jevreja, sefarda, koji tu žive već stotinama godina, jer su se
doselili nekako u isto vreme kad je građen most na Drini, sad su
pridošli i galički Jevreji, aškenazi.
Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle neviđenim
količinama, i što je glavno, javno, smelo i otvoreno. Na toj uzbudljivoj
cirkulaciji zlata, srebra i stalne hartije, svak je mogao da ogreje ruke ili
bar da »napari oči«, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala
iluziju da je njegova oskudica samo prolazna i stoga podnošljivija.
I ranije je bilo novca i bogata sveta, ali su to bili samo retki ljudi, a i
oni su krili novac, kao guja noge, a gospodstvo pokazivali i nosili samo
kao silu i odbranu, tešku i njima samima i svima oko njih. A sada je
bogatstvo, ili ono što se takvim smatralo i tako nazivalo, bilo javno i
sve se više ispoljavalo u obliku uživanja i ličnih zadovoljstava; i zato je
množina sveta mogla da ima nešto od njegovog sjaja ili njegovih
otpadaka.
Tako je bilo i u svemu ostalom. Sva zadovoljstva koja su se dotada
krala i krila, sad su mogla da se kupe i javno pokazuju, što je
povećavalo i njihovu privlačnost i broj onih koji su ih tražili. Ono što je
ranije bilo nepostižno, daleko, skupo, branjeno zakonima ili
svemoćnim obzirima, sad je postajalo, u mnogo slučajeva, mogućno i
pristupačno svakome ko ima ili ko ume. Mnoge strasti, apetiti i
prohtevi koji su se dotle krili po zabačenim mestima ili ostajali uopšte
nezadovoljeni, sad su mogli i smeli da javno traže puno ili bar
delimično zadovoljenje. U stvari, i u tome je bilo više stege, reda i
zakonskih prepreka; poroci su se kažnjavali i zadovoljstva plaćala, teže
i skuplje nego nekad, samo su zakoni i načini bili drugi i ostavljali
svetu, i u tome kao u svemu drugom, iluziju kao da je život odjednom
postao širi, raskošniji i slobodniji.
Nije bilo mnogo više stvarnih zadovoljstava ni, pogotovu, više sreće
nego nekad, ali je nesumnjivo bilo lakše doći do zadovoljstva i
izgledalo kao da svuda ima mesta za svačiju sreću. Stara i urođena
sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanjima nalazila je i
podstreka i mogućnosti ostvarenja u novim navikama i novim oblicima
trgovine i zarade pridošlih stranaca. Doseljeni poljski Jevreji, sa
mnogobrojnim porodicama, zasnivali su ceo svoj posao na tome.
Šrajber je držao ono što se zvalo »mešovita radnja« ili »špeceraj«,
Gutenplan je otvorio kantinu za vojsku, Caler je vodio hotel,
šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski »atelje«, Cveher
juvelirsku i sajdžijsku radnju.
Posle kasarne, koja je zamenila Kameniti han, podignut je od
preostalog kamena Konak i u njemu smešteni kotarska uprava i sud.
Posle njih, najveća zgrada u kasabi bio je Calerov hotel. Hotel je bio
podignut na obali, pored samog mosta. Ta desna obala reke bila je
podzidana starinskim zidom koji podržava obalu sa obe strane mosta i
koji je zidan kad i most sam. Tako su se desno i levo od mosta pružala
dva zaravanka, kao dve terase nad vodom. Na tim ledinama, koje se u
narodu zovu musale, igrala su se, iz naraštaja u naraštaj, varoška
deca. Sada je levi zaravanak preuzela sreska vlast, ogradila ledinu,
zasadila na njoj voćke i grmlje, načinila od nje neku vrstu sreskog
rasadnika. A na desnom zaravanku podignut je hotel. Dosada je prva
zgrada na ulasku u čaršiju bila Zarijeva mehana. Ona je bila »na
mjestu«, jer je umoran i žedan putnik, ulazeći preko mosta u varoš,
morao da udari na nju. Sad je potpuno zasenjena od velike zgrade
novog hotela; niska i stara mehana izgleda svakim danom sve niža i
potuljenija, kao da u zemlju propada.
Zvanično, novi hotel je kršten imenom mosta pored koga je nastao. Ali
narod naziva sve stvari po svojoj naročitoj logici i po onom stvarnom
značenju koje one za njega imaju. Nad ulazom Calerovog hotela vrlo je
brzo izbledeo natpis »Hotel zur Brücke«, koji je jedan vojnik, veštak
po zanatu, napisao krutim slovima i posnom bojom. Svet je prozvao
hotel »Lotikinim hotelom« i to mu je ime ostalo zauvek. Jer, hotel je
držao debeli i flegmatični Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu,
Deboru, i dve devojčice, Minu i Irenu, ali stvarni gazda i duša
preduzeća bila je Calerova svastika Lotika, mlada, savršeno lepa žena,
udovica, slobodnog jezika i muške odrešitosti.
Na gornjem spratu hotela bilo je šest čistih i urednih soba za goste, a
na donjem dve sale, velika i mala. U veliku salu dolazio je skromniji
svet, obični građani, podoficiri i zanatlije. Mala sala je bila odeljena od
velike vratima od neprozirnog stakla na kojima je na jednom krilu
pisalo Extra — a na drugom Zimmer. Tu je bilo središte društvenog
života za činovnike, oficire i bogatiji domaći svet. Kod Lotike se i pilo i
kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i
dobro jelo i čisto spavalo. Često se dešavalo da isto društvo begova,
trgovaca i činovnika omrkne i osvane i opet produži da sedi, dok ne
popada od pića i sna i ne obnevidi od kartanja. (Sad se ne karta više
skrovito i tajno u crnom zagušljivom sobičku u Ustamujića hanu.) A
Lotika je ispraćala one koji su suviše pili ili sve izgubili, i dočekivala
nove, trezne, i željne pića i igre. Niko nije znao i niko se nije ni pitao
kad se ta žena odmara, kad spava i jede i kad nalazi vremena da se
obuče i dotera. Jer, ona je bila uvek tu (bar tako je izgledalo),
svakome na raspoloženju, sa svima ljubazna, jednaka i jednako smela
i otresita. Stasita, puna, zagasito bele kože, crne kose i žarkih očiju,
ona je imala savršeno siguran način ophođenja sa gostima, koji su
ostavljali obilno novac, ali često bili poneseni pićem, nasrtljivi i drski.
Sa svima njima ona je razgovarala slatko, smelo, duhovito, oštro,
laskavo, umirujuće. (Glas joj je hrapav i nejednak, ali na mahove
prelazi u neko duboko i mazno gukanje. A govorila je pogrešno, jer
nikad nije naučila dobro srpski, svojim naročitim sočnim i slikovitim
jezikom u kome padeži nisu nikad na svom mestu i rod imenice nije
nikad siguran, ali koji inače po tonu i smislu potpuno odgovara
narodnom načinu izražavanja.) Svaki je od njih imao za svoj novac i
svoju dangubu njeno prisustvo i stalnu igru svojih želja. To dvoje je
jedino stalno i sigurno. Sve ostalo se i činilo kao da jeste i bilo kao da
nije. Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuća
Lotika je bila bleštava, skupa i hladna fatamorgana koja se igrala
igrom njihovih čula. U priči se pominju oni retki pojedinci koji su
tobože nešto imali od nje, a i ti nisu umeli da kažu šta ni koliko.
Nije bilo jednostavno ni lako nositi se sa bogatim i pijanim
kasabalijama u kojima su se često budili neslućeni pustahijski nagoni.
Ali, Lotika neumorna, vešta žena hladnih čula, brze pameti i muškog
srca, krotila je svaki bes, ućutkivala svaki prohtev izbezumljenih ljudi,
neobjašnjivom igrom svoga savršenog tela, svoga velikog lukavstva i
svoje ne manje smelosti, i uspevala uvek i kod svakoga da između njih
i sebe održi potreban razmak, koji je samo još više raspaljivao njihove
želje i dizao njenu vrednost. Ona se igrala sa razularenim ljudima u
njihovim najgrubljim i najopasnijim trenucima pijanstva i besa, kao
torero sa bikom, jer je brzo upoznala taj svet i lako pronašla ključ za
njihove naoko složene prohteve i sve slabe strane ovih svirepih i čulnih
sentimentalaca. Ona im je nudila sve, obećavala mnogo a davala malo
ili bolje reći ništa, jer njihove su želje već same po sebi takve prirode
da se ne mogu ničim zajaziti i na kraju moraju sa malim zadovoljiti. Sa
svojim gostima, u većini postupala je kao sa bolesnicima, ljudima koji
imaju povremene nastupe i pomračenja. Na kraju, može se kazati da
je, pored svoga zanata, koji naravno nije ni lep ni mnogo častan, bila
razumna žena milostivog srca i dobre naravi, koja je umela i da uteši i
da pomogne onoga koji je u piću potrošio više nego što treba ili na
kartama izgubio više nego što je smeo. Ona ih je sve zaluđivala, jer su
ludi rođeni, varala, jer su želeli da budu prevareni, i, na kraju, uzimala
im samo ono što su i inače bili rešeni da bace i izgube. Istina,
zarađivala je mnogo, pazila na svoju paru i tako već prvih godina
nagomilala čitav imetak, ali je isto tako umela da velikodušno i bez
reči »otpiše dug« ili zaboravi gubitak. Prosjake i bolesnike je darivala,
a sa mnogo obzira i pažnje, neprimetno i nenametljivo pomagala
posmule bogate porodice, siročad i udovice iz boljih kuća, svu onu
»stidnu sirotinju» koja ne ume da zamoli i snebiva se da primi
milostinju. I to je činila sa istom umešnošću sa kojom je vodila hotel i
držala na odstojanju pijane, pohotljive i nasrtljive goste, uzimajući im
sve što može, ne dajući im ništa i ne odbijajući ih nikad trajno i
potpuno.
Ljudi koji su poznavali svet i znali istoriju pomišljali su često da je za
ovu ženu šteta što joj je sudbina dodelila tako uzak i tako nizak krug
rada. Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i
šta bi dala ova mudra i čovečna žena koja ne misli na sebe i koja,
grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna, vodi jedan
palanački hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama. Možda bi
bila jedna od onih čuvenih žena o kojima istorija govori i koje
upravljaju sudbinom velikih porodica, dvorova ili država, okrećući uvek
sve stvari nabolje.
U to vreme, oko 1885. godine, kad je Lotika bila u punoj snazi, bilo je
bogataških sinova koji su dane i noći provodili u hotelu, u onoj
naročitoj sobi sa vratima od mlečnog neprozirnog stakla. Tu bi
predveče, pored peći, zadremali, sanjivi i mamurni još od prošle noći,
zaboravljajući od sna i umora gde su i zašto tu sede i koga čekaju.
Iskorišćujući to zatišje, Lotika se povlačila u jednu malu sobicu na
prvom spratu koja je bila namenjena za mlađe, ali od koje je ona
napravila svoju »kancelariju« i u koju nije nikog puštala. Ta uska soba
bila je pretrpana svakojakim nameštajem, fotografijama i predmetima
od zlata, srebra i kristala. Tu je bila, skrivena iza zavese, zelena
čelična Lotikina kasa i njen mali pisaći sto koji se nije video od hartija,
pozivki, priznanica, računa, nemačkih novina, isečaka o stanju kurseva
na berzama i lista o vučenju lutrija.
U tom uskom, pretrpanom i zagušljivom sobičku čiji je jedini prozorak,
manji od ostalih u kući, gledao izbliza i pravo na prvi, najuži luk mosta,
Lotika je provodila svoje slobodne časove i živela onaj drugi skroviti
deo svoga života koji je pripadao njoj.
Tu je Lotika, u časovima ukradene slobode, čitala berzanske izveštaje i
proučavala prospekte, sređivala svoje račune, odgovarala na pisma
banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala uloženim
novcem i slala nove uloge. Tu je bila onima dole i celom svetu
nepoznata strana Lotikinog rada, nevidljivi i pravi deo njenog života.
Tu je ona odbacivala nasmejanu masku, a njeno lice je postajalo tvrdo
i pogled oštar i taman. Iz ove sobe je ona vodila prepisku sa svojom
mnogobrojnom rodbinom Apfelmajera u Tarnovu, poudatim sestrama,
poženjenom braćom i raznim rodicama i rođacima, sve pukom
jevrejskom sirotinjom iz istočne Galicije, rasturenom po Galiciji,
Austriji i Mađarskoj. Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih
porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti, određivala
udaje i ženidbe, upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na
lečenje, opominjala i karala neradine i rasipne a hvalila čuvarne i
preduzimljive. Rešavala je njihove porodične sporove, savetovala u
slučajevima nesloge i nedoumice; upućivala sve na razumniji, bolji i
dostojniji način života i u isto vreme omogućavala im i olakšavala
takav život. Jer, za svakim njenim pismom išla je poštanska uputnica
sa sumom novaca koja će omogućiti da se njen savet posluša i njena
preporuka ostvari, da se neka duhovna ili telesna potreba zadovolji ili
nedaća otkloni. (U tom podizanju cele porodice i izvođenju na put
svakog pojedinog člana, ona je nalazila svoje jedino pravo
zadovoljstvo i naknadu za sve terete i sva odricanja ovog života. Sa
svakim od ženskih ili muških članova porodice Apfelmajera koji bi se
izdigao bar za jedan stepen na društvenoj lestvici, dizala se i Lotika i u
tome nalazila i nagradu za svoj teški rad i snage za dalje napore.)
A ponekad se dešavalo da je dolazila odozdo iz Extra-Zimmera tako
premorena ili zgađena da nije imala snage ni da piše, ni da čita pisma i
račune, nego je prosto odlazila do malog prozora da se nadiše svežeg
vazduha sa reke, drugog vazduha nego što je onaj dole. Pogled joj je
tada padao na moćni i vitki kameniti luk, koji je zatvarao ceo vidik, i
na brzu vodu pod njim. Pod suncem, u sumracima, na zimskoj
mesečini ili blagoj svetlosti zvezda, on je bio uvek isti. Njegove dve
strane savijale su se jedna ka drugoj, sastajale u oštrom vrhu, i
podržavale se uzajamno u savršenoj i nepokolebljivoj ravnoteži. Sa
godinama to je postao njen jedini i prisni vidik, nemi svedok kome se
ova Jevrejka sa dva lica obraćala u trenucima kad je tražila odmora i
svežine i kad bi u svojim poslovnim i porodičnim brigama, koje je uvek
rešavala sama, došla na mrtvu tačku i bezizlazno mesto.
Ali ti trenuci odmora nisu nikad trajali dugo, jer redovno se dešavalo
da je u tom prekine vika odozdo iz kafane. To ili novi gosti traže njeno
prisustvo, ili razbuđen i otrežnjen pijanac viče, zahteva da mu se da
novo piće, da se pale lampe, da dođe muzika, i doziva Lotiku. Ona bi
tada ostavljala svoje skrovište i, zaključavši pažljivo naročitim ključem
vrata, silazila dole da dočeka gosta ili da svojim osmejkom i svojim
naročitim rečnikom umiri pijanca, kao probuđeno dete, i da ga posadi
za sto za kojim će ponovo otpočeti noćna sedeljka, piće, razgovor,
pesma, i trošak.
Jer, tamo dole, u njenom odsustvu, sve je pokvareno. Gosti su se
pozavađali. Jedan beg iz Crnče, mlad, bled, ukočena pogleda, prosipa
svako piće koje mu donesu, nalazi manu svemu i traži kavge sa
ukućanima ili gostima. Sa malim prekidima on već danima pije u
hotelu, uzdiše za Lotikom, ali toliko pije i tako uzdiše da je jasno da ga
na to goni neki dublji, mnogo veći i njemu samom nepoznati jad nego
što je njegova neuslišana ljubav i bezrazložna ljubomora prema lepoj
Jevrejci iz Tarnova.
Lotika mu prilazi bez straha, lako i prirodno.
— šta je, Ejub? Ti, briga moja, šta vičeš?
— Đe si? Hoću da znam đe si! — muca pijanac sniženim glasom i
trepćući gleda u nju kao u priviđenje. — Ovdje meni daju neke otrove
da pijem. Truju me, truju, a ne znaju da ja... ako ja...
— Sjedi, sjedi miran, — stišava ga žena, igrajući svojim belim rukama,
koje mirišu, sasvim blizu pred njegovim licem, — sjedi, za tebe ja
nađem od 'tica mlijeko, ako treba; ja tražim piće za tebe.
I doziva kelnera i naređuje mu nešto nemački.
— Nemoj da mi govoriš što ne razumijem, ni tramanđaš: fircen-fufcen,
jer ja... ti znaš mene.
— Znam, znam, Ejub; ne znam bolje od tebe, a tebe...
— Hm! S kim si bila, govori!
I razgovor pijanog čoveka i trezne žene nastavlja se bez kraja i konca,
bez smisla i ishoda pored flaše nekog skupog vina i pored dve čaše;
jedne, Lotikine, koja je uvek puna, i druge. Ejubove, koja se
neprestano puni i prazni.
I dok mladi begovski nehljebović plete i trabunja odebljalim jezikom o
ljubavi, o smrti, o dertu bez leka, i sličnim stvarima, koje Lotika zna
napamet, jer svaki ovdašnji pijanac govori to isto, i sličnim rečima,
ona ustaje, prilazi drugim stolovima za kojima sede ostali gosti koji se
redovno predveče sakupljaju u hotelu.
Za jednim stolom su mlade gazde koji tek počinju da izlaze i piju,
kasabalijski snobovi kojima je dosadna i suviše prosta Zarijeva
mehana, a koji se još snebivaju u ovom hotelu. Za drugim su
činovnici, stranci, sa ponekim oficirom, koji je za taj dan napustio
oficirsku kasinu i spustio se do civilnog hotela jer namerava da traži od
Lotike hitan zajam. Za trećim su inženjeri koji grade šumsku prugu za
izvoz drveta.
Sasvim u ćošku sede i računaju nešto gazda Pavle Ranković, jedan od
mlađih ali bogatijih gazda, i neki Austrijanac, preduzimač na pruzi.
Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu, koji ne skida u kafani,
sitnih očiju koje izgledaju kao dva svetla, crna i kosa proreza u
krupnom bledom licu, a koje mogu da se neobično rašire i dođu velike,
sjajne i đavolski nasmejane, u izuzetnim, retkim trenucima radosti i
trijumfa. Preduzimač je u sivom odelu sportskog kroja, sa visokim
žutim cipelama »na šnir«, koje sežu čak do kolena. Preduzimač piše
zlatnom pisaljkom na srebrnom lancu, a gazda Pavle jednim debelim
kratkim plajvazom, koji je još pre pet godina zaboravio u njegovom
dućanu neki drvodelja, vojni majstor, kad je kupovao klince i baglame.
Oni zaključuju pogodbu za ishranu radnika na pruzi. Potpuno utonuli u
posao, množe, dele i sabiraju; nižu brojeve, jedne vidljive, na hartiji,
kojima treba da ubede i prevare jedan drugoga, a druge nevidljive, u
glavi, kojima napregnuto i brzo računaju, svaki za sebe, skrivene
izglede i dobitak.
Za svakoga od tih gostiju Lotika nalazi prikladnu reč, bogat osmejak ili
samo nemi pogled, pun razumevanja. Pa se opet vraća mladom begu,
koji počinje ponovo da biva nemiran i nasrtljiv.
A u toku noći, za vreme pijanke, sa svima njenim burnim,
sevdalijskim, plačevnim ili grubim frazama, koje ona dobro poznaje,
naći će se opet čas zatišja u kome će moći da se vrati u svoju sobu i,
pri mlečnoj svetlosti porculanske lampe, produži svoj odmor ili svoju
prepisku, dok dole opet ne nastane kakva scena, i dok je ne odazovu.
A sutra je drugi dan, drugi ili isti begovski pijani i ćudljiv rasipnik, a za
Lotiku ista briga koju valja brinuti nasmejana lica i isti posao koji
izgleda uvek kao laka, raskalašna igra.
Izgleda nerazumljivo i neobjašnjivo kako se Lotika snalazila i održavala
u toj množini i raznovrnosti poslova koji su joj ispunjavali dan i noć i
koji su od nje tražili više lukavstva nego što ga ima jedna žena i više
snage nego što može da razvije jedan muškarac. Pa ipak, ona je
stizala da posvršava sve, ne žaleći se nikad, ne objašnjavajući nikom
ništa, ne govoreći nikad kod jednog posla o onome koji je pre toga
svršila ili o drugom koji je čeka. I pored svega toga ona u raspodeli
svoga vremena nalazi svakodnevno bar po jedan sat za Alibega Pašića.
On je jedini čovek za koga se u kasabi smatra da je uspeo da zadobije
Lotikinu naklonost, stvarno, i nezavisno od svakog računa. Ali to je
ujedno i najpovučeniji i najćutljiviji čovek u kasabi. Najstariji od četiri
brata Pašića, on se nije ženio (u kasabi se mislilo da je i to zbog
Lotike), nije ulazio u poslove ni učestvovao u javnom životu kasabe.
On se ne opija i ne skita sa svojim vršnjacima. Uvek je istog
raspoloženja, jednako milokrvan i jednako uzdržljiv prema svima, bez
razlike. Tih je i povučen, ali ne beži ni od društva ni od razgovora, a
ipak niko se ne seća nekog njegovog mišljenja niti se igde ponavlja
nešto što je on rekao. Dovoljan je sam sebi i potpuno zadovoljan onim
što je i što znači u očima drugih ljudi. Sam nema potrebe da bude ili
da izgleda ma šta drugo do ono što jeste, a niko od njega ne očekuje i
ne traži ništa drugo. To je jedan od onih ljudi što nose svoje
gospodstvo kao neko teško i plemenito zvanje koje im potpuno
ispunjava život; urođeno, veliko i dostojanstveno gospodstvo koje ima
svoje opravdanje samo u sebi i koje se ne može ni objasniti ni poricati,
ni podražavati.
Sa gostima iz velike sale Lotika nema mnogo posla. To je stvar
kelnerice Malčike i »calkelnera« Gustava. Malčika je celoj varoši
poznata otresita Mađarica, koja izgleda kao žena nekog ukrotitelja
zveradi, a Gustav je riđ, omalen češki Nemac, prgave naravi,
zakrvavljenih očiju, raskrečenih nogu i dustaban. Oni poznaju sve
goste i sve varošane uopšte, znaju kakav je koji platiša i kakve je
naravi u pijanstvu, znaju koga treba hladno primiti, koga srdačno
dočekati, a koga ne treba uopšte puštati, »jer nije za hotela«. Oni
vode brigu o tome da se pije mnogo i plaća uredno, ali da se sve
svršava glatko i lepo, jer je Lotikino načelo: »Nur kein Skandal!« A ako
se ponekad, izuzetno desi da neko podivlja neočekivano u piću ili,
pošto se već opio u drugim, nižim kafanama, uđe silom u hotel, tada
se pojavljuje momak Milan, visok, plećat i koščat Ličanin divovske
snage, čovek koji malo govori a radi sve poslove. On je uvek propisno
odeven kao hotelski momak (jer na sve to Lotika pazi). Uvek je bez
kaputa, u smeđem prsluku i beloj košulji, opasan dugačkom keceljom
od zelene čoje, zimi i leti zasukanih rukava do lakata, da mu se vide
ogromne podlaktice, rutave i crne kao dve velike četke. Ufitiljeni brčići
i crna kosa, kruta od vojničke mirišljave pomade. Milan je onaj koji
svaki skandal guši u samom zametku.
Postoji jedna odavno utvrđena i osveštana taktika za tu neprijatnu i
neželjenu operaciju. Gustav zagovara rabijatnog i pijanog gosta dok
mu Milan ne priđe odostrag, onda se calkelner odjednom ukloni u
stranu, a Ličanin poduhvati pijanca s leđa, jednom rukom za pojas a
drugom za jaku, i to tako vešto i tako brzo da niko nikad nije mogao
videti u čemu je »Milanov grif«. Tada i najsnažniji kasabalijski bekrija
leti kao lutka od krpa i slame ka vratima, koja je Malčika već otvorila u
pravom trenutku, pa kroz vrata pravo na ulicu. Gustav baca u isti mah
za njim njegovu kapu, štap ili što mu ostane od stvari, a Milan se
propinje i celom težinom tela spušta bučno metalnu roletnu na
vratima. Sve se to svrši u tren oka, sporazumno i glatko, i dok se gosti
trgnu već je neželjeni posetilac na ulici i može, ako je baš sasvim
izbezumljen, samo još da udari koji put nožem ili kamenom u roletnu,
kao što pokazuju tragovi na njoj, ali to već nije skandal u hotelu nego
na ulici, a to je stvar policije koja je i inače uvek pored hotela. Nikad
se Milanu ne desi, kao drugun kafedžijama, da mu gost koga izbacuje
vuče za sobom i ruši stolove i stolice ili da zaglavi nogama i rukama
vrata, pa posle ne može ni par volova da ga izvuče. Nikad Milan ne
unosi u taj posao neku preteranu revnost i zlu ćud, borbenu strast ili
ličnu sujetu; zato i svršava stvar tako savršeno dobro i brzo. Minut
posle izbacivanja, on je već na svom poslu u kuhinji ili kelneraju, kao
da ništa nije bilo. A Gustav samo prođe, kao slučajno, kroz Extra
Zimmer i pogledavši Lotiku, koja sedi za nekim stolom sa boljim
gostima, sklopi kratko oba oka odjednom, što znači da je nešto bilo, ali
da je stvar uređena. Tada i Lotika, ne prekidajući svoj razgovor brzo i
neprimetno sa oba oka odjednom: to znači: U redu, hvala, i pazite do
kraja!
Ostaje samo još pitanje onoga što je popio ili polupao izbačeni gost; tu
sumu Lotika otpiše Gustavu kod obračuna dnevnog pazara, koji se vrši
kasno u noći iza jednog crvenog paravana.
Ima više načina na koje onaj nemirni i onako vešto izbačen gost, ako
ne bude odveden odmah ispred hotela u zatvor, može da se pribere i
okrepi od neprijatnosti koje su mu se desile. Može da ote tura na
kapiju i da se tu osveži hladovinom koju donosi vetar sa vode i sa
okolnih brda. A može da pređe i u Zarijevu mehanu, koja je samo
malo podalje, na opštinskom pijacu, i da tu slobodno i nesmetano
škripi zubima, preti, i psuje nevidljivu ruku koja ga je onako mučki i
neodoljivo izbacila iz hotela.
Tu, posle prvog sumraka, kad se razilaze domaćini i ljudi od rada koji
dolaze samo da popiju svoju »gidu« i da porazgovaraju sa sebi
ravnima, nema i ne može da bude skandala, jer svak pije koliko hoće i
koliko ima da plati, i svak radi i govori što mu srce želi. Jer tu se ne
traži od gostiju da troše i da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni.
Na kraju, ako neko pređe baš svaku meru, tu je teški, ćutljivi Zarije
koji svojim mrgodnim i zlovoljnim licem razoružava i obeshrabruje i
najbešnje pijanice i svađalice. On ih umiruje svojim pokretom teške
ruke i dubokim glasom:
— 'Ajde, baci to! Prođi se ćorava posla!
Pa i u toj drevnoj mehani gde nema zasebnih odeljenja ni kelnera, jer
poslužuje uvek poneko momče iz Sandžaka, u seoskom odelu, sad se
čudno mešaju nove navike sa starima.
Povučeni u najdalje uglove, ćute poznati i okoreli rakijaši. Oni vole
senku i tišinu, gde sede nad rakijom kao nad svetinjom, a mrze vrevu i
nemir. Sagorelog stomaka, zapaljene jetre, poremećenih živaca,
naobrijani i zapušteni, ravnodušni prema svemu na svetu, teški sami
sebi, sede tako i piju, i pijući čekaju da im u svesti najposle plane ona
čarobna svetlost kojom piće obasjava one koji mu se potpuno predaju,
rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se, nažalost,
godinama javlja sve ređe i svetli sve slabije.
Razgovorniji su i glasniji početnici, ponajviše gazdinski sinovi, mladići
u opasnim godinama koji čine prve korake na rđavom putu, odužujući
tako arač koji svi oni plaćaju porocima pića i nerada, ko za kraće ko za
duže vreme. Ali većina od njih ne ostaje dugo na tom putu, nego se
vraća s njega, osniva porodicu i predaje se sticanju i radu,
građanskom životu ugušenih poroka i osrednjih strasti. A samo
neznatna manjina prokletih i predodređenih produžuje tim putem
zauvek, i izabravši umesto života alkohol, najkraću i najvarljiviju iluziju
u ovom kratkom i varljivom životu, za njega žive i na njemu sagaraju,
sve dok i oni ne postanu mrki, tupi i podbuli kao oni što sede u senci
po uglovima.
Otkako su nastala ova nova vremena života bez stege i obzira, življe
trgovine i bolje zarade, pored Sumbe Ciganina, koji svojom zurlom
prati sve kasabalijske terevenke već tridesetak godina, sada dolazi u
mehanu često i Franc Furlan sa svojim harmonikama. On je mršav i riđ
čovek, sa zlatnom minđušom u desnom uhu, drvodelja po zanatu, ali
suviše veliki ljubitelj muzike i vina. Njega vole da slušaju vojnici i
strani radnici.
Često se desi da naiđe guslar, obično Crnogorac neki, isposnički
mršav, sirotinjski odeven, a pravog držanja i svetla pogleda, izgladneo
a stidljiv, gord a upućen na milostinju. On sedi neko vreme u ćošku,
upadljivo povučen, ne poručuje ništa, gleda preda se i pravi se nevešt i
ravnodušan, pa ipak se vidi da ima drugih i drugačijih misli i namera
nego što mu izgled kazuje. U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna
i nepomirljiva osećanja, a naročito veličina onoga što nosi u duši sa
bedom i slabošću onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima.
Zbog toga je uvek pomalo zbunjen i nesiguran pred svetom. On
ponosno i strpljivo čeka da neko zatraži pesmu, pa i onda sa
snebivanjem vadi gusle iz torbe, huče u njih, gleda da mu nije odvuklo
gudalo, udešava strunu, i pri svemu tome očigledno želi da što manje
privuče pažnju na te svoje tehničke pripreme. Kad prvi put pređe
gudalom preko strune, to je još drhtav zvuk, pun neravni kao izlokan
drum. Ali kako koji put prevuče tako i sam, zatvorenih usta, kroz nos,
počinje tiho da prati zvuk gusala, da ga svojim glasom dopunjuje i
poravnava. I kad se tako oba glasa potpuno sliju u žalan, jednomeran
zvuk, koji tka zagasitu osnovu za pesmu, onda se ovaj siromah, kao
čarolijom, menja; nestaje mučnog snebivanja; sve se unutrašnje
protivnosti mire i gase, sve se spoljne teškoće zaboravljaju. Guslar
naglo podigne glavu, kao čovek koji izbacuje masku skromnosti,
nemajući više potrebe da krije ko je i šta je, i otpočne neočekivano
jakim glasom, upravo poklikne uvodne stihove:
Procviljeo sitan bosioče:
Tiha roso, što ne padaš na me?
Gosti, koji su se dotle takođe pravili nevešti i razgovarali, odjednom
svi umuknu. Pri tim prvim stihovima njih sve redom, i Turke i hrišćane,
prođe jedan isti drhtaj neodređene žudnje i žeđi za istom rosom, koja
živi u pesmi kao i u svim njima, bez razlike. Ali kad odmah zatim
guslar produži tiše:
To ne bio sitan bosioče...
i dižući veo sa svoga poređenja počne da nabraja turske ili srpske
stvarne želje i sudbine koje se kriju iza figura o rosi i bosioku, kod
slušalaca se odmah dele osećanja i razilaze suprotnim putevima, već
prema tome šta je ko i šta u sebi nosi, želi i veruje. Pa ipak, po nekom
nepisanom pravilu, svi oni mirno slušaju pesmu do kraja i, strpljivi i
uzdržljivi, ne odaju ničim svoje raspoloženje; samo gledaju u čašicu
pred sobom, gde na sjajnoj površini rakije naziru željene pobede,
gledaju bojeve i junake i slavu i sjaj kojih u svetu nigde nema.
Najživlje je u mehani kad se desi da se zapiju varoški mlađi gazde i
gazdinski sinovi. Tada imaju posla i Sumbo i Franc Furlan i Ćorkan i
Šaha Ciganka.
Šaha je zrikava Ciganka, drska muškobanja, koja pije sa svakim ko
može da plaća, ali se nikad ne opija. Bez nje i njenih smelih šala ne
može se zamisliti nijedna terevenka.
Ljudi koji se sa njima vesele smenjuju se, ali Ćorkan, Sumbo i Šaha su
uvek isti. Oni žive od svirke, šale i rakije. Njihov je rad u tuđoj dangubi
i zarada u tuđem rasipanju, a njihov pravi život u noći, upravo u onim
neobičnim časovima kad zdravi i srećni ljudi spavaju, kad rakija i dotle
sputavani nagoni stvaraju burna i sjajna raspoloženja i neočekivane
zanose, koji su uvek isti a uvek izgledaju novi i nenadmašni. Oni su
ćutljivi i plaćeni svedoci pred kojima svako srne da se pokaže onakav
kakav je, to jest »krvav ispod kože«, a da ne mora posle ni da se kaje
ni da se stidi; sa njima i pred njima je dopušteno sve ono što bi pred
svetom bilo zazorno a u rođenoj kući grešno i nemogućno. Pod
njihovim imenom i na njihov račun mogu svi ovi imućni, ugledni očevi i
sinovi dobrih porodica da budu za trenutak onakvi kakvi ni pred kim ne
bi smeli da se pokažu, a kakvi u sebi jesu, bar na mahove i bar jednim
delom svoga bića. Njih mogu svirepi da izvrgavaju podsmehu ili tuku,
bojažljivi da psuju, darežljivi da darivaju; sujetni kupuju njihova
laskanja, sumorni i ćudljivi njihove šale i nastranosti, razvratnici
njihove smelosti ili usluge. Oni su večita i nepriznavana potreba
kasabalijskog sveta čiji je duhovni život stegnut i izvitoperen. Oni su
nešto kao umetnici u jednoj sredini u kojoj je umetnost nepoznata.
Takvih ljudi i žena, pevača, šaldžija, osobenjaka i lakrdijaša ima uvek
u kasabi. Kad jedno od njih dotraje i umre, zameni ga drugi, jer pored
poznatih i čuvenih razvijaju se i dorastaju novi, koji će prikraćivati
vreme i uveseljavati život novim naraštajima. Ali mnogo će vremena
proći dok se javi ovakav kao što je Salko Ćorkan.
Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus, Ćorkan
se zagledao u devojku koja je igrala na žici, i zbog nje počinio toliko
gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan, a obesne gazde, koje su
ga zaluđivale i nagonile na to, platile visoke globe.
Otada je prošlo nekoliko godina, sve se navikao na mnoge stvari i
dolazak stranih svirača, pelivana i mađioničara ne izaziva više onakve
opšte i zarazne uzbune kao što je bilo sa prvim cirkusom, ali
Ćorkanova ljubav prema igračici pominje se još.
Odavno se on ovako troši služeći danju svima i za svaki posao a noću
gazdama i begovima za razbibrigu i džumbus pri piću. I to iz naraštaja
u naraštaj. Kad se jedni istutnje i povuku, požene i smire, pristižu
drugi mlađi koji valja da svoje provedu. Sad je već iznuren i prerano
ostareo; mnogo je više u mehani nego na poslu, i živi ne toliko od
zarade koliko od milostinje i gazdinskog pića i mezeta.
Za kišnih, jesenjih noći tonu u dosadi ljudi sakupljeni u ovoj Zarijevoj
mehani. Za jednim stolom sedi nekoliko gazda. Misao je spora i sve
navraća na tužne i neprijatne stvari; reč teška, zvuči prazno i
razdražljivo; lica hladna, odsutna i nepoverljiva. Ni rakija ne može da
oživi i podigne raspoloženje. Na klupi, u uglu mehane, drema Ćorkan,
pritiskuje ga san i vlažna toplota i prva rakija; danas je okisao do
kože, noseći neke stvari čak na Okolišta.
Tada neko od onih sumornih gostiju za gazdinskim stolom pomenu kao
slučajno igračicu iz cirkusa i Ćorkanovu nekadašnju nesrećnu ljubav.
Pogledaše svi u ćošak, ali Ćorkan je nepomičan i pravi se i dalje da
drema. Neka govore što god hoće; on je tvrdo rešio, i to upravo jutros,
u jednom teškom mamurluku, da na njihova bockanja i podrugivanja
ne odgovara i da ne dopusti da se sa njim tera onako bezdušna šala
kao što su sinoć radile gazde u ovoj istoj mehani.
— Ja mislim da se oni i sada dopisuju, — kaže jedan.
— Vidi ti, kurvića, đe on pismeno ljubav vodi s jednom, a druga mu
ovdje sjedi uz koljeno! — dobacuje drugi.
Ćorkan se usiljava da ostane nepomičan, ali ga taj razgovor o njemu
dira i uzbuđuje, kao da mu sunce golica lice, jedno oko hoće silom da
se otvori, a svi mišići se razvlače u srećan osmejak. Ne može da izdrži
nepomičnost i ćutanje. Najpre odmahuje kao nehatno i ravnodušno
rukom, pa onda se ipak javi:
— Prošlo, prošlo je to.
— A, prošlo, je li? E, ljudi, čudna haina ovoga Ćorkana. Jedna vene
tamo u tuđem svijetu zbog njega a druga izluđe za njim ovđe. Prošlo
ono, pa će proći ovo, pa će doći treće. Đe će ti duša, jadan ne bio, kad
tako zanosiš pamet jednoj za drugom?
Ćorkan je već na nogama i prilazi njihovom stolu. Zaboravio je i san i
umor i svoju jutrošnju odluku da se ne da zavesti na razgovor. Sa
rukom na srcu, uverava gazde da on nije kriv, da nije baš takav
ljubavnik i zavodnik kakvim oni hoće da ga prikažu. Odelo je na njemu
još mokro, a lice i pokislo i prljavo, jer njegov jevtin crveni fes pušta
boju, ali preliveno osmejkom tronutog blaženstva. On seda pored
gazdinskog stola:
— Rum za Ćorkana, — viče Santo Papo, pun i živolazan Jevrejin, sin
Mente a unuk Morde Pape uglednih gvožđarskih trgovaca.
Jer, u poslednje vreme Ćorkan pije, kad god može, rum umesto rakije.
To novo piće kao da je stvoreno za ovakve kao što je on; jače je, brže
po dejstvu, i prijatno drugačije od rakije. Ono dolazi u malim flašama
od dva deci, na etiketi je slika mlade mulatkinje sočnih usana i žarkih
očiju, sa širokim slamnim šeširom na glavi, sa velikim zlatnim
minđušama u ušima, a ispod nje crven natpis Jamaica. (Ta egzotika za
Bošnjake u poslednjem stadiju alkoholizma, neposredno pre
delirijuma, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler,
Sirowatka & Comp.) Kad ugleda sliku mulatkinje, Ćorkan već oseća
vatru i miris novoga pića, i odmah pomisli da za ovo blago zemaljsko
ne bi nikad znao da je umro samo pre godinu dana. »A koliko je takve
ljepote u svijetu!« Razneži se pri toj pomisli i zato uvek zastane
nekoliko trenutaka, zamišljen, kad otvori flašu ruma. A posle
zadovoljstva koje ima od te misli dolazi slast od pića samog.
I sad on drži usku flašu pred licem, kao da joj nečujno tepa. A onaj
koji je otpočeo i uspeo da ga navede na razgovor pita ga strogo:
— Šta misliš ti, bolan, sa onom djevojkom; da je uzimaš ili da se igraš
sa njom kao i sa ostalima?
Reč je o nekoj Paši, iz Dušča. To je najlepša devojka u kasabi, sirota
bez oca, vezilja kao što joj je i majka.
Na mnogobrojnim teferičima i pijankama prošloga leta momci su
mnogo govorili i pevali o Paši i njenoj nepristupačnoj lepoti. Postepeno
i neprimetno uz njih se oduševljavao i Ćorkan, ni sam ne zna kako ni
zašto. Tako su počeli da zbijaju šalu sa njim. Jednog petka poveli su
ga na ašikovanje u mahalu, gde se iza kapija i mušebaka mogao čuti
prigušen kikot i šapat nevidljivih devojaka. Iz jedne avlije u kojoj je
bila i Paša sa drugaricama bačen je struk kalopera pred Ćorkana. On je
zastao zbunjen, da ne bi zgazio cvet, ne usuđujući se da ga podigne.
Momci koji su ga vodili počeli su da ga tapšu po plećima i da mu
čestitaju što je među njima tolikima Paša izabrala upravo njega i
ukazala mu tobože pažnju koju još niko od nje nije doživeo.
Te noći se pilo na Mezalinu, pored reke, pod orasima, sve do zore.
Ćorkan je sedeo pored vatre, usturen i svečan, čas zanesen i
raspevan, čas brižan i zamišljen. Za tu noć nisu mu dali da poslužuje
ni da radi oko kafe ili jela.
— Znaš li ti, bolan, šta kazuje struk kalopera, bačen iz djevojačke
ruke? — govorio mu je jedan od njih. — Kaže da ti Paša poručuje: »Ja
venem za tobom ko ovaj otkinuti list, a ti nit' me prosiš za sebe nit' me
puštaš za drugoga.« To kazuje.
I svi mu govore o Paši, beloj, čednoj, jedinici, koja se previja kao
dozrela loza preko avlijskog zida i čeka ruku koja će je uzabrati, a taj
koga čeka to je glavom on, Ćorkan.
Gazde se tobože ljute i glasno vajkaju: otkud na njega da baci oko?
Drugi ga brane. A Ćorkan pije. Čas poveruje u to čudo, čas ga odbija
kao nemogućnost. U razgovoru, brani se od gazdinskih šala, dokazuje
da to nije za njega, da je siromah, ostareo i neugledan, ali u trenucima
ćutanja i sam mašta o Paši, o njenoj lepoti i sreći koju ona daje, bez
obzira da li je za njega moguća ili nije. A u toj velikoj letnoj noći, koju
rakija i pesma i rasplamsala vatra na travi čine beskrajnom, sve je
mogućno; ništa nije stvarno, ali ništa nije neverovatno ni potpuno
isključeno. Maskare se i sprdaju s njim gazde, zna on to; ne mogu
gospoda da žive bez smeha, moraju nekog da zadirkuju i s nekim
džumbus da teraju, to je Oduvek bilo tako i to je i sada. Ali ako je sve
to i šala, nije šala njegov san o divnoj ženi i nedostižnoj ljubavi o kojoj
je uvek maštao i mašta i danas, nisu šala ove pesme u kojima je
ljubav isto tako stvarna i nestvarna, i žena isto tako bliska i nedostižna
kao u njegovoj mašti. Za gazde je sve pa i to šala, ali za njega je istina
i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo, i
to nezavisno od gazdinske zabave, od pića i pesme, nezavisno od
svega, pa i od Paše same.
Sve on to dobro zna i sve opet lako zaboravlja. Jer u njemu se duša
topi i pamet razliva kao voda.
Tako je Ćorkan, tri godine posle svoje velike ljubavi i bruke sa
Švabicom koja igra na žici, pao u novu i moćnu mađiju ljubavi i tako
su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru, dovoljno i svirepu i
uzbudljivu da ih zasmejava mesecima i godinama.
To je bilo u polovini leta. Prošla je jesen i nastupila zima a igra sa
Ćorkanovom ljubavi prema lepoj Paši ispunjava večeri i skraćuje dane
ljudima iz čaršije. Ćorkana ne zovu drugačije do đuvegijom i ašikom.
Danju, dok mamuran i neispavan svršava sitne i krupne poslove po
dućanima, posluje i raznosi stvari, Ćorkan se i čudi i ljuti što ga tako
zovu i samo stresa ramenima, ali čim padne noć, zapale se lampe u
Zarijevoj mehani, neko vikne: »Rum za Ćorkana!«, neko zapeva tiho i
kao slučajno:
Akšam geldi, sunce zajde:
Na tvom licu više ne sja.
Sve se tada odjednom izmeni. Nema više tereta, ni otresanja
ramenima, nema ni kasabe ni mehane ni Ćorkana samog ovakvog
kakav je, prozebao, neobrijan, umotan u krpe i ostatke tuđeg odela.
Postoji samo neki visoki doksat, svetao od sunca koje zalazi, sa lozom
i devojkom koja gleda i čeka na koga će da baci struk kalopera.
Postoji, istina, i grohotan smeh oko njega i svakojake primedbe i gruba
šegačenja, ali sve je to daleko, kao u magli, a onaj koji peva sasvim je
blizu njega, tu pored uha:
Da mi se je ogrijati
Na sunašcu kraj tebe!
I on se greje na tom suncu, koje je zašlo, kako se nikad nije ogrejao
na onom stvarnom što nad kasabom svakodnevno izlazi i zalazi.
— Rum za Ćorkana!
Tako su prolazile zimske noći. Potkraj te zime desi se Pašina udaja.
Sirota vezilja iz Dušča, sa svojom lepotom i svojih nepunih devetnaest
godina, udavala se za Hadži-Omera iza Grada, bogatog i uglednog
čoveka od pedeset i pet godina, i to kao inoča.
Hadži Omer je već preko trideset godina oženjen. Žena mu je iz velike
porodice, čuvena sa svoje umešnosti i pameti. Njihovo imanje za
Gradom, to je čitav jedan zaselak, napredan i pun svega, njihovi tvrdi
dućani u varoši, siguran i velik prihod. I sve to nije toliko zasluga
mirnog i nepokretnog Hadži-Omera, koji samo projaše po dva puta
dnevno iza Grada u varoš i natrag, koliko okretne i umne, uvek
nasmejane Hadži-Omerovice. Za sve turske žene u kasabi i okolini
njeno je mišljenje glavna mera i poslednja reč u mnogim pitanjima.
To je po svemu, najuglednija i najbolja porodica, ali ovo dvoje već
ostarelih ljudi nemaju dece. Dugo ih je držala nada. Hadži Omer je i na
Ćabu išao, žena mu je delila sirotinji i tekijama, godine su prolazile,
sve im je raslo i napredovalo, ali u onome što je glavno nije bilo
blagoslova. Mudro i lepo su snosili svoju zlu sreću i Hadži Omer i
njegova pametna hanuma, ali nade na porod više nije moglo biti. Žena
je bila u četrdeset i petoj godini.
U pitanju je bilo veliko nasledstvo koje treba da ostane iza Hadži-
Omera. Tim pitanjem su se bavili ne samo njegovi i ženini mnogobrojni
rođaci nego pomalo i cela varoš. Jedni su želeli da taj brak ostane do
kraja bez dece, a drugi su opet smatrali da je šteta da takav čovek
umre bez naslednika i da mu imanje razdele i razvuku neki rođaci, i
zato su ga nagovarali da uzme drugu, mlađu ženu, dok je još vreme i
dok ima izgleda na potomstvo. U tom pitanju su se varoški Turci delili
na dva tabora. Pitanje je rešila sama Hadži-Omerova žena, nerotkinja.
Otvoreno, odlučno i iskreno, kao što je sve radila, ona je rekla svome
neodlučnom mužu:
— Sve nam je dao dragi Bog, hvala mu i slava, i slogu i zdravlje i
bogatstvo, ali nam nije dao ono što ima svaki siromah: da vidimo svoj
evlad i da znamo na kome sve ovo iza nas ostaje. Takva je moja zla
sudbina. Ali ako ja, po božjoj volji, moram da je snosim, ne moraš ti.
Vidim da je čaršija ustala da te ženi i da brine našu brigu. Eh, kad će
te oni ženiti, onda volim da te oženim ja, jer niko ti nije bolji prijatelj
od mene.
I žena mu iznese svoj plan: kako nema nikakva izgleda više da bi njih
dvoje mogli imati dece, potrebno je da on, pored nje, dovede drugu
ženu, mlađu, sa kojom će još moći imati poroda. Zakon mu daje pravo
na to. A ona će, naravno, i dalje ostati u kući, kao »stara hadžinica«, i
paziti da se sve svrši u redu.
Hadži Omer se opirao i tvrdio dugo da on boljeg druga od nje ne traži,
da njemu druga i mlađa žena ne treba, ali je Hadži-Omerovica ne
samo ostala pri svojoj zamisli nego mu je i saopštila koju mu je ženu
izabrala. Kad već mora da se ženi da bi imao dete, najbolje je da uzme
zdravu, mladu i lepu sirotu devojku, koja će mu dati zdrav porod i dok
je živa zahvaljivati svojoj srećnoj sudbini. Njen izbor je pao na lepu
Pašu, kćer one vezilje iz Dušča.
I tako se i svršilo. Po volji svoje starije žene i sa njenom pomoći, Hadži
Omer se oženio lepom Pašom. A jedanaest meseci docnije Paša je
rodila zdravo muško dete. Time je pitanje Hadži-Omerovog naslednika
bilo rešeno, uništene mnoge rođačke nade i čaršiji začepljena usta.
Paša je bila srećna, a »stara hadžinica« zadovoljna, i živele su u Hadži-
Omerovoj kući složno kao majka i kći.
Taj srećan svršetak pitanja Hadži-Omerovog naslednika bio je početak
Ćorkanovih velikih stradanja. Te zime je glavna zabava dokonih ljudi u
Zarijevoj mehani bila Ćorkanova tuga zbog Pašine udaje. Nesrećni
ljubavnik je pio kao nikad dotad; gazde su ga čašćavale i za svoj novac
svaki je mogao da se smeje do suza. Obešenjaci su mu dostavljali
izmišljene poruke od Paše, uveravali ga da ona plače dan i noć, da
vene za njim, ne kazujući nikom pravi uzrok svoga jada. A Ćorkan je
ludovao, pevao, plakao, odgovarao ozbiljno i opširno na sva pitanja,
vajkao se na svoju sudbinu, koja ga je stvorila ovako neuglednim i
siromahom.
— Dobro, Ćorkane, za koliko si ti godina mlađi od Hadži-Omera? —
započinjao je neki od gazda razgovor.
— Šta ja znam? I šta mi vrijedi što sam mlađi? — odgovara gorko
Ćorkan.
— Eh, da je po srcu i po mladosti, ne bi Hadži Omer imao što ima i ne
bi ovaj naš Ćorkan sjedio đe sjedi, — upada neko sa strane.
A Ćorkanu ne treba mnogo pa da ga tronu i razneže. Toče mu rum za
rumom i uveravaju ga da on ne samo da je mlađi i lepši i »po srcu«
daleko bliži Paši, nego da on nije, na kraju krajeva, ni takav siromah
kao što se misli i kao što to izgleda. Ti dokoni ljudi smislili su u dugim
noćima, pored rakije, čitavu priču: kako je njegov otac, nepoznati
turski oficir, koga nikad nije video, ostavio negde u Anadolu velika
imanja svome nezakonitom sinu u Višegradu, kao jedinom nasledniku,
ali kako su neki tamošnji rođaci omeli izvršenje toga testamenta; kako
bi sada samo trebalo da se Ćorkan pojavi tamo negde u dalekoj i
bogatoj varoši Brusi i da razbije spletke i prevare tih lažnih naslednika
i uzme ono što mu pripada. Tada bi on mogao za svoje mekinje da
kupi i Hadži-Omera i sve njegovo tobožnje bogatstvo.
Ćorkan ih sluša, pije i samo uzdiše. Boli ga sve to, ali i milo mu je da
se ovako oseća i drži kao čovek koga su prevarili i pokrali i ovde u
kasabi i tamo negde u dalekoj, lepšoj zemlji odakle je njegov
nepoznati otac. A ovi oko njega spremaju tobože njegovo putovanje u
Brusu. Šale su duge, bezdušne i do sitnica izrađene. Jedne noći donose
gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje, izvode Ćorkana nasred
mehane i tu ga okreću, zagledaju, i unose u pasoš njegov lični opis, uz
grube šale i grohotan smeh. Drugi put sračunavaju koliko bi mu
novaca trebalo za put do Bruse, kako će putovati i gde konačiti. I u
tome im opet prođe dobar deo duge noći.
Dok je trezven, Ćorkan se brani; i veruje i ne veruje u sve što mu
govore; više ne veruje nego što veruje. Upravo, dok je trezan on ne
veruje ništa, ali čim je pijan, ponaša se kao da veruje. Jer kad ga
ponese alkohol, onda se više ne pita šta je istina a šta šala i laž. Istina
je da on već posle druge flašice ruma oseti mirisni vetar otud od
daleke, nedostižive Bruse, i vidi, lepo vidi, njene zelene bašte i bele
građevine. Stvarnost je da je on prevaren, nesrećan od rođenja u
svemu, u porodici, u imanju, u ljubavi; da mu je učinjeno krivo, toliko
krivo da su i bog i ljudi njegovi dužnici. Izvesno je da on nije ovo što
izgleda i kakvim ga ljudi smatraju. I sa svakom čašom sve ga više
muči potreba da to kaže ovima oko sebe, iako i sam oseća kako je
teško dokazivati jednu istinu koja je u njemu jasna i očigledna, ali
protiv koje govori sve što je na njemu i oko njega. Pa ipak, već posle
prve čašice ruma, on to objašnjava svakom, po svu noć, iskidanim
rečima, grotesknim pokretima, kroz pijane suze. I što on više i življe
objašnjava, ovi oko njega sve se više smeju i šegače. Smeju se toliko i
tako slatko da im se nadimaju slabine i pucaju vilice od tog smeha koji
je zarazan, neutoljiv, i slađi od svakog jela i pića. Smejući se
zaboravljaju čamotinju zimske noći, i pored Ćorkana, i sami piju bez
mere.
— Ubij se! — kaže mu Mehaga Sarač, koji svojim hladnim i prividno
ozbiljnim načinom ume najbolje da izazove i razdraži Ćorkana. — Kad
ti nisi bio kadar da otmeš Pašu od onog đuturuma Hadži-Omera, onda
ne treba da živiš. Ubij se, Ćorkane, to ti je moj savet.
— Eh, »ubij se, ubij se«, — vajka se Ćorkan. — Misliš ti da ja nisam na
to pomišljao? Sto puta sam polazio da sa kapije skočim u Drinu i sto
puta me nešto vraćalo.
— Šta te vraćalo? Strah te vraćao. Pun tur, Ćorkane!
— E, nije! Nije strah, tako mi boga, nije strah.
U opštoj graji i smehu, Ćorkan skače, bije se u grudi, kida komadić od
hleba koji je pred njim i unosi ga nepomičnom i hladnom Mehagi u
lice.
— Vidiš li ovo? E, ovoga mi hljeba i nimeta, nije strah, nego ...
Tu neko odjednom zapjeva, tanko i iznenada:
Na tvom licu više ne sja.
I svi prihvataju pesmu i zaglušuju Mehagu, koji viče prema Ćorkanu:
— U-bij-se!
I tako pevajući padaju i sami u zanos u koji su hteli da nateraju ovoga
siromaha, dok se na kraju sve ne pretvori u potpuno ludu terevenku.
Jedne februarske noći su tako osvanuli, mahnitajući zajedno sa svojom
žrtvom, Ćorkanom, i sami žrtve svoga ludovanja. Bilo se već razdanilo
kad su svi zajedno izišli iz mehane i onako vrući, vileni i zabreklih
damara od pića, otišli na most, koji je bio gotovo pust i sav pokriven
poledicom.
Sa velikom grajom i grohotnim smehom, ne obazirući se na retke rane
prolaznike, kladili su se: ko sme da pređe most, ali po uskoj kamenoj
ogradi, bleštavoj od tankog leda.
— Smije Ćorkan, — viče neko od pijanaca.
— Ne smije! Kakav Ćorkan!
— Ko ne smije? Ja? Smijem ja, bolan, što živ čovjek ne smije, — vikao
je Ćorkan bijući se gromko u prsa.
— Ne smiješ! Čik stisni!
— Smijem, valahi!
— Smije Ćorkan! Smije!
— Ne smije! Laže!
Tako su se nadvikivali i razmetali pijani ljudi, iako su se i na ovako
širokom mostu jedva na nogama držali, jer su svi teturali, posrtali i
hvatali se jedan za drugog.
Nisu ni primetili kad se Ćorkan uspeo na kamenu ogradu. Najednom su
videh da lebdi iznad njih, i onako pijan i raspasan, nastoji da se održi i
da korača po pločama na zidu.
Kamena ograda je široka svega tri pedlja. Ćorkan se povodi čas levo
čas desno. Levo je most i na mostu, tu ispod njegovih nogu, gomila
pijanih ljudi koja ga u stopu prati i dovikuje mu neke reči koje on
jedva razume, i to kao nerazumljiv šum. A desno praznina, i u toj
praznini, dole negde duboko, šumi nevidljiva reka; sa nje se puši gusta
para i kao beo dim diže u studeno jutro.
Retki prolaznici su zastajali, i uplašeni, raširenih očiju, gledali pijanog
čoveka, koji umesto po mostu ide po njegovoj uskoj i klizavoj ogradi,
nadnesen nad dubinom, mašući očajno rukama da bi održao
ravnotežu. I od pijanog društva neki, malo trezniji i prisebniji,
zastadoše kao probuđeni, i bledi od straha posmatraju opasnu igru.
Drugi su, ne shvatajući opasnosti, išli pored ograde i svojim povicima i
dalje pratili pijanog čoveka koji, nišući se i povodeći poigrava nad
dubinom.
Svojim opasnim položajem Ćorkan se odjednom izdvoji i sad je kao
neko džinovsko čudovište visoko iznad njih. Prvi koraci su oprezni i
tromi. Njegove teške kundure svaki čas se okliznu po pločama,
prevučenim poledicom. Čini mu se da noge beže ispod njega, da ga
dubina pod njim neodoljivo privlači, da se mora otisnuti i pasti, da već
pada. Ali taj neobični položaj i blizina velike opasnosti davali su mu
novu snagu i dotle nepoznate moći. Boreći se da održi ravnotežu, sve
je življe poskakivao i sve se više lomio u pasu i u kolenima. Umesto da
korača, on je, ni sam ne zna kako, počeo da igra, sitno, bezbrižno, kao
da je na širokoj zelenoj poljani a ne na uskom ćenaru i poledici. I
odjednom je postao lak i vešt, kao što čovek biva ponekad u snovima.
Njegovo zdepasto i iznureno telo sada je bez težine. Pijani Ćorkan je
poigravao i lebdeo nad provalijom kao krilat. Osećao je kako iz
njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, teče vesela snaga
koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi
nikad proneo. I ne pomišljajući više na opasnost i mogućnost pada,
cupkao je s noge na nogu i pevao, raširenih ruku kao da se sam prati
uz šarkiju.
— Tiridam, tiridam tiridiridiridiridiridam, tiridam ... haj, haj, haj, haj!
Peva Ćorkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajući
prelazi svoj opasni put. Noge savija u kolenima, a glavu naginje čas
levo čas desno.
— Tiridam, tiridam... hajhaj!
U tom izuzetnom i opasnom položaju, uzvišen iznad svih, on nije više
onaj veselnik Ćorkan iz čaršije i mehane; nije ni to pod njim klizava i
uska kamena ograda poznatog mosta na kome je hiljadu puta žvakao
svoj somun i, misleći o slatkoj smrti u talasima, zaspao u hladovini na
kapiji. Ne, to je to daleko i neostvarljivo putovanje o kome mu svake
večeri u mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na
koje se sad, evo, najposle krenuo. To je ona svetla željena staza
velikih podviga, a tamo na dalekom njenom kraju, tamo je carski grad
Brusa sa istinskim bogatstvom i zakonitim nasleđem, a tamo je negde
i sunce koje je zašlo, i lepa Paša sa muškim detetom, njegova žena sa
njegovim sinom.
Tako je, igrajući u zanosu, obišao i onaj istureni deo ograde koji
okružuje sofu, a zatim i drugu polovinu mosta. Kad je stigao do kraja,
skočio je na drum i gledao zbunjeno oko sebe, začuđen da se sve
svršilo opet na tvrdom i dobro poznatom višegradskom putu. Društvo
koje ga je dotle pratilo sa povicima hrabrenja i šalama, dočekalo ga je
odmah. Pritrčali su i oni koji su, uplašeni, bili zastali. Stali su da ga
grle, tapšu po ramenima i po izbledelom fesu. Vikali su svi u jedan
glas.
— Aferim, Ćorkane, pile od sokola!
— Aferim, gazijo!
— Rum za Ćorkana! — derao se Santo Papo promuklim glasom, sa
španskim izgovorom, misleći da je u mehani i šireći ruke kao da ga
razapinju.
U toj opštoj gužvi i vrevi neko je već predložio da se ne rastaju i ne
odlaze kućama, nego da nastave dalje da piju, u slavu Ćorkanovog
podviga.
Deca koja su tada bila u osmoj ili devetoj godini i toga jutra hitala
preko zamrzlog mosta ka svojoj udaljenoj školi, zastajala su i gledala
neobičan prizor. Od čuđenja su im bila otvorena mala usta iz kojih se
vila bela para. Onako sitni, umotani, sa tablicama i knjigama pod
pazuhom, oni nisu mogli da shvate ovu igru odraslih ljudi, ali im je za
ceo život, zajedno sa linijom njihovog rodnog mosta, ostala u očima
slika dobro poznatog Ćorkana, koji preobražen i lak, poigravajući
smelo i radosno, kao mađijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i
kud niko ne ide.
Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena
vojna kola prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je dug niz
dana i meseci. Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i
privremen, ali svi zajedno sačinjavaju srazmerno najduži period mira i
materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo
života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine
punoletstva.
To su bile te godine prividnog blagostanja i sigurne, pa ma i male
zarade, kad su majke, govoreći o svom sinu, dodavale: »Da je živ i
zdrav i da mu Bog da lak hljeb!«; kad je i žena onog visokog Ferhata,
večitog siromaha, koji pali opštinske fenjere po sokacima i prima za to
dvadeset forinti mesečno, govorila sa ponosom: »Šućur dragom Bogu
kad je i moj Ferhat ajlukčija.«
Tako su tekle i poslednje godine XIX veka, godine bez uzbuđenja i
krupnih događaja, kao što teče mirna i razlivena reka pred neizvesnim
ušćem. Po njima sudeći izgledalo je kao da nestaje tragičnih akcenata
u životu evropskih naroda, pa i u kasabi pored mosta. A ukoliko bi se
ponekad i javili negde u svetu, oni ili nisu dopirali do nas ili su nama
ovde bili daleki i nerazumljivi.
Tako je jednog letnjeg dana, posle toliko vremena, iskrsnuo opet na
kapiji beo, služben oglas. Bio je kratak, ovog puta opervažen jakom
crnom prugom, i javljao je da je Njeno Veličanstvo carica Jelisaveta
poginula u ženevi, kao žrtva odvratnog atentata, od ruke italijanskog
anarhiste Lukenija. Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost
svih naroda velike Austro-Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u
podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu
najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila.
Plakat je bio prilepljen ispod bele ploče sa natpisom, kao nekad
proglas generala Filipovića o okupaciji zemlje, i svet ga je čitao s
uzbuđenjem, jer je bila reč o carici, ženi, ali bez pravog razumevanja i
dubljeg učešća.
Nekoliko večeri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je
sama vlast tako naredila.
U kasabi je bio samo jedan čovek koga je ova vešt teško pogađala. To
je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimač i zidar,
kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe. Majstor
Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio
se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš
najboljeg glasa. Bila je riđa, snažna, dvaput veća od njega, i važila je
kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u
svađu. A majstor Pero bio je sitan, pognut, dobroćudan čovek, plavih,
krotkih očiju i oborenih brkova. Lepo je radio i dobro zarađivao. S
vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao
nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre
ćudi svi su ga u kasabi voleli, a njegova atletski snažna žena vodila ga
je kroz život strogo i materinski, kao dete.
Kad je, vraćajući se s posla, siv od kamene prašine i umrljan bojama,
majstor Pero pročitao oglas na kapiji, on je nabio šešir na oči i grčevito
stisnuo svoju tanku lulu koju je uvek držao u zubima. I koga god je
sreo od uglednijih i ozbiljnijih ljudi, dokazivao mu je da on, iako je
Italijan, nema ničeg zajedničkog sa ovim Lukenijem i njegovim
odvratnim zločinom. Ljudi su ga slušali, umirivali ga i uveravali da mu
veruju, da nisu, uostalom, nikad ni pomislili nešto tako o njemu, ali on
je i dalje svakom objašnjavao da ga je stid što je živ i da on pile u
životu nije zaklao, a kamoli da čovjeka ubije, i to ženu jednu, i tako
visoku ličnost. Najposle, ta njegova bojazan pretvorila se u pravu
maniju. Kasabalije su počele da se podsmevaju majstor-Perinoj brizi i
revnosti, i njegovim izlišnim uveravanjima da nema veze sa ubicama i
anarhistima. A kasabalijski dečaci su odmah pronašli svirepu igru.
Skriveni iza ograde, vikali su za majstor-Perom: »Lukeni!« Siromah
čovek se branio od tih povika kao od nevidljivih osica, nabijao šešir na
oči i bežao kući da se izjada i isplače u širokom krilu svoje žene.
— Stid me, stid me — jecao je sitni čovek, — u oci nikom ne mogu da
pogledam.
— 'Ajde, budalašu, čega te stid? Što je Talijan ubio caricu? Nek se stidi
talijanski kralj! A ko si ti i šta si da se ti stidiš?
— Eto, stidim se sto sam ziv, — žalio se majstor Pero ženi koja ga je
drmusala i nastojala da mu ulije snagu i odlučnost i da ga nauči kako
će da prođe kroz čaršiju slobodno uzdignute glave i ne obarajući
pogled ni pred kim.
Za to vreme na kapiji su sedeli stariji ljudi i nepomična lica i oborena
pogleda slušali novinske vesti sa pojedinostima o ubistvu austrijske
carice. Te vesti su bile samo povod za opšte razgovore o sudbinama
krunisanih glava i velikih ljudi. Jednom krugu uglednih, ljubopitljivih i
neukih Turaka čaršilija objašnjava višegradski muderis Husein efendija
šta su i ko su ti anarhisti.
Muderis je isto onako svečan i krut, čist i negovan kakav je bio nekad,
pre dvadeset godina, kad je na ovoj kapiji dočekivao prve Švabe,
zajedno sa Mula-Ibrahimom i pop-Nikolom, koji odavno već počivaju
svaki na svom groblju. Brada mu je već seda, ali isto onako pažljivo
podrezana i zaobljena; celo lice mirno i glatko, jer ljudi krute pameti i
tvrda srca sporo stare. Visoko mišljenje koje je uvek imao o samom
sebi još je poraslo za ovih dvadeset godina. Uzgred budi rečeno, onaj
sanduk knjiga, na kome počiva dobrim delom muderisov glas učena
čoveka, još je neiscrpen i nepročitan, a njegova hronika naše kasabe
porasla je u ovih dvadeset godina svega još za četiri dalje stranice, jer
muderis što biva stariji to sve više ceni sebe i svoju hroniku, a sve
manje događaje oko sebe.
On sada govori tihim glasom i sporo, kao da čita neki nejasan rukopis,
a dostojanstveno, svečano i strogo, uzimajući sudbinu kaurske carice
samo kao povod i ne mešajući je niukoliko sa pravim smislom svoga
tumačenja. Po njegovom tumačenju (a ono i nije njegovo, jer ga je on
našao u dobrim, starim knjigama koje je nasledio od svog nekadašnjeg
učitelja, čuvenog Arap-hodže), toga što se sada naziva anarhistima
bilo je oduvek i biće dok je sveta i veka. Tako je ljudski život udešen
— i sam Bog jedini tako je hteo — da uz svaki dram dobra idu dva
drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni
veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.
To naročito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude. Uz svakog
od njih raste, uporedo sa njihovom slavom, i njihov krvnik i vreba
priliku, pa nekad je uhvati pre a nekad posle.
— Eto, ovaj naš zemljak Mehmedpaša, koji je odavno rajski stanovnik,
— kaže muderis i pokazuje na kamenu ploču iznad plakata, — koji je
tri sultana služio i bio mudriji od Asafa, koji je i ovaj kamen na kome
sjedimo svojom snagom i svojom pobožnošću podigo, i on je od toga
noža poginuo. Pored sve svoje sile i mudrosti, od te dekike nije mogao
pobjeći. Oni kojima je veliki vezir smetao u njihovim planovima, a to je
bila velika i jaka stranka, našli su načina da naoružaju i podgovore
jednog sumanutog derviša da ga ubije, i to baš kad je išao džumu da
klanja. Sa izlizanom derviškom hrkom na leđima i brojanicama u
rukama, derviš je prepriječio put vezirovoj pratnji i pritvorno i ponizno
zatražio sadaku, a kad je vezir htio da se maši za džep i da mu udijeli,
on ga je probo. I tako je Mehmed-paša pogino kao šehit.
Ljudi slušaju i odbijajući dimove gledaju čas kamenu ploču sa tarihom,
čas beli plakat optočen crnom linijom. Slušaju pažljivo, iako svaki ne
razume baš potpuno i svaku reč iz muderisovog tumačenja. Ali,
gledajući za dimom svojih cigara, u daljinu, mimo tariha i plakata,
naslućuju tamo negde u svetu neki drugi i drugačiji život, život velikih
uspona i dubokih padova, u kome se veličina meša sa tragikom, i koji
na neki način drži ravnotežu ovom njihovom mirnom i jednoličnom
živovanju na kapiji.
Pa su i ti dani prošli. Na kapiji se vratio stari red, sa glasnim, običnim
razgovorima, šalama i pesmama. Razgovori o anarhistima su prestali.
A onaj plakat o smrti te svetu slabo poznate i tuđe carice menjao se
pod uticajem sunca, kiše i prašine, dok ga najposle nije vetar iskidao i
sve komad po komad razneo niz vodu i po jaliji.
Još neko vreme nevaljali dečaci su vikali za majstor-Perom: »Lukeni!«,
ne znajući ni sami šta to znači ni zašto to rade, nego prosto po onoj
dečijoj potrebi da traže i muče slaba i osetljiva stvorenja. Vikali su, pa
i prestali, jer su našli drugu zabavu. A tome je doprinela malo i Stana s
Mejdana time što je dušmanski isprebijala dva najgrlatija dečaka.
A posle mesec-dva niko više nije spominjao caričinu smrt ni anarhiste.
Taj život potkraj stoleća, koji je izgledao ukroćen i pripitomljen
zauvek, prikrivao je svojim širokim i jednoličnim tokom sve, i kod ljudi
ostavljao osećanje da se otvara vek mirne radinosti sve tamo do u
daleku neku i nedoglednu budućnost.
Ona neprestana i nezaustavna aktivnost na koju je tuđinska uprava
izgledala osuđena i sa kojom se naš svet tako teško mirio, iako je
upravo njoj imao da zahvali i svoju zaradu i svoje blagostanje,
izmenila je za dvadesetak godina mnogo štošta u spoljašnjem izgledu
kasabe, u nošnji i navikama građana. Bilo je prirodno da se ona neće
zaustaviti ni kod starinskog mosta sa večito istim likom.
Nastupala je godina 1900, kraj toga srećnog stoleća i početak novog,
koje po shvatanju i osećanju mnogih treba da bude još srećnije, kad
su došli novi inženjeri i počeli da obilaze most. Svet je već bio navikao
na njih; i deca su znala šta to znači kad ti ljudi u kožnim kaputima, sa
spoljnim džepom punim raznobojnih pisaljki, stanu da kruže oko nekog
brega ili neke građevine. Tu ima da se nešto ruši, gradi, prokopava ili
menja. Samo, niko nije mogao da se doseti šta bi mogli da rade sa
mostom, koji je za sve živo u kasabi predstavljao stvar večitu i
nepromenljivu, kao što su zemlja koju gaze i nebo nad njima. Obilazili
su dakle inženjeri, premeravali i beležili, pa i otišli, i stvar se
zaboravila. Ali su polovinom leta, kad je voda najniža, odjednom došli
preduzimači i radnici i počeli u blizini mosta da podižu privremene
barake za ostavu alata. Tek što se proneo glas da će most biti
opravijen, a već su po stubovima isprepletene skele i na mostu samom
postavljene dizalice na čekrk; pomoću njih su se radnici na pokretnoj
skeli, kao na nekom uskom, drvenom balkonu, spuštali niz stubove,
dizali uz njih, i zaustavljali na mestima gde je bilo pukotina ili gde su iz
sastavaka izrasli čuperci trave.
Svaka rupica je ispunjena, trava počupana i ptičja gnezda odstranjena.
Kad su svršili sa tim počeo je rad na opravci podlokanih temelja
mosta. Zajažena je i odvraćena voda tako da se videlo pocrnelo,
izjedeno kamenje i poneka hrastova greda, izlizana ali skamenjena u
vodi u koju su je položili pre tri stotine i trideset godina. Neumorne
dizalice spuštale su cement i šljunak, sanduk za sandukom, i tri
srednja stuba, koja su bila najviše izložena oštroj matici reke i najviše
podlokana, popunjena su u temeljima kao kvarni zubi u korenu.
Toga leta nije bilo sedenja na kapiji ni uobičajenog života oko mosta.
Sve je bilo zakrčeno konjima i kolima na kojima se dogonio cement i
pesak. Svuda su odjekivala dovikivanja radnika i naredbe palira. Na
kapiji samoj načinjena je drvena ostava od dasaka.
Posmatraju kasabalije radove na velikom mostu, čude se i snebivaju,
neki kaže ponešto šaljivo, neki odmahne samo rukom i ide dalje, a
svima se čini da stranci rade i ovo, kao i sve ostalo, samo zato što
moraju nešto da rade, što im to treba, što ne mogu drukčije. Niko to
ne kaže tako, ali svi osećaju.
Svi oni koji su navikli da svoje vreme provode na kapiji sad sede pred
Lotikinim hotelom, Zarijevom mehanom ili na ćepencima onih dućana
koji su u blizini mosta. Tu ispijaju kafe i pričaju, čekajući da se
oslobodi kapija i da prođe ovaj nasrtaj na most, kao što se čeka kraj
pljuska ili druge nepogode.
Na Alihodžinom dućanu koji je tu, stešnjen između Kamenitog hana i
Zarijeve mehane, tako da se sa njega vidi most u kosoj perspektivi,
sede već rano izjutra dvojica Turaka, dva čaršijska besposlenjaka, i
razgovaraju o svemu i svačemu, ponajviše o mostu.
Alihodža ih sluša ćutke i mrzovoljno, gledajući zamišljeno most na
kome vrve radnici kao mravi.
Za ovih dvadesetak godina on se tri puta ženio. Sada ima ženu mnogo
mlađu od sebe, i pakosne čaršilije govore da je zbog toga uvek do
podne zlovoljan. Od te tri žene ima četrnaestoro žive dece. Od njih mu
kuća bruji i tutnji po vas dan, a u čaršiji se šale da hodža ne zna svu
svoju decu ni po imenu. Izmislili su čak i priču, kako ga je jedno od
mnogobrojne njegove dece srelo na sokaku i prišlo mu ruci, a hodža
ga pomilovao po glavi i rekao: »Živ bio, živ bio! A čiji si ti?«
Naoko hodža se nije mnogo izmenio. Samo je puniji i nije više onako
crven u licu. Ne kreće se više onako žustro i nešto sporije ide kući
onom uzbrdicom uz mejdan, jer ga već od nekog vremena srce guši,
čak i u snu. Odlazio je zbog toga i kod sreskog lekara Dr Marovskog,
jedinog od došljaka koga on priznaje i poštuje. Od doktora je dobio
neke kapljice, koje ne leče bolest, ali pomažu čoveku da je snosi, od
njega je naučio i latinsko ime svoje bolesti: angina pectoris.
On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od
novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima,
ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja. Sa istom onom oštrinom
i upornošću sa kojom je nekad istupao protiv bezizglednog otpora, on
je godinama ustajao protiv svega što je švapsko i strano a što je sve
više hvatalo maha oko njega. Zbog toga je nekada dolazio u sukobe sa
ljudima i plaćao globe kod policijske vlasti. Sad je pomalo zamoren i
razočaran. U suštini, on je po naravi isti kakav je bio kad je ono sa
Karamanlijom vodio pregovore na kapiji: čovek svoje glave i
odvojenog mišljenja, uvek i u svemu. Samo što se njegova poslovična
uočljivost pretvara u jetkost i njegova borbenost u mračno ogorčenje
kome ni najsmelije reči nisu dovoljne kao izraz i koje se gari i smiruje
samo u tišini i samoći.
S vremenom, hodža sve više pada u neku smirenu zamišljenost u kojoj
mu niko nije potreban i u kojoj su mu, naprotiv, svi ljudi teški i na
smetnji, i dokone čaršilije i mušterije, i njegova mlada žena, i onaj
buljuk dece od koga mu kuća odjekuje. Još pre sunca beži od kuće u
dućan i otvara pre svih ostalih trgovaca. Tu klanja sabah. Tu mu
donose i ručak. A kad mu preko dana dosade razgovori, prolaznici i
poslovi, on pritvori ćepenak i povuče se u jedan mali sobičak pozadi
dućana, koji on zove tabut. To je skrovita prostorija, uska, niska i
mračna; hodža je ispuni gotovo celu, kad se uvuče u nju. Tu je mala
sećija na koju može da sedne podvijenih nogu, nekoliko rafova sa
praznim kutijama, starim tegovima i svakojakim sitnicama za koje u
dućanu nema mesta. Iz te mračne, tesne prostorije hodža sluša kroz
tanki dućanski zid šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača. I
sve to dopire do njega kao sa drugoga sveta. Čuje i pojedine
prolaznike koji zastaju pred njegovim pritvorenim dućanom i prave
pakosne primedbe i šale na njegov račun. Ali on ih sluša mirno, jer za
njega su ti ljudi pokojnici koji se još nisu smirili; čuje ih i zaboravlja u
istom trenutku. Jer on je, sklonjen među tih nekoliko dasaka, potpuno
zaštićen svojim mislima od svega što može da donese ovaj život koji
se, po njegovom shvatanju, odavno pokvario i krenuo stranputicom.
Tu hodža nalazi sebe i svoju misao o sudbini sveta i hodu ljudskih
stvari, i u isto vreme zaboravlja sve ostalo: čaršiju, brige o dugovima i
rđavim kmetovima, svoju suviše mladu ženu, čija se mladost i lepota
naglo pretvaraju u glupu, paklenu džandrljivost, a onaj dželep dece
koji bi i carskoj hazni bio težak a na koji on pomišlja samo sa užasom.
Kad se tu pribere i odmori, hodža opet spušta ćepenak i otvara dućan
kao da se vratio odnekud.
Tako i sada sluša prazan razgovor ove dvojice komšija.
— Vidiš ti što je zeman i božje davanje; i kamen nagrize; sve'dno, vala
ko kundura čarapu. Ali ne da Švabo, nego odmah krpi što je naprslo,
— filozofira prvi, jedan poznat neradnik iz čaršije, i srče Ali-hodžinu
kafu.
— 'Ajde, jadan, dok je Drina Drina i ćuprija bi bila ćuprija; i da je
darnuli nisu, trajala bi koliko joj je pisano. Samo džaba ovoliki trošak i
bijuzur, — kaže drugi gost, koji se bavi istim poslom kao i prvi.
Nadugačko bi oni otegli svoju dokonu raspru da ih Alihodža ne prekide.
— A ja vama kažem da ne valja što diraju u ćupriju; i neće izdobriti
ovo popravljanje, vidjećete; kao što je danas popravljaju, tako će je
sutra rušiti. Meni je rahmetli Mula Ibrahim kazivo da je on nalazio u
knjigama da je velika grehota dirati u živu vodu, odvraćati je i menjati
joj tijek, pa makar samo za dan ili za sat. Ama ne zna Švabo da je živ
dok ne kucka i ne čeprka oko nečeg. U oko bi dirnuli! Zemlju bi
prevrnuli da mogu.
Prvi od dvojice dokonih ljudi dokazuje da na kraju krajeva nije zgoreg
što Švabe opravljaju ćupriju. Svakako, ako joj ne produže vek, od toga
joj neće biti ništa.
— A otkud ti znaš da joj neće ništa biti? — upada mu hodža ljutito u
reč. — Ko ti to kaže? Znaš li ti da riječ jedna ruši gradove, a kamoli
ovoliki ršum. Na riječi je sazdan sav ovaj božji dunjaluk. Ti da si
pismen i ilumli, kao što nisi, ti bi znao da ovo nije građevina kao što su
druge, nego od onih što se za božju ljubav i božjom voljom podižu;
jedno vrijeme i jedni ljudi je grade, a druga vremena i drugačiji ljudi
ruše. Ti znaš šta su stariji ljudi pričali, kakav je bio Kameniti han; nije
ga bilo u carevini; pa ko njega poruši? Da je bilo po građi i majstoriji,
hiljadu bi godina trajao; pa opet se istopio kao da je od voska, a sad
na onom mestu na kom je han bio krmad rokću i švapska borija izvija.
— Ama, ja kao velim, kao računam... — brani se onaj.
— Rđavo računaš, — prekida ga hodža. — Da je po takvoj pameti kao
što je tvoja, niti bi se šta gradilo ni rušilo. Ne ide to u tvoju glavu.
Samo, ja vam kažem da sve ovo ne valja i ne sluti na dobro, ni po
ćupriju, ni po kasabu, ni po nas koji sve to očima gledamo.
— Tako je, tako. Zna hodža bolje šta je ćuprija — upada onaj drugi
gost, podsećajući pakosno na nekadašnje Alihodžino stradanje na
kapiji.
— I nemoj mislit' da ne znam — kaže hodža ubeđeno i počinje, već
sasvim umiren, da priča jednu od onih svojih priča kojima se ljudi i
podsmevaju i vole da ih slušaju i po nekoliko puta.
— Nekad je moj rahmetli otac slušao od šeh Dedije i meni kao djetetu
pričao: otkud ćuprija na ovom svijetu i kako je prva ćuprija postala.
Kad je Alah dželešanuhu, biva, stvorio ovaj svijet, zemlja je bila ravna
i glatka ko najljepša savatli tepsija. To je bilo krivo šejtanu koji je
zavidio čovjeku na tom božjem daru. I dok je zemlja bila još onakva
kakva je ispod božje ruke izišla, mokra i mehka ko nepečena ćasa, on
se prikradi i noktima izgrebi lice božje zemlje, koliko je god mogao
više i dublje. Tako su, kako priča kazuje, postale duboke rijeke i
provalije što odvajaju kraj od kraja i dijele ljude jedne od drugih i
smetaju im da putuju po zemlji koju im je Bog dao kao bašču za
njihovu hranu i izdržavanje. Žao bi Alahu kad viđe šta onaj prokletnik
uradi, ali kako nije mogao da se vraća na posao koji je šejtan svojom
rukom opoganio, on posla svoje meleće da pomognu i olakšaju
ljudima. Kad meleći viđeše kako jadni ljudi ne mogu da pređu one
haluge i dubine ni da svršavaju svoje poslove, nego se muče i uzalud
gledaju i dovikuju s jedne obale na drugu, oni iznad tih mjesta raširiše
krila i svijet stade da prelazi preko njihovih krila. Tako ljudi naučiše od
božjih meleća kako se grade ćuprije. E zato je, poslije česme, najveći
sevap sagraditi ćupriju i najveća grehota dirati u nju, jer svaka ćuprija,
od onog brvna preko planinskog potoka pa do ove Mehmedpašine
građevine, ima svoga meleća koji je čuva i drži, dok joj je od Boga
suđeno da stoji.
— Ih, jarabi, jarabi! — čude se učtivo ona dvojica.
Tako oni prekraćuju vreme u razgovoru, dok dan prolazi i radnja
napreduje tamo na mostu, sa koga do njih dopire škripa kolica i lupa
mašine koja meša cement i pesak.
Kao uvek, hodža je i u ovoj prepirci zadržao poslednju reč jer niko nije
hteo ni mogao da se sa njim pregoni do kraja, a ponajmanje ova dva
dokona i praznoglava čoveka, koji piju njegovu kafu i znaju da treba i
sutra da provedu jedan deo svog dugog dana i na njegovom dućanu.
Tako je Alihodža govorio svakome ko bi poslom ili u prolazu svratio na
njegov ćepenak. Svi su ga slušali sa podsmešljivim ljubopitstvom i
prividnom pažnjom, ali niko u kasabi nije delio njegovo mišljenje ni
imao razumevanja za njegov pesimizam ni njegove zle slutnje koje ni
on sam nije umeo da objasni i potkrepi dokazima. Uostalom, svi su
odavno navikli da hodžu smatraju jogunicom i osobenjakom, koji sada,
pod uticajem zrelih godina, teških prilika i mlade žene, sve crno vidi i
svemu daje naročito i zloslutno značenje.
Svet u kasabi bio je, u većini, ravnodušan prema ovim poslovima na
mostu kao i prema svemu ostalom što stranci već godinama rade po
varoši i oko nje. Mnogi su zarađivali vukući pesak, drvo ili hranu za
radnike. Jedino su deca bila razočarana kad se videlo da radnici, preko
drvenih skela, ulaze kroz onaj crni otvor na srednjem stubu, u »sobu«
u kojoj po opštem dečjem verovanju živi Arapin. Iz te prostorije radnici
su iznosili i prosipali u reku bezbrojne koševe ptičjeg đubreta. I to je
bilo sve. Arapin se nije pojavio. I dečaci su uzalud zadocnjavali u
školu, čekajući satima na obali kad će crni čovek izići iz svoga mraka i
prvog radnika koji naiđe udariti u prsa, tako snažno da u velikom luku
odleti sa svoje pomične skele dole u reku. Kivni što se to nije desilo,
neki su od mališana pokušali da pričaju kao da se desilo, ali to nije
zvučalo ubedljivo. Dečaci su ih ismejali. Ni zakletve nisu pomagale.
Tek što je posao oko opravke mosta bio svršen, počeli su radovi na
vodovodu. Kasaba je dosada imala drvene česme od kojih su samo
dve na Mejdanu bile čista izvorska voda; sve ostale, dole u nizini, bile
su u vezi sa rečnom vodom iz Drine ili iz Rzava i mutile su se čim se
koja od dve reke zamuti, a presahnule bi za vreme letnjih vrućina, kad
reke opadnu. Sad su inženjeri pronašli da je ta varoška voda nezdrava.
Nova voda je dovedena čak sa planine, iznad Kabernika, sa one strane
Drine, tako da je vodovod morao biti proveden preko mosta u varoš.
I opet je na mostu nastala vreva i lupa. Dizane su ploče i kopano
ležište za vodovodne cevi. Gorele su vatre na kojima je kuvan katran i
topljeno olovo. Raspredala se kudelja. Svet je opet gledao radove, sa
nepoverenjem i ljubopitstvom kao i sve ranije. Alihodža se mrštio od
dima koji je dopirao preko pijaca do njegovog dućana i prezrivo
govorio o novoj »poganoj« vodi koja ide kroz gvozdene čunkove, tako
da nije ni za piće ni za avdest i koju ni konji ne bi pili da još ima konja
stare dobre pasmine, kakvih je nekad bilo. Podsmevao se Lotiki koja je
uvela vodu u hotel. I svakome ko je hteo da ga sluša dokazivao da je i
vodovod samo jedno od znamenja za nepredviđena zla koja će pre ili
posle naići na kasabu.
Međutim, u leto sledeće godine vodovod je sproveden kao što su
ostvareni i dovršeni svi raniji radovi. Čista i obilna voda, koja nije više
zavisila ni od suše ni od poplava, tekla je na novim gvozdenim
česmama. Mnogi su uveli vodu u avliju, neki i u kuću.
Još iste jeseni počelo je građenje željezničke pruge. To je bio mnogo
duži i važniji posao. Istina, on na prvi pogled nije imao veze sa
mostom. Ali to je bilo samo prividno.
To je ta pruga uskog koloseka koja se u novinskim člancima i
zvaničnoj prepisci zvala »istočna železnica«. Ona treba da veže
Sarajevo sa granicom Srbije, kod Vardišta, i granicom turskog
Novopazarskog Sandžaka, kod Uvca. Ta pruga prolazi kroz samu
kasabu, koja je najvažnija stanica na njoj.
U svetu se mnogo pisalo i govorilo o političkom i strategijskom značaju
te pruge, o predstojećoj aneksiji Bosne i Hercegovine, o daljim
ciljevima Austro-Ugarske, preko Sandžaka ka Solunu, i o svima
zamršenim problemima koji se postavljaju u vezi sa tim. Ali ovde, u
kasabi, sve se još pojavljivalo pod posve bezazlenim, čak privlačnim
vidom. Novi preduzimači, nove gomile radnika, novi izvori zarade za
mnoge.
Ovoga puta sve je bilo naveliko. Četiri godine trajalo je građenje pruge
od 166 kilometara, na kojoj je bilo oko stotinu mostova i vijadukata,
oko 130 tunela, i koja je državu stala 74 miliona kruna. Svet je
izgovarao taj veliki broj miliona i pri tome gledao negde neodređeno u
daljinu, kao da se uzalud napreže da tamo sagleda to brdo novca koji
se izmiče svakom računu i pregledu. »Sedamdeset i četiri miliona!«
izgovarao je mnogi kasabalija samosvesno i znalački, kao da su ih
njemu na dlan brojali. Jer, čak i u ovoj zabačenoj kasabi, gde je život
u dve trećine svojih pojava bio još potpuno istočnjački, ljudi su počeli
da robuju brojkama i da veruju u statistiku. »Sedamdeset i četiri
miliona«. »Nešto manje od pola miliona, upravo 445.782,12 kruna, po
kilometru«. Tako je svet ispirao usta velikim brojkama, ali od toga nije
bio ni bogatiji ni pametniji.
Za vreme građenja pruge, svet je prvi put osetio da to nije više ona
laka, sigurna i bezbrižna zarada iz prvih godina posle okupacije. Već
nekoliko poslednjih godina skaču cene robi i svakodnevnim potrebama.
Skaču, a nikad se ne vraćaju, nego posle kraćeg ili dužeg vremena
skaču ponovo. Istina, ima i zarade, i nadnice su visoke, ali su uvek bar
za dvadeset od sto niže od stvarnih potreba. To je neka luda i
podmukla igra, koja sve većem broju ljudi sve češće zagorčava život,
ali protiv koje se ne može ništa, jer dolazi odnekud iz daleka, iz istih
onih nedokučljivih i nepoznatih izvora iz kojih su dolazile i blagodeti
prvih godina. I mnoge gazde, koje su se obogatile odmah posle
okupacije, pre petnaestak-dvadeset godina, sada su siromasi, i sinovi
im za tuđ račun rade. Istina, ima novih ljudi koji su stekli, ali i u
njihovim rukama poigrava novac kao živa, kao neka vradžbina posle
koje čovek može lako da se nađe praznih ruku i crna obraza. Sve se
više pokazuje da zarada i lakši život koji ona donosi imaju svoje
naličje, da su i novac i onaj ko ga ima samo ulog u nekoj velikoj
ćudljivoj igri kojoj niko ne zna sva pravila i ne može da predvidi ishod.
I ne sluteći, svi mi u toj igri igramo, neko sa manjim neko sa većim
ulogom, ali svi sa stalnim rizikom.
U leto četvrte godine prošao je kroz kasabu prvi voz, okićen zelenilom
i zastavama. Bilo je veliko narodno veselje. Radnicima je služen ručak
sa buretima piva. Inženjeri su se fotografisali oko prve lokomotive.
Vožnja je toga dana bila besplatna. (»Jedan dan džaba, a cijelog vjeka
za pare«, rugao se Alihodža onima koji su iskoristili taj prvi voz.)
Tek sada kad je železnica ostvarena i proradila, videlo se šta to znači
za most, njegovu ulogu u životu kasabe i njegovu sudbinu uopšte.
Pruga je išla niz Drinu, onom strminom ispod Mejdana, usečena u
breg, opasivala varoš i spuštala se u ravnicu kod poslednjih kuća, na
obali Rzava. Tu je bila stanica. Ceo saobraćaj za ljude i robu, sa
Sarajevom i preko njega sa ostalim zapadnim svetom, ostao je sada
na desnoj obali Drine. Leva obala, i sa njom most, potpuno su
umrtvljeni. Preko mosta je prelazio samo još svet iz sela sa leve obale
Drine; seljaci sa svojim malim, pretovarenim konjima i volovskim
kolima, ili konjske zaprege koje vuku drvo iz udaljenih šuma na
železničku stanicu.
Drum koji se od mosta penjao preko Lijeske na Semeć i otud vodio
preko Glasinca i Romanije za Sarajevo, i koji je nekad odjekivao od
kočijaškog pevanja i od bronza na kiridžijskim konjima, počeo je da
zarasta u travu i onu sitnu, zelenu mahovinu koja prati lagano
umiranje pojedinih puteva i građevina. Nije se više putovalo ni
ispraćalo preko mosta, nije se na kraju opraštalo, uzjahivalo, ni
ispijala, onako s konja, rakija »za pohodnju«.
Kiridžije, konji, natkrivene arabe i staromodni mali fijakeri kojima se
nekad putovalo u Sarajevo ostali su bez posla. Putovanje nije trajalo
dva puna dana, sa konakom u Rogatici, kao dosada, nego svega četiri
sata. I to su bili oni brojevi od kojih svetu pamet staje, ali svet govori
o njima i dalje, bez pameti, sa uzbuđenjem, računajući sve dobitke i
uštede koje brzina donosi. Kao čudo su gledani prvi građani koji su
istog dana otišli u Sarajevo, svršili neki posao i uveče se vraćali kući.
Izuzetak je činio Alihodža, nepoverljiv, svojeglav, uočljiv i »mimo
svijet« u tome kao uvek i u svemu ostalom. Onima koji su se hvalili
brzinom kojom sada svršavaju poslove i računali koliko se uštedi
vremena, napora i novca, on je zlovoljno odgovarao da nije važno
koliko čovek vremena uštedi, nego šta s tim ušteđenim vremenom
radi; ako ga na zlu upotrebi, onda bi bilo bolje da ga nema. Dokazivao
je da nije glavno pitanje da li čovek brzo ide, nego kud ide i po
kakvom poslu, i da, prema tome, brzina ne znači uvek i preimućstvo.
— Ako ideš u džehenem, bolje ti je da ideš polako, — govorio je jetko
jednom mladom trgovčiću; — ti si budala kad misliš da je Švabo pare
trošio i mašinu proveo samo zato da bi ti mogao brže putovati i
poslove svršavati. Ti vidiš samo da se voziš, a ne pitaš se šta mašina
odvlači i dovlači osim tebe i takvih kao što si ti. Ali to u tvoju glavu ne
može stati. Vozaj se ti, živ bio, vozaj kud god hoćeš, ama sve se bojim
da će ti to vozanje jednog dana na nos udariti. Doći će vrijeme pa će
te Švabo voziti i tamo gdje ti nije milo i gdje nikad pomislio nisi da
ideš.
I kad god bi čuo pisak lokomotive, koja popreko prolazi onom
strminom iznad Kamenitog hana, Ali-hodža bi namrštio čelo, usne bi
mu zaigrale nerazumljivim šapatom i, gledajući sa svoga ćepenka
kameni most u večno istoj kosoj perspektivi, on bi produžio da ispreda
svoju staru misao: da su najveće građevine zasnovane na jednoj reči, i
mir i opstanak čitavih varoši i njihovih stanovnika, može biti, na
jednom pisku. Ili da bar tako nemoćnom čoveku, koji mnogo pamti i
naglo stari, izgleda.
Ali u tome, kao i svemu ostalom, Alihodža je bio usamljen, kao
osobenjak i zavrzlama-čovek. Istina, i seljaci su se teško privikavali na
željeznicu. Služili su se njome, ali nisu mogli da se srode s njom i da
joj uhvate ćud i naviku. U ranu zoru oni se spuštaju s brda, sa suncem
stignu u kasabu i već kod prvih dućana uzbuđeno pitaju svakog koga
sretnu:
— Je li otišla mašina?
— Da si ti živ i zdrav, rođače, otišla je odavno, — lažu bezdušno
dokone dućandžije sa ćepenaka.
— Ama, boga ti?
— Sutra će druga.
Sve to pitaju ne zaustavljajući se, žureći i dalje i navikujući na žene i
decu, koji zaostaju.
Tako stignu trkom na stanicu. Tu ih neko od osoblja umiri i kaže im da
su prevareni i da ima još tri dobra sata do polaska voza. Tada odahnu,
posedaju uza zid stanične zgrade, rasprte torbe, doručkuju,
razgovaraju ili kunjaju, ali su stalno na oprezu i čim neka teretna
lokomotiva negde pisne, oni poskaču i počnu da prte svoje rasturene
stvari vičući:
— Ustajte! Ode mašina!
Službenik na peronu ih grdi i gura napolje:
— Ama, jesam li vam rekao da ima više od tri sata do polaska voza?
Kud ste nasrnuli? Jeste li vi pametni?
Oni se vraćaju na svoje staro mesto, sedaju ponovo, ali ih sumnja i
neverica ne napuštaju. I kod prvog piska ili samo sumnjivog šuma oni
će ponovo poskakati na noge i navaliti na peron, da ponovo budu
vraćeni da strpljivo čekaju i pažljivo osluškuju. Jer, ma koliko da im se
govori i dokazuje, u dnu svesti oni tu »mašinu« ne mogu drugačije da
shvate do kao neku brzu, zagonetnu i podmuklu švapsku ujdurmu,
koja neopreznom čoveku izmakne dok on okom trepne i koja samo to i
gleda: kako da prevari seljaka putnika i da ode bez njega.
Samo, sve su to bile sitnice, i te seljačke nespretnosti i Alihodžina
mrštenja i gunđanja. Svet je sa njima terao šalu a u isto vreme brzo
se navikavao na železnicu kao i na sve ostalo što je novije, lakše i
prijatnije. Odlazio je i sada na most i sedeo na kapiji, kao što se
oduvek radilo, prelazio ga u svojim svakodnevnim poslovima, ali je
putovao pravcem i načinom na koji su ga upućivala nova vremena. I
brzo i lako se pomirio sa mišlju da put preko mosta ne vodi više u svet
i da most nije ono što je nekad bio: veza Istoka sa Zapadom. Bolje
rečeno, svet nije, u svojoj većini, ni mislio na to.
A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom
večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja
ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele
sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta.
Ali tu pored mosta, u kasabi sa kojom ga je sudbina vezala, dozrevali
su plodovi novih vremena. Došla je godina 1908. i sa njom veliko
uznemirenje i neka mukla pretnja koja od tada više nije prestajala da
pritiskuje kasabu.
U stvari, počelo je to mnogo ranije; nekako sa građenjem pruge i sa
prvim godinama novog stoleća. Uporedo sa dizanjem cena i sa onom
neshvatljivom ali osetnom igrom skakanja i padanja hartija, dividendi i
novca, počelo je sve više da se govori o politici.
Dotada su se ljudi u kasabi bavili isključivo onim što im je blizo i
poznato, svojom zaradom, svojim razonodama, uglavnom samo
pitanjima svoje porodice i svoje mahale, varoši ili verske zajednice, ali
uvek neposredno i ograničeno, ne gledajući mnogo napred ni suviše
nazad. Sad su se pak sve više pojavljivala u razgovorima pitanja koja
leže negde dalje, izvan toga kruga. U Sarajevu su osnivane verske i
nacionalne stranke i organizacije, srpske i muslimanske, a odmah
zatim osnivani su njihovi pododbori u kasabi. U kasabu su stizali novi
listovi koji su pokretani u Sarajevu. Osnivane su čitaonice i pevačka
društva. Prvo srpska pa muslimanska i, na kraju, i jevrejska. Đaci iz
gimnazija i studenti sa univerziteta u Beču i Pragu stizali su kućama o
raspustu i donosili nove knjige, brošure i nov način izražavanja. Svojim
primerom oni su pokazivali mlađim kasabalijama da jezik ne mora biti
stalno za zubima i reč uvek zaostajati daleko iza misli kao što su stariji
stalno verovali i tvrdili. Iskrsla su imena novih organizacija, verskih i
nacionalnih, na širim osnovama, sa smelijim ciljevima, zatim i
radničkih. Prvi put se tada u kasabi čula reč »štrajk«. Mlade kalfe su se
uozbiljile. Uveče, na kapiji, oni su vodili između sebe drugima
nerazumljive razgovore i izmenjivali male brošure bez korica, sa
naslovima »Šta je socijalizam?«, »Osam sati rada, osam sati odmora,
osam naobrazbe«, »Ciljevi i putevi svjetskog proletarijata«.
Seljacima je govoreno o agrarnom pitanju, o kmetovskom odnosu, o
beglučkim zemljama. Seljaci su slušali gledajući malo u stranu, mičući
jedva primetno brkovima i mršteći čelo, kao da se trude da sve to
zapamte i da o tome posle razmišljaju nasamo ili razgovaraju sa
svojima.
Bilo je dosta građana koji su i dalje oprezno ćutali ili suzbijali takve
novine i te smelosti misli i jezika. Ali ih je bilo još više, naročito među
mlađima, siromašnijima i dokonijima, koji su sve to primali kao
radosne nagovesti koje odgovaraju njihovim dotad ućutkavanim i
suzbijanim unutarnjim potrebama i unose u njihov život ono nešto
veliko i uzbudljivo što mu je dotle nedostajalo. Pri čitanju govora i
članaka, protesta i memoranduma verskih ili stranačkih organizacija,
svaki od njih je imao osećanje da se nešto razvezuje u njemu, da mu
se vidik širi, misli oslobađaju i snage vezuju sa drugim, udaljenim
ljudima i snagama na koje dotada nije mislio. Sad su i jedan na drugog
počeli da gledaju sa neke tačke sa koje se dosada nisu nikad
posmatrali. Ukratko, činilo im se, i u tome, da život postaje prostraniji,
bogatiji, da se granice nedopuštenog i nemogućeg pomeraju i da se
otvaraju izgledi i mogućnosti kakvih dosada nije bilo, i za onoga ko ih
dosada nije imao. U stvari, nisu oni ni sada ničeg novog imali ni šta
bolje videli, ali su mogli da bace pogled iznad svoje kasabalijske
sadašnjice, da imaju uzbudljivu iluziju širine i snage. Njihove navike se
nisu menjale, način života i oblici međusobnog opštenja bili su isti,
samo što su u drevni ritual dokonog sedenja uz kafu, duvan i rakiju
ulazile idejne prepirke, smele reči i nov način razgovora. Ljudi su
počeli da se dele i okupljaju, odbijaju i privlače po novim merilima i na
novim osnovama, a snagom starih strasti i drevnih nagona.
Sad su počeli događaji i spolja da nalaze odjeka u kasabi. Došla je
promena na prestolu u Srbiji, 1903. godine, a zatim promena režima u
Turskoj. Kasaba, koja je na samoj granici Srbije i nedaleko od turske
granice, a dubokim vezama vezana za jednu ili drugu od ove dve
zemlje, osetila je te promene, preživljavala ih i tumačila, iako se o
njima nije javno govorilo ni otvoreno kazivalo sve što se misli i oseća.
U kasabi je počeo da se oseća življi rad i pritisak vlasti; najpre civilnih
a zatim i vojnih. I to u posve novom obliku: ranije se gledalo šta ko
radi i kako se vlada, a sad se raspitivalo šta ko misli i kako se
izražava. Sve se više povećavao broj žandarma po okolnim selima uz
granicu. U komandu mesta stigao je naročit obaveštajni oficir, Ličanin.
Policija je hapsila i kažnjavala globom mladiće zbog neopreznih izjava
ili zabranjenih srpskih pesama. Proterivani su sumnjivi stranci. I među
samim građanima dolazilo je do svađe i tuče zbog razlika u
mišljenjima.
Sa uvođenjem železničke veze nije samo putovanje postalo kraće i
prevoz robe lakši; nekako u isto vreme i događaji su ubrzali svoj tok.
Ljudi u kasabi nisu to ni primećivali, jer je ubrzanje bilo postepeno i jer
su svi bili njime obuhvaćeni. Svet se navikavao na uzbuđenja;
uzbudljive vesti nisu više bile retkost i izuzeci, nego svagdanja hrana i
prava potreba. Celokupni život se nekud ustremio, naglo ubrzao kao
što potočna voda ubrzava svoj tok neposredno pre nego što se
prelomi, obori niz strme stene i pretvori u slap.
Bile su prošle svega četiri godine od prolaska prvog voza kroz kasabu,
kad je pred podne jednog oktobarskog dana prilepljen na kapiji, ispod
same ploče sa turskim natpisom, velik beo plakat. Prilepio ga je
služitelj Kotarskog ureda, Drago. Najpre su se iskupila deca i dokoni
ljudi, a zatim su počeli da stižu i ostali. Pismeni su čitali naglas, sričući
i zastajkujući kod stranih izraza i neobičnih kovanica. Ostali su slušali
ćuteći i oborenih očiju, i pošto bi čuli i malo postojali, odlazili bi, ne
dižući pogleda sa zemlje, prelazeći dlanom preko brkova i brade kao
da brišu reč koju umalo što nisu izgovorili.
Kad je klanjao podne, došao je i Alihodža, pošto je samo sohu
preprečio na dućanskim vratima, u znak da je dućan zatvoren. Ovoga
puta proglas nije bio i na turskom jeziku i hodža nije umeo da ga čita.
Jedno momče čitalo je naglas, potpuno mehanički, kao u školi:
PROGLAS
na narod Bosne i Hercegovine
»Mi Franjo Josip I, Car Austrijski, Kralj češki itd. i Apo-apostolski Kralj
Ugarski, stanovnicima Bosne i Hercegovine:
»Kad je ono prije jednog po-pokoljenja Naša vojska prekoračila
granice Vašijeh zemalja...«
Alihodža oseti kako ga zabride desno uho ispod bele ahmedije, i kao
da je juče bilo, iziđe mu pred oči svađa sa Karamanlijom, ono nasilje
koje je tada nad njim izvršeno, pa crven krst kako pliva u suzama, dok
njega švapski vojnik pažljivo otkiva, pa beo plakat sa ondašnjim
proglasom na narod.
Momče je čitalo dalje:
»... dano Vam je uv-uv-jerenje da nijesu došli kao dušmani, nego kao
Vaši prijatelji s čvrstom voljom da uklone sva zla koja su Vašu dodom-
domovinu godinama teško pritiskala.
»Ova riječ, dana Vam u onom oz-ozbiljnom tre-nut-nut-ku...«
Svi zagrajaše na neveštog čitača koji se, zbunjen i pocrveneo, izgubi
među svetom, a na njegovo mesto dođe neki nepoznat čovek u
kožnom kaputu, kao da je čekao na to, i stade da čita brzo i tečno, kao
molitvu koju zna odavno napamet:
»Ova riječ, dana Vam u onom ozbiljnom trenutku, pošteno je odista
održana. Naša vlada se uvijek ozbiljno trudila da, u miru i zakonitosti
marljivo radeći, Vašu domovinu privede srećnijoj budućnosti.
»I Mi, na Našu veliku radost, smijemo slobodno reći: sjeme što je
bačeno u brazde podrivanog tla, bogatom je nikli istjerano. I Vi isti
morate to kao blagodat osjećati: da su namjesto sile i zuluma stupili
red i sigurnost, da se rad i život nalaze u stalnom razvitku, da se
oplemenjujući uticaj umnožene obrazovanosti pokazao i da se pod
zaštitom uređene uprave može svak plodovima svoga rada veseliti.
»Sviju nas je ozbiljna dužnost da ovijem putem neumorno naprijed
koračamo.
»Imajući tu metu pred očima držimo da je došlo vrijeme da
stanovnicima obiju zemalja ukažemo nov dokaz naše vjere u njihovu
političku zrelost. Da bi Bosnu i Hercegovinu podigli na viši stepen
političkog života, odlučili smo Se podijeliti objema zemljama
konstitucionalne ustanove — koje će odgovarati njihovijem prilikama i
zajedničkijem interesima — i stvoriti na taj način zakonsku podlogu za
predstavništvo njihovih želja i koristi.
»Neka se sluša i Vaša riječ, kad se unaprijed uzodlučuje o stvarima
Vaše domovine, koja će kao i dosada imati svoju zasebnu upravu.
»No prvi je neophodni uslov za uvađanje ove zemaljske ustavnosti:
opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog položaja obiju zemalja. S
toga razloga, a i držeći na pameti one veze koje su u starijim
vremenima postojale između Našijeh dičnijeh Predaka na ugarskom
prestolu i ovijeh zemalja, protežemo Mi prava Naše suverenosti na
Bosnu i Hercegovinu i hoćemo da se i na ove zemlje primjenjuje red
nasljedstva, koji vrijedi za Našu kuću.
»Tako će stanovnici obiju zemalja postati učesnici u svijem onijem
dobročinstvima, što ih može pružiti trajno učvršćenje njihove
dosadanje veze. Novi će poredak biti jamstvo da će kultura i
blagostanje u Vašoj domovini naći sigurno ognjište.
»Bosanci i Hercegovci!
»Među mnogijem brigama, koje Naš presto okružuju neće unaprijed
biti posljednja ona za Vaše materijalno i duhovno dobro. Viša misao
jednakoga prava sviju pred zakonom: sudjelovanje pri donošenju
zakona i u upravi zemlje; jednaka zaštita sviju vjeroispovijesti, jezika i
nacionalne svojstvenosti — sva ova visoka dobra uživaćete u punoj
mjeri.
»Sloboda pojedinca i dobro cjeline biće zvijezda vodilja Naše vlade za
obadvije zemlje__
Malo otvorenih usta i nagnute glave, Alihodža je slušao te u većini
neobične ili nepoznate reči, a i one koje mu same po sebi nisu strane
dolaze mu u ovom sklopu nekako čudne i nerazumljive: »Sjeme...
bačeno u brazde podrivanog tla«, »neophodni uslov za uvađanje ove
zemaljske ustavnosti: opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog
položaja...«, »Zvijezda vodilja Naše vlade ...« Da, to su opet te
»carske riječi!« A kod svake pojedine od njih pred unutarnjim
pogledom hodžinim čas se otvori neki dalek, neobičan i opasan vidik,
čas se spusti neka zavesa, crna i olovna, pred samim zenicama. Tako
naizmence; ili ne vidi ništa ili vidi nešto što ne razume i što ne sluti na
dobro. — U ovom životu ništa nije isključeno i svako je čudo mogućno.
Evo gde čovek može pažljivo da sluša, a da ništa ponaosob ne
razabire, i da sve zajedno potpuno shvati i pravilno razume! To seme,
ta zvezda, te brige prestola, sve bi to moglo biti i na stranom nekom
jeziku, a hodža bi ipak, čini mu se, razumeo šta se njima hoće da kaže
i želi da postigne. Ovo se carevi, evo već trideset godina dovikuju
preko zemalja i gradova i preko glava svojih naroda. A teška je svaka
reč u svakom proglasu svakog cara. Zemlje se kidaju, glave lete od
njih. Tako se to kaže »seme ... zvezda... brige prestola« da se ne bi
moralo nazvati pravim imenom i kazati što jeste: da i zemlje i
pokrajine, a sa njima i živi ljudi i njihova naselja, idu od ruke do ruke
kao sitna para, da pravoveran i dobronameran čovek ne nalazi na
zemlji mira, ni onoliko koliko mu za njegov kratki vek treba, da se
njegovo stanje i imanje menja nezavisno od njega i protivno njegovim
željama i najboljim namerama.
Sluša Alihodža i sve mu dolazi kao da su to one iste reči od pre
trideset godina, ista olovna težina u grudima, ista poruka da je njihovo
svršeno, da je »turska svijeća dogorila«, samo što to mora da im se
ponavlja, jer neće da shvate ni uvide, nego se sami zavaravaju i prave
nevešti.
»Vi ćete se zato podsigurno pokazati dostojni povjerenja, koje se u
Vas polaže, da će plemeniti sklad između vladara i naroda, taj
najdragocjeniji zalog svega državnog napredka, Naš zajednički rad
uvijek pratiti.
»Dano u Našem kraljevskom glavnom i prestonom gradu Budim-Pešti.
Franjo Josip, s. r.«
Tako je završio čitanje čovek u kožnom kaputu i odjednom se
neočekivano i jako prodrao:
— Živilo Njegovo Veličanstvo naš Car!
— Živiooo! — viknu onaj dugački Ferhat što pali opštinske fenjere, kao
poručen.
Svi se ostali u istom trenutku ćutke raziđoše.
Još nije dobro ni pala noć toga dana kad je veliki beli proglas pocepan i
bačen u Drinu. Sutradan je uhapšeno nekoliko srpskih mladića pod
sumnjom da su oni to učinili, a na kapiji je ponovo prilepljen beli
plakat i pored njega postavljen opštinski stražar.
Čim jedna vlada oseti potrebu da svojim građanima obećava putem
plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od
toga. Već krajem oktobra stala je da stiže vojska, i to ne samo
vozovima nego i starim, napuštenim putem. Kao pre trideset godina,
spuštala se strmim drumom od Sarajeva i preko mosta ulazila u
kasabu, sa oruđima i komorom. Bilo ih je svih rodova i oružja, osim
konjice. Sve su kasarne bile pune. Logorovalo se pod šatorima.
Neprestano su stizale nove jedinice, zadržavale se po nekoliko dana u
varoši, a zatim su raspoređivane po selima uzduž granice prema Srbiji.
Vojnici su bili u većini rezervisti, raznih narodnosti, sa dosta novca.
Kupovali su svoje sitne potrebe po dućanima i voće i šećerleme po
ćoškovima. Cene su skakale. Sena i zobi nestade potpuno. Na
bregovima oko varoši počeše da grade utvrđenja. I na samom mostu
poče čudan posao. Na sredini, odmah kad se pređe kapija, idući iz
varoši na levu obalu Drine, počeše naročito odeveni radnici da buše u
jednom stubu neku jamu u veličini jednog četvornog metra. Mesto na
kome se radilo bilo je prekriveno zelenim šatorom ispod koga se čulo
stalno kucanje koje se spuštalo sve dublje. Iskopani kamen bacan je
odmah preko ograde u reku. Ma koliko da se posao krio, u kasabi se
znalo da se to most minira, to jest da se kopa dubok otvor kroz jedan
stub mosta, sve do dna, i da će u njegov temelj biti položen eksploziv
za slučaj da dođe do rata i da bude potrebno razaranje mosta. U
izbušeni otvor su spuštane dugačke železne merdevine i kad je sve
bilo gotovo, na otvor je postavljen poklopac od železa. A već posle
nekoliko dana ta železna ploča izjednačila se sa kamenjem i prašinom i
preko nje su išla kola, gazili konji i hitali pešaci za poslom i ne
pomišljajući na minu i eksploziv. Samo bi se dečaci koji idu u školu
zaustavljali na tom mestu, kuckali ljubopitljivo u ta železna vrata,
nagađali šta se krije iza njih, maštali o nekom novom Arapinu koji je
skriven u mostu, prepirali se o tome šta su eksplozivi, kako je njihovo
dejstvo i da li se uopšte može ovolika građevina razoriti.
Od odraslih jedini je Alihodža Mutevelić obilazio i zagledao mrko i
podozrivo i onaj zeleni šator, dok se radilo, i gvozdeni kapak koji je
posle toga ostao na mostu. Slušao je šta se govori i šapuće: da je u
tom stubu izbušena rupa kao bunar i u nju postavljen eksploziv i da je
vezan električnom žicom sa obalom, tako da komandant može u svako
doba dana ili noći razoriti most posred srede, kao da je od šećera a ne
od kamena. Slušao je hodža, vrteo glavom, razmišljao o tome i danju,
kad bi se povukao u svoj tabut, i noću u postelji, kad je vreme
spavanju; čas je verovao, čas odbijao takvu mogućnost kao suviše
ludu i bezbožnu, ali je stalno o tome brinuo, tako da su mu i na san
izlazili njegovi stari, nekadašnji mutevelije Mehmed-pašina vakufa i
pitali ga strogo: šta je to, i kakav je to poso sa ćuprijom. Sam je
preturao tu brigu po glavi. Nije hteo nikoga u čaršiji da pita, smatrajući
da pametan čovek već odavno nema s kim da se posavetuje ni ljudski
porazgovori u ovoj kasabi, jer su svi ljudi ili izgubili obraz i pamet ili i
sami zbunjeni i ogorčeni, ovako kao i on.
Pa ipak, jednog dana pružila mu se prilika da se i o tome obavesti.
Jedan od begova Brankovića iz Crnče, Muhamed, služio je vojsku u
Beču, ostao tamo kao Langediener, i doterao do feldvebela. (To je bio
unuk onog šemsibega koji se posle okupacije zatvorio u svoju Crncu i
presvisnuo od jada, i koji se i danas pominje među starim Turcima kao
nedostižan primer moralne veličine i doslednosti.) Muhamedbeg je te
godine došao na odsustvo. Bio je riđ, visok i pun čovek, u
besprekornoj modroj uniformi, sa žutim gajtanima, crvenim
kićankama, na srebrnim zvezdicama pod vratom, kao behar belim
kožnim rukavicama na rukama i crvenim fesom na glavi. Uglađen,
nasmejan, besprekorno čist i doteran, šetao je po čaršiji, kuckao
svojom dugom sabljom diskretno po kaldrmi, i svakome se javljao
ljubazno i sigurno, kao čovek koji jede carski hleb i niti sumnja u sebe
niti ima šta da se pribojava od drugih.
Kad je taj Muhamedbeg došao i hodži na dućan, upitao se sa njim za
zdravlje i seo da popije kafu, iskoristio je Alihodža priliku da od njega
kao od carskog čoveka koji živi daleko od kasabe potraži objašnjenje
za brigu koja ga mori. Kazao mu je u čemu je stvar, šta se radilo na
mostu i šta se u kasabi govori, i zapitao ga da li je mogućno i to čudo:
da se s planom sprema rušenje jedne zadužbine od opšte koristi, kao
što je ova.
Čim je čuo o čemu je govor, feldvebel se naglo uozbilji. Nestalo
širokog osmejka i njegovo riđe, izbrijano lice dobi neki drven izraz kao
da je na paradi, u trenutku kad se komanduje: mirno! Poćuta malo,
kao u neprilici, i onda nekim stišanim glasom odgovori.
— Ima od toga svega ponešto. Ali, ako hoćeš pravo da ti kažem,
najbolje je ne raspitivati i ne govoriti o tome, jer to spada u ratne
pripreme, službene tajne, i tako dalje, i tako dalje.
Hodža je mrzeo sve nove izraze, a naročito to »itakodalje«. Nije samo
stoga što mu je paralo uši, nego što je jasno osećao da sama ta reč u
govoru stranaca stoji umesto prećutane istine, kao i da sve ono što je
ispred nje rečeno ne znači ništa.
— Ama, nemoj ti meni, bog ti dao, to njihovo: »... i dalje i dalje«,
nego ti meni kaži i protumači, ako možeš, šta se to radi sa ćuprijom.
To ne more biti tajna. I kakva ti je to tajna koju znaju i deca iz
mekteba? — upada hodža ljutito. — I šta ima, bog te veselio, ćuprija
sa njihovim ratovanjem?
— Ima, Alihodža, još kako ima, — kaže Branković, sad opet nasmejan.
I objašnjava mu ljubazno i onako malo s visoka kao što se govori deci,
kako je sve to predviđeno u pravilima službe, kako postoje za to pioniri
i pontoniri, kako u carskoj vojsci svaki zna samo svoj posao i nema
ništa da brine ni da se meša u tuđu »branžu«.
Sluša ga hodža, i sluša i gleda, ali slabo razume i ne može dugo da
izdrži.
— Ama, sve je to lijepo, dobar si čovječe, ali znaju li oni da je ovo
vezirov hair, da je za dušu i za božji hator građeno i da je haram i
kamen sa njega odbiti?
Feldvebel samo raširi ruke, sleže ramenima, stište usne i sklopi oči,
tako da mu lice dobi neki lukav i učtiv izraz, nepomičan, slep, gluh,
kakav ljudi mogu da steknu samo dugogodišnjim radom u drevnim i
trulim administracijama, u kojima se diskrecija odavno izrodila u
bezdušnost a poslušnost u kukavičluk. List bele, neispisane hartije još
je rečit prema nemom oprezu toga lica. A odmah zatim carski čovek
otvori oči, opusti ruke, izgladi lice, i uze na sebe svoj stalni izgled one
sigurne, nasmejane vedrine u kojoj se bečka dobroćudnost i turska
učtivost sastaju i mešaju kao dve vode. I promenivši razgovor, i
hvaleći biranim rečima hodžino zdravlje i njegov mladenački izgled,
oprosti se sa istom onom neiscrpnom ljubaznošću sa kojom je i prišao.
A hodža ostade zbunjen i pokoleban u sebi, ali ništa manje brižan nego
što je bio ranije. Izgubljen u tim brižnim mislima, on je gledao sa
ćepenka u bleštavu lepotu prvog martovskog dana. Prema njemu je, u
kosoj perspektivi, stajao večiti i večito jednaki most; kroz njegove bele
lukove nazirala se zelena, obasjana i nemirna površina Drine, tako da
je izgledao kao neobičan đerdan u dve boje, koji trepti na suncu.
Ta zategnutost koja se u svetu zvala »aneksiona kriza« a koja je ovde
bacila svoju zloguku senku i na most i na kasabu pored njega, naglo je
popustila. Tamo negde u prepisci i pregovorima između zainteresiranih
prestonica nađeno je za nju mirno rešenje.
Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula.
Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, počela
je sa prvim proletnjim danima da se povlači i smanjuje. Ali, kao što je
uvek bivalo, promene koje je ta kriza izazvala ostale su i posle nje.
Stalni garnizon u varoši mnogo je veći nego što je bio ranije. Most je i
dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelića. Ono
zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na
kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti. Sredinom
bašte posečene su voćke i na tom mestu sagrađena lepa kuća na
sprat. To je nova oficirska kasina, jer je dotadašnja, jedna prizemna
mala zgrada, gore na Bikavcu, postala tesna za povećan broj oficira.
Tako je sada sa desne strane mosta bio Lotikin hotel a sa leve oficirska
kasina, dve bele, gotovo jednake zgrade; između njih pijac, okružen
dućanima, a iznad pijaca na maloj uzvisini velika kasarna koju narod
zove Kameniti han, u sećanju na Mehmedpašin karavan-seraj, koji je
nekad bio na tom mestu pa nestao bez traga.
Cene koje su prošle jeseni skočile, usled prisustva toliko vojske, ostale
su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na
vraćanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i
muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše
zadužuje. Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji
troše bez računa, više nego što privređuju, izgleda život još nekako lak
i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za plaćanje
robe bivaju sve kraći. Dobra i sigurna mušterija biva reda. Sve je veći
broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage većine sveta.
Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije
kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu
liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome
da zapane. I državni porezi i opštinski nameti bivaju sve veći i
mnogobrojniji; strogost pri uterivanju raste. Iz daljine se oseća
nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u
nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve
monarhije i raspoređuju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i
potrošača.
I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije. Ono
naglo popuštanje zategnutosti nije donelo istinsko smirenje duhova ni
kod Srba ni kod muslimana u kasabi; ostavilo je samo skriveno
razočaranje kod jednih a talog nepoverenja i straha od budućnosti kod
drugih. Iščekivanje velikih događaja počinje ponovo da raste, bez
vidljiva razloga i neposrednog povoda. Nada se narod nečemu i
strahuje od nečega (upravo, jedni su koji se nadaju a drugi koji
strahuju), i sve prima i posmatra samo pod tim vidom i s tim u vezi.
Proste, srce se uznemirilo u čoveku, i u onom neukom i najprostijem,
naročito kod mlađeg sveta, i nikome nije dovoljan njegov jednolični
život, kakav je dotle vukao godinama. Svak želi više, traži bolje, ili
strepi od goreg. Stariji ljudi još žale za onom »slatkom tišinom« koja
je u tursko vreme smatrana kao krajnji cilj i najsavršeniji oblik javnog
i privatnog života, i koja je vladala još i u prvim decenijima austrijske
vlasti. Ali takvih je malo. Sav ostali svet traži glasan, uzbudljiv i
nemiran život. Hoće doživljaj ili odjek tuđih doživljaja, ili bar šarenilo,
huku i uzbuđenje, koji daju iluziju doživljaja. A to menja ne samo
stanje u duhovima nego i sam spoljni izgled varoši, čak i onaj drveni i
ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja,
vedrih šala i sevdalijskih pevanja, između vode, neba i planina, počinje
da se menja.
Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom
limenom trubom u obliku svetlo-modrog cveta. Njegov sin menja ploče
i igle i navija neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija i
odjekuje na obe obale. A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za
ostalim svetom, jer gramofon se čuje ne samo po društvima i
čitaonicama nego i po najskromnijim kafanicama u kojima se nekad
sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo
sniženim glasom i sa malo reči. Svuda gramofoni stružu i krešte turske
marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz bečkih opereta, već
prema gostima za koje sviraju. Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta,
tamo svet ne ide i ne pazaruje.
Novine se čitaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži
samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane
krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene članke malo ko čita. Sve
što se dešava, praćeno je šumom i bleskom krupnih reči. Mlađi svet ne
smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone
uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video.
Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da
čuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu. Lakomo
slušaju šta se piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru
Enverbegu, koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je
potomak Sokolovića ili Ćuprilića. Mršte se na glasnu muziku
gramofona, koja ih smeta u mislima, i neprimetno ali duboko i iskreno
strepe za sudbinu daleke turske pokrajine u Africi.
Desi se da u to vreme, vraćajući se sa posla, prođe preko mosta onaj
Petar Talijan, majstor Pero, u svom platnenom odelu belom od kamene
prašine i umazanom bojama i terpentinom. Ostareo je i još više
pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na
caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto
što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već
odavno nema nikakve veze. Tada neko od turskih mladića vikne:
— 'Oćeš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na!
I vičući odmeraju za njim »od šake do lakta« i čine druge nepristojne
pokrete.
A majstor Pero, onako umoran i poguren, sa alatom pod pazuhom,
nabije samo šešir jače na oči, stisne grčevito lulu zubima, i pohita
svojoj kući uz Mejdan.
Tu ga čeka njegova Stana, i ona već ostarela i popustila u snazi, ali još
oštra i grlata žena. On joj se gorko žali na tursku momčad koja govori
što ne treba i traže od njega Tripolis za koji on do neki dan nije znao ni
da postoji. A Stana, kao Stana, neće da ga shvati i požali, nego još
tvrdi da je sam kriv i da je i zaslužio da mu dovikuju koješta.
— Ti da si muško, ko što nisi, raspalio bi ga tim dlijetom ili čekićem po
ćiverici, pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju, nego bi
skakali na noge kad ti prođeš preko ćuprije.
— Eh, Stana, Stana, — kaže dobroćudno i malko žalosno majstor Pero,
— kako može cojek cojeka čekićem po ćiverici?
Tako su tekle sve te godine u sitnim i krupnim uzbuđenjima i u stalnoj
potrebi za njima. I tako je došla jesen 1912. godine, a zatim 1913.
godina, sa balkanskim ratovima i srpskim pobedama. A po nekom
čudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu
mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je ćutke, gotovo
neopazice.
Rumeni na početku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su
prošli nad kasabom koja je očekivala branje kukuruza i novu rakiju.
Još je lepo moglo da se sedi na podnevnom suncu na kapiji. Vreme je,
izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo.
Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrečnim
novinskim vestima, rat između Turske i četiri balkanske države već je
izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana. A pre nego što
je svet pravo shvatio smisao i zamašaj rata, on je stvarno završen
pobedama srpskog i hrišćanskog oružja. I sve se to svršilo daleko
odavde, bez ognjeva po granici, bez jeke topova i bez odsečenih glava
na kapiji. Kao što je bio slučaj u novcu i u trgovini, i u ovim
najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo.
Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i
sudbina svakoga od nas.
Ali ako je spoljni izgled kasabe bio miran i nepromenjen, u duhovima
su ti događaji izazvali čitave oluje najvećih zanosa i najdubljih
potištenosti. Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i
to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osećanjima kod Srba i
kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osećanja bila
možda jednaka. Događaji su prevazišli sve nade jednih, a sva
strahovanja drugih izgledala su opravdana. Želje koje su stotinama
godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je
prate i stižu u njenom fantastičnom letu na putu najsmelijih
ostvarenja.
Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga
sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobično jednostavno.
Na Uvcu, gde granica između Austro-Ugarske i Turske ide rečicom
Uvac i gde drveni most deli austrijsku žandarmsku kasarnu od turske
karaule, prešao je turski oficir, zajedno sa malom posadom, na
austrijsku stranu. Tu je teatralno prelomio svoju sablju o ogradu na
mostu i predao se austrijskim žandarmima. U tom trenutku s brda je
silazila siva srpska pešadija. Ona je zamenila nesavremeni asker duž
cele granice između Bosne i Sandžaka. Nestalo je tromeđe između
Austrije, Turske i Srbije. Turska granica, koja je još juče bila na
petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od
hiljadu kilometara, čak negde tamo iza Jedrena.
Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu,
potresle su kasabu u temeljima.
Za most na Drini ova je promena bila presudna. Železnička veza sa
Sarajevom umrtvila je, kao što smo videli, sve njegove veze sa
Zapadom, a sad je naprečac prestala i veza sa Istokom. Upravo, taj
Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juče još bio tu, istina prodrman i
načet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je iščezao kao
priviđenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono
dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine.
Veliki kameni most, koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz
Sokolovića trebalo da spaja, kao jedan od beočuga imperije, dva dela
carevine, i da »za bolju ljubav« olakšava prelaz od Zapada na Istok, i
obrnuto, bio je sada stvarno odsečen i od Istoka i od Zapada i
prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje. Za tri
puna veka on je izdržao i nadživeo sve i, nepromenjen, verno služio
svome zadatku, ali su se ljudske potrebe okrenule i stvari u svetu
promenile: sad je njegov zadatak njega izneverio. Po njegovoj veličini,
trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da
se nižu još stolećima, ali eto, večnom i nepredvidljivom igrom ljudskih
odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbačena i kao
vradžbinom stavljena izvan glavne struje života. Sadašnja uloga mosta
nije se podudarala nikako sa njegovim večno mladim izgledom i
džinovskim a skladnim srazmerama. Ali on je stajao još isti onakav
kakvog ga je video veliki vezir pred unutarnjim pogledom sklopljenih
očiju i kakvog ga je ostvario njegov neimar: moćan, lep i trajan, iznad
svih promena.
Sve ono što je dremalo u ljudima, drevno kao ovaj most i nemo i
nepomično kao on, sad je odjednom oživelo i počelo da utiče na
svakodnevni život, opšte raspoloženje i ličnu sudbinu svakog
pojedinca.
Prvi letnji dani 1913. godine, kišoviti i mlaki. Na kapiji sede danju
potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog,
mlađeg, koji im čita novine, tumači strane izraze i neobična imena i
objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda
se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni. Prikrivajući
uzbuđenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je označena
buduća podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa
u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju
geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta.
— Kome bi dopao Ušćup? — pita jedan starac, prividno ravnodušno,
mladića koji čita.
— Srbiji.
— Uh!
— A čiji je Selanik?
— Grčki.
— Uh! Uh!
— A Jedrene? — pita drugi tiho.
— Bugarsko, belćim.
— Uh! Uh! Uh!...
Nisu to glasna ni žalovi ta othukivanja, kao kod žena i slabića, nego
mukli i duboki uzdasi, koji se gube zajedno sa duvanskim dimom kroz
guste brkove u letnjem vazduhu. Mnogi od tih staraca je prešao
sedamdesetu godinu. U njihovom detinjstvu turska vlast se pružala od
Like i Korduna pa do Stambola, a od Stambola sve do neodređenih
pustinjskih granica dalekog i neprohodnog Arabistana. (A »turska
vlast« to je velika, nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere,
sav onaj deo zemnog šara »gde ezan uči«.) Oni to dobro pamte, ali
pamte i to kako se posle, u toku njihovog života, turska vlast povlačila
iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak. I sada, evo su doživjeli da je
ta vlast kao neka fantastična morska oseka odjednom otplasnula i
povukla se negde u nedogled, a oni su ostali ovde, kao vodeno bilje na
kopnu, prevareni i ugroženi, prepušteni sebi i svojoj zloj sudbini. Sve
je božje davanje, i sve je to, nesumnjivo, obuhvaćeno odredbama
božjeg promisla, ali je teško čoveku da shvati sve ovo; dah mu staje i
svest se muti, a jednako oseća kako ispod njega podmuklo izvlače
zemlju, kao ćilim, i kako granice koje bi trebalo da su trajne i čvrste
postaju tečne i promenljive, pomeraju se, udaljuju, i gube, kao ćudljivi
proletnji potoci.
Sa takvim sećanjima i mislima sede starci na kapiji i slušaju slabo i
rasejano šta pišu o svemu tome novine. Slušaju ćutke, iako im reči
kojima se u novinama govori o carevima i državama izgledaju drske,
lude i neumesne i ceo način pisanja kao nešto bezbožno, protivno
večnim zakonima i logici života, nešto što »neće izdobriti« i sa čim se
častan i razuman čovek ne može pomiriti. Nad njihovim glavama vije
se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog
leta a zemljom brze i široke senke.
A noću, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladići iz srpskih kuća
i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni
kažnjava. Među njima često se primećuju studenti i đaci srednjih
škola. To su većinom bledi i mršavi mladići, sa dugom kosom i crnim,
plitkim šeširom širokog oboda. Oni dolaze ove jeseni vrlo često, iako je
školska godina već otpočela. Dođu vozom od Sarajeva, sa
preporukama i lozinkama, omrknu ovde na kapiji, ali ne osvanu
sutradan u kasabi, jer ih višegradski mladići prebacuju utvrđenim
kanalima u Srbiju.
A sa letnjim mesecima, kad nastupi vreme školskog raspusta, ožive
varoš i kapija od đaka i studenata, koji su rodom odavde i koji dolaze
kućama. Oni tada utiču na ceo život u kasabi.
Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj
polovini jula meseca, jedan po jedan, pravnici, medicinari, filozofi sa
univerziteta iz Beča, Praga, Graca i Zagreba. Sa njihovim dolaskom
menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po čaršiji i na kapiji vide se
njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom
i odelom od ustaljenih navika i večno iste nošnje kasabalijskog sveta.
Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj
»Glockenfagon« koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč
mode i vrhunac dobrog ukusa. Na glavama nose šešire od meke
panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih
diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako
uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debljine.
U rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog
udruženja.
Studenti donesu u isto vreme i nove reči i pošalice, nove pesme, nove
igre sa zimušnjih balova, a naročito nove knjige i brošure, srpske,
češke i nemačke.
I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da
mladići iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni
nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila
učiteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Beču,
ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladići koji su tiho i neprimetno
polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i
nepreglednoj vojsci državne birokratije. Ali od nekog vremena broj
studenata iz kasabe naglo se uvećao. Uz pomoć nacionalnih prosvetnih
društava sada već odlaze na univerzitete i seljački sinovi i deca sitnih
zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata.
To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije,
krotki i bezazleni mladići, predani svaki svojim studijama u najužem
smislu reči. A nisu ni obični kasabalijski meraklije ni nekadašnji
momci, buduće gazde i esnaflije, koji su u određeno doba života trošili
suvišak snage i mladosti na kapiji i za koje se u porodici govorilo:
»Oženi ga da ne pjeva!« To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju
po raznim gradovima i državama i pod različitim uticajima. Iz velikih
gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze
zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje
ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na
slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo. Sa svakim
letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i
verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje
vreme, naročito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao
do opšteg verovanja, a kod mnogih mladića do fanatične želje za
delom i ličnim žrtvovanjem.
Kapija je glavno mesto njihovih sastanaka. Tu se iskupljaju posle
večere. I u mraku, pod zvezdama ili na mesečini, u mirnoj noći, nad
hučnom rekom, odjekuju njihove pesme, šale, glasni razgovori i
beskrajne prepirke, nove, smele, naivne, iskrene i bezobzirne.
Sa đacima su tu redovno i njihovi drugovi iz detinjstva koji su zajedno
s njima učili ovde osnovnu školu pa posle ostali u kasabi kao šegrti,
trgovački pomoćnici, sitni pisari u opštini ili nekom preduzeću. Njih ima
dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u
kojoj će ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom
gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeći se nikad sa
njima; i bez najmanje surevnjivosti učestvuju u njihovom razvitku i
usponu. Drugi su nepomireni sa životom u kasabi na koji su sticajem
prilika osuđeni, željni nečeg što smatraju višim i boljim a što im se
izmaklo i što im sa svakim danom postaje sve dalje i nedostižnije. Iako
i dalje druguju sa svojim drugovima studentima, ti mladići obično se
odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka, bilo svojom grubom
ironijom, bilo neprijatnim ćutanjem. Oni ne mogu kao jednaki da
učestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato mučeni stalno
osećanjem svoje nedoraslosti, oni čas preterano i neiskreno podvlače u
govoru svoju prostotu i neukost, u poređenju sa srećnijim drugovima,
čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja. I u
jednom i u drugom slučaju, zavist odiše iz njih kao gotovo vidna i
osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona
i živi i kreće se slobodno i bezbrižno između njih.
Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i
mesečina, ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u
takvim razgovorima sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To
je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju
i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi
seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od
sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku
iluziju slobode. Sa svojim urođenim kasabalijskim osobinama oni su
odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima,
trenutnim raspoloženjima ili ćudima slučaja, predmet svojih studija,
vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja. U većini oni
nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su
uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osećanje da
može da zahvati gde god hoće i da je sve što prigrli njegovo. Život (ta
reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i
politici toga vremena, gde se pisala sa velikim početnim slovom), život
je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena
čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu
poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u
beskraj; na većinu od tih puteva neće oni nikad ni nogom stupiti, pa
ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji)
slobodno da biraju koji hoće i smeli da posrću od jednog do drugog.
Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i
vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora,
po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je
to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine.
Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su
mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su
zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice
kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni,
primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su
mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno;
oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto
što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za
junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za
sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog
izrečenog. Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da
uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne
znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti
opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka
potpunom slomu. Samo najbolji i najjači među njima bacali su se
zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od
svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema
naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal
nedostižnih uzora.
Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji;
jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su
svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već
prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo. Ovaj
naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politička pitanja na
kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u
svemu sličan drugima. I on ima osećanje i da pali prve vatre jedne
nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva.
Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno
pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i
slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i
više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih
dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodređenim
nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom
drevnom mostu koji se na mesečini julskih noći belasao čist, mlad i
nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da
donese i ljudi da smisle i učine.
Kako jedna topla noć u mesecu avgustu liči na drugu, tako su i
razgovori ovih kasabalijskih đaka i studenata uvek isti ili slični.
Odmah posle brze i slatke večere (jer dan je prošao u kupanju i
sunčanju), jedan po jedan stižu na kapiju. Janko Stiković, sin jednog
abadžije sa Mejdana, koji studira već četiri semestra prirodne nauke u
Gracu. To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom,
sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko
sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim psevdonimom, u
revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu.
Ali on piše i pesme i objavljuje ih. pod jednim drugim psevdonimom.
Spremio je već zbirku, koju treba da izda »Zora« (»Izdavačko
preduzeće za nacionalističke edicije«). Osim toga on je dobar govornik
i vatren debater na đačkim sastancima. Velimir Stevanović, zdrav i
krupan mladić, podsvojče bez određenog porekla; ironičan, realan,
štedljiv i marljiv; završava medicinu u Pragu. Jakov Herak, sin
dobroćudnog i popularnog višegradskog pismonoše, crn, sitan,
pravnik, oštrog pogleda i brze reči, socijalista, polemičan duh koji se
stidi svoga dobrog srca i krije svako osećanje. Ranko Mihailović, ćutljiv
i dobroćudan mladić, koji studira pravo u Zagrebu, pomišlja već sada
na činovničku karijeru i slabo i mlako učestvuje u drugarskim
prepirkama i razgovorima o ljubavi, politici, i pogledima na život i
društveno uređenje. On je, po majci, praunuk onog prote Mihaila čija
je glava, sa cigaretom u ustima, bila nataknuta na kolac i izložena na
ovoj istoj kapiji.
Tu je i nekoliko sarajevskih gimnazista koji lakomo slušaju starije
drugove i njihova pričanja o životu u velikim gradovima, i maštom,
koju šibaju dečačka sujeta i pritajene želje, zamišljaju sve kao još
mnogo veće i lepše nego što jeste i što može da bude. Tu je i Nikola
Glasinčanin, bled i krut mladić koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja
i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle četvrtog razreda,
da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemačke firme koja
izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta. Njegov
deda Milan Glasinčanin umro je nekako ubrzo posle okupacije, u
sarajevskoj ludnici, pošto je u mladosti prokockao veći deo imetka.
Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv čovek bez volje,
snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke,
pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike
merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove. Taj
jednolični posao, među sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on
oseća kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili
promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od
osetljivog mladića prerano zrelog, žučnog i ćutljivog čoveka. On čita
mnogo u slobodnim časovima ali ga ta duševna hrana ne snaži i ne
podiže jer sve to prozukne u njemu. Njegova zla sudbina, samoća i
patnja otvorile su mu oči i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše
misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i
ogorče, jer mu još jače osvetljavaju njegov neuspeh i njegov
bezizgledan život u kasabi.
Tu je, najposle, i Vlado Marić, bravar po zanimanju, veseljak i
dobričina, koga njegovi drugovi sa visokih škola vole i prizivaju, koliko
zbog njegovog jakog i lepog baritona toliko zbog njegove
prostosrdačnosti i dobrote. Taj snažni mladić sa »šloserskim«
kačketom na glavi spada među one skromne ljude koji su dovoljni
sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne upoređuju, zahvalno i mirno
primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što
imaju i mogu.
Tu su i dve varoške učiteljice, Zorka i Zagorka, obe rodom iz kasabe.
Za njihovu naklonost otimaju se svi ovi mladići i pred njima i oko njih
igraju ljubavnu igru, naivnu, zamršenu, bleštavu, mučnu. Pred njima
se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleća; zbog njih
se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoći, ili peva sa društvom
koje je dotle negde pilo; zbog njih su među drugovima potajne mržnje,
nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi. Oko deset sati one
odlaze. Mladići ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada,
borbena rečitost popušta.
Stiković, koji obično vodi glavnu reč, večeras ćuti i puši. On je
poremećen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva
svoja istinska osećanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije. On je
danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom,
zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih očiju. Oni
su, na Stikovićevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi
najteže: da se mladić i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to
niko ne vidi i ne sazna. Našli su se u njenoj školi koja je sada, preko
raspusta, potpuno pusta. On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona
iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumračnoj, prašnoj
prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane đačke klupe. Tako je
ljubavna strast često prisiljena da traži zabačena i ružna mesta. Nisu
mogli ni da sednu ni da legnu. Bili su oboje zbunjeni i nespretni. I
suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih
istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajući i ne
primećujući ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza,
kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se
prašta. Ona se rasplakala. Razočaranje je bilo obostrano. Kad je koliko
toliko umirio devojku, izišao je, gotovo pobegao, na sporedni ulaz.
Kod kuće je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski časopis sa
njegovim člankom »Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina«. Ponovno
čitanje svoga članka odvratilo mu je misli od malopređašnjeg
doživljaja. Ali i u tome je nalazio uzroke nezadovoljstvu. U članku je
bilo štamparskih grešaka, neke rečenice su mu izgledale smešne;
sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, činilo mu se da bi se
mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije.
A večeras, evo, celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom
diskutuju o njegovom članku. Njegov glavni protivnik je govorljivi i
borbeni Herak, koji sve posmatra i kritikuje sa ortodoksnog
socijalističkog gledišta. Ostali učestvuju u debati samo s vremena na
vreme. A dve učiteljice ćute i spremaju nevidljiv venac pobedniku.
Stiković se slabo brani; prvo, što sada odjednom i sam vidi mnoge
slabosti i nelogičnosti u svome članku, iako to nipošto ne bi pred
drugima priznao; drugo, što ga muči sećanje na današnje poslepodne
u prašnoj i sparnoj školskoj sobi, na scene koje mu sada dolaze i
smešne i ružne a koje su bile dugo predmet njegovih najvrelijih želja i
najživljih nastojanja oko lepe učiteljice. (Ona sada sedi tu u letnjem
mraku i posmatra ga svojim sjajnim očima.) Oseća se kao dužnik i kao
krivac i mnogo bi dao da danas nije bio u školi i da ona sada nije ovde.
U takvom raspoloženju ovaj mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja
od koje se teško odbraniti. Čini mu se da mora da odgovara ne samo
za svoj članak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo.
A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da
može mirno da misli o nečem što nije ni članak ni devojka. Ali
samoljublje ga je teralo da se brani. Stiković je citirao Cvijića i
Štrosmajera, a Herak Kauckog i Bebela.
— Vi mećete kola pred rudu, — vikao je Herak, analizirajući Stikovićev
članak. — Ne može se sa balkanskim seljakom, koji je ogrezao u
siromaštvu i svakoj bijedi, nigdje i ni u kom slučaju osnivati trajna i
dobra državna formacija. Samo prethodno ekonomsko oslobođenje
eksploatisanih klasa, seljaka i radnika, dakle ogromne većine naroda,
može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država. To je
prirodan proces i put kojim treba ići, a nipošto obrnuto. Stoga se i
nacionalno oslobođenje i ujedinjenje moraju izvršiti u duhu socijalnog
oslobođenja i preporoda. Inače, desiće se da će seljak, radnik i sitan
građanin unijeti i u nove državne formacije, kao smrtonosnu zarazu,
svoj pauperizam i svoju ropsku ćud, a malobrojni eksploatatori svoj
parazitski, reakcionarni mentalitet i sve svoje antisocijalne nagone. A
od toga ne može da bude ni trajne države ni dobrog društva.
— Sve je to tuđinska, knjiška mudrost, dragi moj, — odgovarao je
Stiković, — koja iščezava pred živim zamahom probuđenih nacionalnih
snaga, u prvom redu kod Srba, a zatim i kod Hrvata i Slovenaca, koje
sve teže ka jednom cilju. Stvari se ne razvijaju prema predviđanjima
njemačkih teoretičara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim
smislom naše istorije i našeg rasnog pozvanja. Od Karađorđevog
poziva: »Svaki svoga ubijte subašu!« rješavaju se socijalna pitanja na
Balkanu putem nacionalnih oslobodilačkih pokreta i ratova. I sve ide
savršeno logično: od manjega ka većem, od regionalnog i plemenskog
ka nacionalnom i državotvornom. Zar nisu naše pobjede na Kumanovu
i Bregalnici u isto vrijeme najveće pobjede napredne misli i socijalne
pravde?
— To ćemo još vidjeti, — upada Herak.
— Ko ne vidi sada, taj neće nikad vidjeti. Mi vjerujemo...
— Vi vjerujete, a mi ne vjerujemo ništa, nego želimo da se uvjerimo
stvarnim dokazima i činjenicama, — odgovarao je Herak.
— Zar nestanak Turaka i slabljenje Austro-Ugarske, kao prvi stepen ka
njenom uništenju, nisu u stvari pobjede malih, demokratskih naroda i
porobljenih klasa, u njihovoj težnji da zauzmu svoje mjesto pod
suncem? — nastavljao je Stiković svoju misao.
— Kad bi ostvarenja nacionalističkih težnja donosila i ostvarenje
socijalne pravde, onda u državama Zapadne Evrope, koje su većinom
ostvarile sve svoje nacionalne ideale i u tom pogledu zadovoljene, ne
bi trebalo da bude više ni velikih socijalnih problema, ni pokreta ni
sukoba. A mi vidimo da nije tako. Naprotiv.
— A ja ti i opet kažem, — odgovara malo umorno Stiković, — da bez
kreiranja samostalnih država na bazi nacionalnog jedinstva i
savremenih shvatanja lične i društvene slobode ne može biti ni govora
o »socijalnom oslobođenju«. Jer, kao što je rekao onaj Francuz,
politika ima prvenstvo__
— Stomak ima prvenstvo, — upade Herak.
Tu zagrajaše ostali. Naivna studentska diskusija se pretvori u
mladenačku svađu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u reč i
koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju.
Za Stikovića to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da začuti,
a da to ne izgleda kao poraz i povlačenje.
Posle Zorke i Zagorke, koje su oko deset sati otišle kući, u pratnji
Velimira i Ranka, počeli su i ostali da se razilaze. Najposle, ostali su
samo Stiković i Nikola Glasinčanin.
Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno
stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga
ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S
godinama razmak je između njih bivao, prirodno, sve veći i sve
mučniji. O svakom raspustu oni se nalaze ovde u kasabi i mere jedan
drugog i posmatraju kao nerazdvojni drugovi-neprijatelji. Sad je
između njih došla još i ova lepa i nemirna učiteljica Zorka. Jer, za
vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasinčaninom
koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen. On se bio
uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te
stvari ogorčeni i nezadovoljni ljudi. Ali čim su došli letnji meseci i
pojavili se studenti, osetljivom Glasinčaninu nije mogla da izmakne
pažnja koju učiteljica posvećuje Stikoviću. Zbog toga je ona stara i
pred svetom uvek skrivana zategnutost između njih dvojice u
poslednje vreme porasla. Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli
ovako nasamo.
Sad, kad su slučajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod
drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti
samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje,
nije im dao da to što žele i učine. U toj neprilici pomogao im je slučaj i
bar za trenutak olakšao teško ćutanje koje ih je pritiskivalo.
U mraku se začuše glasovi dvojice šetača, koji su išli polagano i bili
zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stiković i
Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih.
Ali su čuli svaku reč i ti glasovi su im bili dobro poznati. To su dvojica
njihovih nešto mlađih drugova. Toma Galus i Fehim Bahtijarević. Njih
dvojica se drže malo postrani od one grupe u kojoj je velika većina
đaka i studenata i koja se svake večeri iskuplja na kapiji oko Stikovića
i Heraka, jer, iako mlađi, Galus je i kao pesnik i kao nacionalistički
govornik suparnik Stikoviću, koga ne voli i ne ceni, a Bahtijarević je
neobično ćutljiv, gord i povučen kao pravo begovsko unuče.
Toma Galus je visok mladić rumenih obraza i plavih očiju. Njegov otac,
Alban Galus (Alban von Gallus), poslednji potomak jedne stare
porodice iz Burgenlanda, došao je kao činovnik, odmah posle
okupacije, u kasabu. Tu je bio dvadesetak godina »šumski upravitelj« i
sada živi u kasabi kao penzioner. U samom početku on se oženio ovde
ćerkom jednog od prvih gazda, Hadži-Tome Stankovića, jednom
pouselom i snažnom devojkom crne masti i jake volje. Sa njom je
izrodio decu, dve kćeri i jednog sina, koja su sva krštena u srpskoj
crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži-Tomina unučad.
Stari Galus, visok i nekada lep čovek sa blagorodnim osmejkom, i
bujnom, potpuno belom kosom, odavno je postao pravi kasabalija,
»gospodin Albo«, za koga mlađi naraštaji i ne pomišljaju da bi mogao
biti stranac i došljak. On ima dve strasti, koje nikome ne smetaju, to
su: lov i lula. Po ćelom kotaru on ima stare i dobre prijatelje, kako
među Srbima, tako i među muslimanima seljacima, sa kojima ga
vezuje lovačka strast. Kao da je rođen i odrastao sa njima, potpuno je
usvojio mnoge njihove osobine, naročito onaj način veselog ćutanja i
mirnog razgovora, tako karakterističan za ljude koji su strasni pušači i
koji vole lov, šumu i život na vazduhu.
Mladi Galus je ove godine završio gimnazijalnu maturu u Sarajevu i
najesen treba da ide u Beč na studije. U pitanju njegovih studija
postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku
ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je
samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene
težnje idu u sasvim protivnom pravcu. To je jedan od onih dobrih
đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao
uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje
posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim
sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci
vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su
gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života
kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško
nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život
svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog
pravca uopšte. Kako svaki mlad čovek mora ne samo da ispuni večne,
prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harač
savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga vremena,
koje trenutno vladaju među omladinom, i Galus je pisao stihove i bio
aktivan član revolucionarnih nacionalističkih đačkih organizacija. Pored
toga on je pet godina učio francuski jezik kao neobavezan predmet,
bavio se književnošću i, naročito, filozofijom. Bio je strastven i
neumoran u čitanju. Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u
sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne
nemačke izdavačke kuće Reclam's Universal-Bibliothek. Te male,
jevtine sveščiće sa žutim koricama i neobično sitnom štampom bile su
glavna duhovna hrana pristupačna đacima toga vremena; iz njih su
mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva krupnija
dela svetske književnosti u nemačkim prevodima. Iz njih je i Galus
crpeo svoje poznavanje nemačkih modernih filozofa, naročito Ničea i
Štirnera, i mogao je o njima da vodi, na šetnjama pored Miljacke,
beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom strašću, ne vezujući
ni najmanje svoja znanja sa svojim ličnim životom, kao što to inače
mladići tako često rade. Tip takvog prerano zrelog i raznovrsnim a
nesređenim znanjima preopterećenog maturanta nije bio redak među
tadašnjim gimnazistima. Čedan mladić i dobar đak, Galus je slobodu i
neobuzdanost mladosti poznavao samo u smelostima misli i
preteranostima lektire.
Fehim Bahtijarević je samo po majci kasabalija. Otac mu je
Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike
ovdašnje porodice Osmanagića. Od najranijeg detinjstva on provodi
jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To
je vitak mladić gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih
zglobova. Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval
lica kao pečen, koža potpuno zagasita, smeđa, sa lakim prelivima neke
tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oči sa modro osenčenom
beonjačom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka
crna naušnica nad povijenim usnama. Takvi se muški likovi viđaju na
persijskim minijaturama.
I on je ovoga leta položio maturu i sada očekuje da dobije državnu
stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Beču.
Ova dva mladića nastavljaju neki ranije započeti razgovor. Reč je o
Bahtijarevićevom izboru studija. Galus mu dokazuje da će pogreški
ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je
navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarević govori
kratko i malo kao čovek koji ima svoje stalno uverenje, a nema
potrebe da drugog ubeđuje. Galus govori, kao većina mladih i
načitanih ljudi, sa onim naivnim zadovoljstvom od reči, slikovitih izraza
i poređenja i sa sklonošću ka uopštavanju, a Bahtijarević suvo, kratko,
gotovo nemarno.
Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima, Stiković i
Glasinčanin ćute, kao da su se bez reči sporazumeli da neprimećeni
slušaju razgovor dvojice drugova na mostu.
Završavajući tu diskusiju o studijama, Galus govori vatreno:
— Tu se vi muslimani, begovski sinovi, često varate. Zbunjeni novim
vremenima, vi više ne osjećate pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu.
Vaša ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni
izraz vaše »volje za moći«; za vas su istočnjački način života i
mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i pravnim poretkom koji
je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva. I to je razumljivo. Ali to ne
znači nipošto da vi imate smisla za orijentalistiku kao nauku. Vi ste
orijentalci, ali se varate kad mislite da ste pozvani da budete
orijentalisti. Vi uopšte nemate zvanja ni prave sklonosti za nauku.
— Vidi!
— Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i
nepovoljno. Naprotiv. Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji, ili ste bar
bili to; vi ste kroz stoljeća širili, utvrđivali ili branili to svoje
gospodstvo, mačem i knjigom, pravno, vjerski i vojnički; to je od vas
stvorilo tip ratnika, upravljača i vlasnika, a ta klasa ljudi nigdje u
svijetu ne njeguje apstraktne nauke, nego to prepušta onima koji ništa
drugo nemaju i ne mogu. Za vas su pravne studije i privreda, jer vi ste
ljudi konkretnih znanja. Takvi su uvijek i svuda ljudi iz gospodujuće
klase.
— Znači da mi treba da ostanemo neprosvijećeni.
— Ne, ne znači to, nego znači da morate da ostanete ono što ste ili,
ako hoćeš, ono što ste bili; morate, jer niko ne može da bude i ono što
jeste i protivno od toga.
— Pa mi danas nismo gospodujuća klasa. Danas smo svi jednaki, —
upada opet Bahtijarević sa lakom ironijom u kojoj ima i gorčine i
ponosa.
— Niste, razumije se da niste. Prilike koje su od vas nekad načinile to
što ste izmijenile su se odavno, ali to ne znači da se i vi možete
mijenjati istom brzinom. To nije prvi ni posljednji slučaj da jedna
društvena klasa izgubi svoju podlogu, a da ona ostane ista. Pogodbe
života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo
takva može da postoji, i takva i propada.
Govor dvojice nevidljivih mladića prekide se za trenutak, ugašen
Bahtijarevićevim ćutanjem.
Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj,
brodoloman mesec. Bela ploča sa turskim natpisom, na izdignutom
zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom
mraku.
Bahtijarević je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo
pojedine nepovezane i nerazumljive reči dopirale do Stikovića i
Glasinčanina. Govor je, kao što uvek biva u mladalačkim razgovorima
u kojima su asocijacije smele i brze, bio već prešao na drugu temu. Od
studija orijentalnih jezika došli su na sadržinu natpisa na beloj ploči
pred njima i govorili i o mostu i o onom koji ga je podigao.
Galusov glas je bio mnogo jači i izrazitiji. Nadovezujući na
Bahtijarevićeve hvale Mehmedpaši Sokoloviću i tadašnjoj turskoj
upravi koja je podizala ovakve građevine, on je sada živahno razvijao
svoje nacionalističke poglede na prošlost i budućnost naroda i njegove
kulture i civilizacije. (Jer, u tim đačkim razgovorima svaki ide za
svojom misli.)
— Ti imaš pravo, — govorio je Galus, — to je morao biti genijalan
čovjek. Nije on prvi ni posljednji čovjek naše krvi koji se istakao
služeći tuđe carstvo. Mi smo dali na stotine takvih ljudi, državnika,
vojskovođa i umjetnika, Carigradu, Rimu i Beču. Smisao našeg
narodnog ujedinjenja u jednu veliku i moćnu, modernu nacionalnu
državu i jeste u tome što će tada naše snage ostajati u zemlji i
razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom,
a ne iz tuđinskih centara.
— A ti misliš da su ti »centri« nastali slučajno i da se mogu stvarati
novi, po želji, kad ko hoće i gdje ko hoće?
— Slučajno ili ne, to danas nije više pitanje; nije važno kako su oni
nastali, nego je važno da njih danas nestaje, da su ocvjetali i
degenerisali se i da treba da ustupe mjesto drugim, novim centrima,
preko kojih će moći neposredno da se izraze mladi, slobodni narodi,
koji stupaju na pozornicu istorije.
— I ti misliš da bi Mehmedpaša Sokolović, da je ostao kao seljačko
dijete tamo gore u Sokolovićima, postao ono što je postao i da bi
između ostaloga podigao i ovu ćupriju na kojoj mi sada razgovaramo?
— U ono vrijeme, naravno, ne bi. Ali na kraju krajeva, nije Carigradu
ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama, kao i tolikim
ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i
najbolju snagu i najčistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam
je kroz stoljeća uzimano, sve su ove građevine samo mrvice. Ali kad
mi jednom stečemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost,
onda će naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve će
biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja će nositi naš
pečat i naše ime i koja će imati u vidu sreću i blagostanje najširih
slojeva našega naroda.
Bahtijarević je ćutao, i to ćutanje, kao da je najživlji i najrečitiji otpor,
izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu. On je
živošću koja mu je bila urođena i rečnikom koji je tada vladao u
omladinskoj nacionalističkoj literaturi nabrajao planove i zadatke
revolucionarne omladine. Sve žive snage rase biće probuđene i
stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašće se Austro-
Ugarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska
Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju,
dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute. Sve
će to moći biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš
najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa
nama. Savremeni nacionalizam trijumfovaće nad konfesionalnim
razlikama i zastarelim predrasudama, oslobodiće narod stranih
nenarodnih uticaja i tuđinske eksploatacije. I tada će se roditi
nacionalna država.
Galus je zatim opisivao preimućstva i lepote te nove nacionalne države
koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu
potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i građanske
jednakosti. U njegovom govoru mešale su se smele reči neodređenog
značenja sa izrazima koji su tačno kazivali potrebe savremenog života;
najdublje želje jedne rase, kojima je ponajčešće suđeno da zauvek
ostanu samo želje, sa opravdanim i dostižnim zahtevima svakodnevne
stvarnosti; velike istine koje sazrevaju kroz pokolenja, ali koje samo
omladina može da unapred oseti i sme da iskaže, sa večnim iluzijama
koje se nikad ne gase ali nikada i ne stižu do ostvarenja, jer ih jedan
pas omladine predaje drugome kao onu mitološku buktinju. U
mladićevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrđenja koja ne bi mogla
izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi
podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog
soka kojim se održava i podmlađuje stablo čovečanstva.
Bahtijarević je ćutao.
— Vidićeš, Fehime, — uveravao je zaneseni Galus svoga druga, kao da
je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana, — vidićeš, ostvarićemo državu
koja će biti najdragocjeniji prilog napretku čovječanstva, u kojoj će
svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao
samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našeg
imena. Tada ćemo stvarati djela koja će biti produkt našeg slobodnog
rada i izraz našeg rasnog genija, djela prema kojima će sve što je
učinjeno u stoljećima tuđe uprave izgledati kao nedostojne igračke.
Premostićemo veće rijeke i dublje ponore. Sagradićemo nove, veće i
bolje mostove, i to ne da vezuju tuđe centre sa pokorenim
pokrajinama, nego da spajaju naše krajeve među sobom i našu državu
sa cijelim ostalim svijetom. Jer, o tom više nema sumnje, nama je
suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu,
rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli,
ostvaren na zemlji.
Bahtijarević je ćutao. A i Galusov glas je počeo da se spušta. Kako se
njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i
promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u
velikoj tišini noći. Sad su ćutala oba mladića. Pa ipak, u noći je ležalo,
izdvojeno, teško i uporno Bahtijarevićevo ćutanje, dizalo se, osetno i
stvarno, kao neprelazan zid u tami, i samom težinom svoga postojanja
poricalo odlučno sve što je onaj drugi govorio, i objavljivao svoj nemi,
jasni i nepromenljivi smisao:
»Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za
vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog
života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine
ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze
površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i
neprimetne. I sama pomisao o promeni tih »centara« nezdrava je i
neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera
izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i
pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među
ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićskim glavama;
samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično
se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže
i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa
jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na
kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe.
Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo
njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje,
ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve
ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće
promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti
sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki
ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim
promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i
ljudske sujete.«
Ali Bahtijarević nije izgovorio nijednu od tih reči. Oni koji, kao ovaj
muslimanski mladić, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi,
žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu rečima niti osećaju
potrebe za tim. Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo
kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu
cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u
Drinu. U isto vreme čulo se kako su ćutke i polagano krenuli dalje
prema pijacu. Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka.
Ostavši opet sami, Stiković i Glasinčanin prenuše se i pogledaše kao da
su se tek sada našli.
Njihova lica na slaboj mesečini pokazuju osvetljene i tamne površine
koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu.
Žar od njihovih cigareta dobio je fosforan sjaj. Obojica su potišteni.
Razlozi su posve različni, ali potištenost jednaka. U obojici jedna ista
želja: da se digne i ide kući. Ali obojica su kao prikovani na kamenim
sedištima, još mlakim od sunčanog dana. Razgovor one dvojice mlađih
drugova, kome su slučajno i neopaženi prisustvovali, bio im je dobro
došao kao odlaganje njihovog međusobnog razgovora i objašnjavanja.
Ali sad se to više nije moglo izbeči.
— Jesi li video Heraka i njegovu argumentaciju? — otpoče Stiković
prvi, vraćajući se na svoju večerašnju diskusiju, i odmah oseti u tome
izvesnu svoja bolest.
Glasinčanin, koji je opet Osećao trenutno preimućstvo svoga položaja
kao sudija, ne odgovori odmah.
— Molim te, — nastavljao je nestrpljivo Stiković, — danas govoriti o
klasnoj borbi i preporučivati sitan rad, kad je posljednjem našem
čovjeku jasno da su nacionalno ujedinjenje i oslobođenje, izvršeni
revolucionarnim sredstvima, najpreči zadaci zajednice! Pa to je
smiješno!
U Stikovićevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali
Glasinčanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetničkog i pakosnog
ćutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske
kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori.
Svirala je violina, praćena klavirom. To svira vojni lekar,
Regimentsarzt, Dr. Balaš, a prati ga žena komandanta garnizona,
pukovnika Bauera. (Vežbaju drugi deo Šubertove sonatine za klavir i
violinu. Polaze dobro i složno, ali pre nego što stignu do polovine,
klavir istrčava napred. Violina prekida svirku. Posle kraće tišine u kojoj
valjda raspravljaju o tom spornom mestu, počinju stav iznova.) Oni
gotovo redovno vežbaju ovako i sviraju do u neko doba noći, dok
pukovnik u drugoj sobi igra svoje beskonačne partije preferansa ili
prosto kunja uz mostarsko vino i švapsku cigaru, a mlađi oficiri prave
među sobom šale na račun zaljubljenih muzikanata.
Između gospođe Bauer i mladog lekara zaista se plete već mesecima
jedna složena i teška istorija. Pravu prirodu njihovih odnosa ne umeju
da odrede ni najoštroumniji među oficirima. Jedni tvrde da je ta veza
čisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i
telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa
potpunim očinskim pristankom pukovnika, koji je dobričina čovek, već
dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana.
Cela kasaba je znala ovo dvoje kao par. Inače je celo to oficirsko
društvo živelo potpuno odvojeno, svojim zasebnim životom, bez ikakve
veze ne samo sa domaćim narodom i građanstvom nego i sa
činovnicima strancima. Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i
zvezdolikih leja sa neobičnim cvećem, pisalo je zaista na istoj tabli i da
je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz.
Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupačni svima koji ne
nose uniformu. Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe
zatvorene kaste, koja neguje svoju isključivost kao najvažniji deo
svoje snage, i pod bleštavim i ukočenim spoljnim izgledom krije u sebi
sve što inače život daje ostalim ljudima od veličine i bede, slasti i
gorčine.
Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu
skrovite i koje probijaju svaki i najkrući okvir i prelaze svaku i
najstrožu granicu. (»Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili
su Osmanlije, »a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.«) To je bio slučaj
sa ovim parom zaljubljenih ljudi. Nema u kasabi starca ni deteta,
ženska ni muška, koje nije naišlo na njih na nekoj od njihovih šetnji,
kad izgubljeni u razgovoru, potpuno slepi i gluvi za sve oko sebe, idu
usamljenim putevima oko kasabe. Čobani su se navikli na njih kao na
one parove buba koji se u maju mesecu viđaju po lišću pored puta;
sve dve i dve, priljubljene jedna uz drugu. Svuda su ih viđali: oko
Drine i Rzava, ispod ruševina Starog grada, na drumu koji vodi iz
varoši, oko Stražišta. U svako doba dana. Jer, ljubavnicima je vreme
uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugačka. Jahali su na
konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešačili, i to onim hodom
kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim
karakterističnim korakom koji već sam po sebi kazuje da im je
ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu.
On je pomađareni Slovak, činovnički sin, siromah, školovan o
državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv,
naročito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno
ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Mađarima iz uglednijih ili
bogatijih porodica. Ona je žena u četrdesetim godinama, osam godina
starija od njega. Visoka i plava, već malo uvela, ali savršeno bele i
ružičaste kože, velikih, sjajnih modrih očiju, ona liči izgledom i
držanjem na one portrete kraljica koji očaravaju mlade devojke.
Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje lične, stvarne ili uobražene, ali
duboke razloge nezadovoljstva sa životom. A osim toga i veliki
zajednički razlog: oboje se osećaju nesrećni i kao prognani u ovoj
kasabi i u društvu oficira, većinom praznoglavih i ništavnih ljudi. Zato
se njih dvoje drže grčevito kao dva brodolomca. Poniru jedno u drugo,
gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u
muzici.
Takav je bio nevidljivi par čija je muzika ispunjavala mučnu tišinu
između dvojice mladića.
U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noći pomrsi se
opet i prekide za neko vreme. U tišini koja je nastala Glasinčanin
progovori nekim drvenim glasom, nadovezujući na Stikovićeve
poslednje reči.
— Smiješno!? Pa smiješno je mnogo štošta u ovoj diskusiji, ako ćemo
pravo.
Stiković izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasinčanin nastavi polagano
ali odlučno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od večeras,
nego da ga je dugo mučila.
— Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane
ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se
više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema
veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer
život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na
drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni
da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički
napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu
naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi,
takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i
zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu
staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a
bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću
mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj
upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a
u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze
sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna,
ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same.
Glasinčanin zastade. Stiković je bio toliko iznenađen ovim dugim i
smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu
odgovori. Tek kad je čuo reč »opasno«, on učini jedan ironičan pokret
rukom. To razdraži Glasinčanina koji nastavi življe:
— Dabogme, kad vas čovjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja
sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati
i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa
riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego
je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim
rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih
vidika. Muči se čovjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a
kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo
vječnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i
druge. To je istina, bar kako se meni čini.
— Nije tako. Treba samo da uporediš razne istorijske epohe pa da vidiš
takozvani progres i smisao čovjekove borbe, pa prema tome i
»teorija« koje daju pravac borbi.
Glasinčanin odmah pomisli da je to aluzija na njegovo prekinuto
školovanje i kao uvek u takvom slučaju, zadrhta u sebi.
— Ja ne studiram istoriju, — poče on.
— Eto vidiš, a da studiraš ti bi vidio...
— Ali ne studiraš je ni ti.
— Kako? To jest... ovaj, pa dabogme da studiram.
— Pored prirodnih nauka?
Glas je drhtao pakosno. Stiković se zbuni za trenutak a onda reče
nekim mrtvim glasom:
— E pa, kad hoćeš baš da znaš, tako je: pored prirodnih nauka, ja se
bavim i političkim i istorijskim i socijalnim pitanjima.
— Dobro je kad stižeš. Jer, koliko znam, ti si pored toga i govornik i
agitator, i pjesnik i ljubavnik.
Stiković se nasmeja neprirodno. Kao daleka ali mučna stvar prođe mu
kroz sećanje današnje poslepodne u zabačenoj školskoj sobi i tek tada
se priseti da su se Glasinčanin i Zorka lepo gledali do njegovog dolaska
u kasabu. Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe
ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije.
I razgovor dvojice mladića pretvori se, bez prelaza, u žučnu ličnu
svađu koja je od samog početka lebdela u vazduhu između njih. A
mladi ljudi ne beže od svađe, kao što i mlade životinje lako zameću
među sobom besne i grube igre.
— Šta sam ja i čime se bavim to se, na kraju krajeva, nikoga ne tiče.
Ne pitam ni ja tebe za tvoje kubike ni balvane.
Onaj grč koji se uvek stegne u Glasinčaninu pri pomenu njegovog
položaja zabole ga naročito.
— Ostavi ti moje kubike. Ja od njih živim, ali ne hohštaplerišem njima,
ne varam nikoga, ne zavodim ...
— Koga ja zavodim? — odade se Stiković
— Svakoga ili svaku koja se da zavesti.
— To nije istina!
— To je istina. I sam znaš da je istina. I kad si me povukao za jezik,
onda hoću da ti kažem.
— Nisam ljubopitljiv.
— Ali ja hoću da ti kažem, jer i preskačući po vas dan balvane može
čovjek nešto da vidi i nauči, da smisli i osjeti. Hoću da ti kažem šta
mislim o tvojim mnogobrojnim zanimanjima i sposobnostima i tvojim
smjelim teorijama, pa i o tvojim stihovima i tvojim ljubavima.
Stiković učini pokret kao da će ustati, ali ostade na mestu. Klavir i
violina iz kasine nastavili su odavno svirku (treći, veseli i živahni dio
sonatine) i njihova muzika se gubila u noći, u šumu reke.
— Hvala, čuo sam od drugih, pametnijih od tebe.
— Ne, ne. Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute.
Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i
tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a
tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i
jedino od sujete.
— Ha, ha!
— Jeste. I ta nacionalistička ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i
to je samo jedan naročiti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni
svoju majku ni svoje sestre ni rođenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti
bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan. Jer
tvoja sujeta to je glavna snaga koja te pokreće, tvoja jedina svetinja,
jedina stvar koju voliš više nego sebe samoga. Onaj ko te ne zna
mogao bi lako da se prevari gledajući tvoju radinost i borbenost, tvoju
predanost nacionalističkom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem
cilju koji je iznad ličnosti. Ali ti ne možeš ničem dugo služiti i ni uz
koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da. I onog trenutka kad ne
bude u pitanju tvoja sujeta, sve će to za tebe postati tuđe i daleke
stvari za koje ti nećeš htjeti nećeš moći ni prstom maknuti. I samog
sebe ti ćeš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti
sam ne znaš koliko si sujetan. Ja te poznajem u dušu i samo ja znam
kakvo si ti čudovište od sujetna čovjeka.
Stiković nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenađen
smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom
javljao pred njim u neočekivanoj ulozi i novoj svetlosti. Zatim mu je
taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u početku vređao i izazivao,
počeo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reči su ga, istina,
ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko
ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan naročit
način. Jer, reći mladom čoveku kao što je ovaj da je čudovište, to
znači samo zagolicati prkos i samoljublje u njemu. I stvarno, on je
želeo da Glasinčanin produži to svirepo rovanje po njegovoj
unutrašnjosti, tu jarku projekciju njegove skrivene ličnosti, jer je u
tome nalazio samo još jedan dokaz svoje izuzetnosti i nadmoćnosti.
Njegov ukočen pogled počivao je na beloj ploči u zidu preko puta, koja
se na mesečini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj
nerazumljivi turski natpis kao da iz njega čita i odgoneta dublji, pravi
smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored
njega.
— Ni do čega tebi nije stalo, i ti stvarno niti voliš niti mrziš, jer i za
jedno i za drugo treba bar za trenutak izići iz sebe, izložiti se,
zaboraviti, prevazići sebe i svoju sujetu. A ti to ne možeš; niti ima
stvari za koju bi ti to učinio, sve i kad bi mogao. Tebe tuđi jad ne može
ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rođeni, samo ako laska tvojoj
sujeti. Ti ništa i ne želiš i ničemu se ne raduješ. Ti čak nisi ni zavidljiv,
ali ne od dobrote, nego od bezgranične samoživosti, jer ne primjećuješ
tuđu sreću kao ni tuđu nesreću. Tebe ne može ništa ganuti ni
pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred čim, ne što si hrabar, nego što
su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete,
ne postoje ni krvne veze ni urođeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni
drug. Ti ne cijeniš ni svoje rođene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe
može da peče samo povrijeđena sujeta, jer jedino ona uvijek i u
svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke.
— Je li to zbog Zorke? — progovori Stiković odjednom.
— Pa, baš ako hoćeš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog Zorke. Ni do
nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš
i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska
tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao
što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi
potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i
pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne
možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj
sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik. Može biti da ćeš ti još
mnogo slave i uspjeha imati, i većih uspjeha nego što je slabost
zaluđenih žena, ali ni u jednom nećeš naći zadovoljstva, jer će te tvoja
sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najveće uspjehe, i
zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti
dovijeka. A kad sve obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko
tebe, tada ćeš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i
nećeš imati ništa da joj pružiš, i tada ćeš jesti sam sebe, ali ti to neće
pomoći, jer će te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao
hranu i odbaciti. Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine
ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam.
Tu Glasinčanin naglo ućuta.
Na kapiji se već osećala svežina noći i širila tišina praćena večnim
šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala. Oba
mladića bila su potpuno zaboravila gde su i šta rade, zaneseni svaki
svojim mislima, kako samo mladost može da se zanese. Ljubomorni i
nesrećni »kubikaš« govorio je ono o čemu je toliko puta strasno,
duboko i živo mislio, ali za što nikad nije uspevao da nađe
odgovarajuće reči i izraze, govorio je sada lako i rečito, gorko i
poneseno. A Stiković je slušao, nepomičan i zagledan u belu ploču sa
natpisom, kao u bioskopsko platno. Njega je pogađala svaka reč,
osećao je svaku oštricu, ali u onom što mu je govorio taj nevidljivi
drug kraj njega on nije više nalazio uvrede ni video opasnosti.
Naprotiv, činilo mu se da sa svakom Glasinčaninovom reči raste i da na
nevidljivim krilima leti, nečujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti
visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osećanja,
sam, gord i velik, i srećan ili nešto slično kao srećan. Leti iznad svega.
I taj glas i te protivnikove reči, to je romon voda i šum nevidljivog,
nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i
kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on preleće kao ptica predeo.
Trenutak Glasinčaninovog ćutanja kao da otrezni obojicu. Nisu smeli
da se pogledaju. Bog sam zna u kom bi se pravcu svađa nastavila, da
se na mostu, dolazeći sa pijaca, ne pojaviše neki pijani ljudi, sa
isprekidanim pesmama i glasnim dozivanjem. Sve ih je nadvikivao
jedan tenor koji je isprekidano i suviše visoko pevao starinsku pesmu:
Mudra li si, lijepa li si,
Lijepa Fato Avdagina!
Već po tim glasovima oni raspoznaše nekoliko mlađih trgovaca i
gazdinskih sinova. Jedni su išli pravo i polako, drugi krivudali i posrtali.
Iz glasnih šala moglo se razabrati da dolaze »ispod topola«.
U toku ranijeg pričanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu
u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže
ono o čem ne voli da govori.)
Ima više od petnaest godina, još pre nego što je počelo građenje
pruge, doselio se u kasabu neki Mađar sa ženom. On se preživao
Terdik, a žena mu se zvala Julka i govorila je srpski, jer je bila rodom
iz Novog Sada. Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi
otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na
kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u
jednoj staroj begovskoj kući koju su potpuno pregradili.
To je bilo stidno mesto kasabe. Na toj kući su po ceo dan zastrti
prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja
gori po svu noć. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuči automatskog
pianina. Među mladićima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena
devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji. U početku su bile
četiri: Irma, Ilona, Frida i Aranka.
Svakog petka mogle su se videti »Julkine djevojke« kako u dva
fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled. Bile su nabeljene i
narumenjene, sa cvećem na šeširima, sa dugačkim suncobranima na
kojima su lepršali volani od čipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske
žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim
osećanjima gađenja, stida i sažaljenja.
Kad su počeli radovi na pruzi i naišao priliv novca i radništva, broj
devojaka se povećao. Terdik je pored stare, turske kuće sazidao novu
zgradu »pod plan«, sa krovom od crvenog crepa, koji se nadaleko
video. Tu su bila tri odeljenja. Opšta sala, Extra-Zimmer i
Offizierssalon. U svakoj od tih prostorija bile su razne cene i razni
gosti. Tu, »ispod topola«, kako se u kasabi govorilo, sad su mogli da
ostavljaju svoj nasleđeni ili stečeni novac sinovi i unuci onih koji su
nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike. Tu su se odigravale
najkrupnije šale i najslavnije tuče, strasne pijanke i sentimentalne
drame. Tu su imale svoj koren i mnoge lične i porodične nesreće u
kasabi.
Središte ovog pijanog društva koje je prvi deo noći provelo »Pod
topolama« i sada došlo da se rashladi na kapiji, bio je neki Nikola
Pecikoza, blesav mladić i dobričina, koga gazdinski sinovi opijaju da bi
sa njim terali šale.
Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Čula se
pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da
će preći po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladić
se ispe na ogradu i pođe, raširenih ruku, oprezno mećući nogu pred
nogu kao mesečar. Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali
im ne reče ništa, nego pevušeći nešto i povodeći se onako pijan,
nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova
velika senka na slaboj mesečini poigravala je po mostu i lomila se na
ogradi s protivne strane.
Prođoše i pijanci sa svojim neobuzdanim klicanjem i besmislenim
primedbama. Dva mladića se tada digoše i bez pozdrava krenuše,
svaki za sebe, svojim kućama.
Glasinčanin zamače u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put
njegovoj kući, gore na Okolištu. Stiković se uputi laganim korakom na
protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlučno. Nije mu se
napuštalo ovo mesto na kome je bilo svetlije i svežije nego u varoši.
Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati,
na nešto nasloni.
Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na
samom kraju mosta, mladić je posmatrao dugo velike senke i retke
svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda. Na kasini
su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu
je valjda onaj par nesrećnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje
razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim ličnim sudbinama koje niti su
se dale smiriti svaka u sebi ni složiti međusobno.
Sa tačke na kojoj je Stiković sada stajao videlo se da i na Lotikinom
hotelu svetli još jedan prozor. Mladić je gledao u te osvetljene prozore
sa obe strane mosta, kao da od njih očekuje nešto. Bio je iznuren i
tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je
odjednom na najranije detinjstvo, kad je idući u školu gledao u magli
zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A
svako sećanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost.
Onaj osećaj kobne a zanosne veličine i vasionskog leta iznad svega i
svakoga, koji su u njemu izazvale Glasinčaninove vatrene i tvrde reči,
sad se izgubio. Izgledalo mu je da se naglo spustio i da sa naporom
gamiže po mračnoj zemlji kao i svi ostali. Muči ga i sećanje na sve ono
što je bilo sa učiteljicom i što nije trebalo da bude (kao da je neko
drugi u njegovo ime to učinio!), na članak u časopisu koji mu je
izgledao i slab i pun nedostataka (kao da ga je drugi za njega pisao i
protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio!), na dugi govor
Glasinčaninov, koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje,
krvavih uvreda i stvarnih opasnosti.
Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da
se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz
zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mračnog pijaca su im kuckale
dugačke sablje i odjekivao glasan, izveštačen govor. Tada se mladić
teško odvoji od zida i pogledavši još jednom osvetljeni prozor na
hotelu kao poslednju svetlost zamrle kasabe krenu sporim korakom
svojoj sirotinjskoj kući, gore na Mejdan.
Jedini osvetljeni prozor na hotelu, koji je ostao kao poslednji znak
budnog života te noći u kasabi, bio je onaj mali, na prvom spratu, gde
se nalazi Lotikina soba. Tamo Lotika i noćas sedi za svojim pretrpanim
stolićem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u
ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu.
Samo što je sada dole sve mirno i mračno.
Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za
spavanje. Pre nego što će da legne, prišla je prozoru da još jednom
udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na
slaboj mesečini, koji je jedini i večito isti vidik sa njenog prozora. Tada
se setila nekog starog računa i sela za stolić da ga potraži. Ali kad je
jednom počela da pregleda svoje račune, ona se zanela, zaboravila na
vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom.
Ponoć je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na
brojku i prevrće list za listom.
Lotika je umorna. Preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je još
jednako živa i okretna i rečita, ali ovako u noći, kad ostane sama,
oseća svu težinu svojih godina i svoga umora. Lotika je oronula. Od
njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u
licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi,njeni sjajni i nekad kao
grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih očiju
tvrd, i na mahove tužan.
Lotika je umorna, ali ne onim blagoslovenim i slatkim umorom od
mnogog posla i velike zarade, koji je nekad nagonio da u ovoj istoj
sobi traži odmora i predaha. Stigla starost i naišla vremena koja nisu
dobra.
Ne bi mogla rečima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni,
ali oseća na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga
ko ima pred očima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre
trideset godina, došla u Bosnu i otpočela rad, život je izgledao kao da
je iz jednog komada. Svi su išli u istom pravcu u kome i ona: za
poslom i sa porodicom. Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo
mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog
zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i
ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda
i vidljivog smisla. Zakon dobitka i gubitka, divni zakon koji je uvek
upravljao ljudskim postupcima kao da više ne važi jer toliki rade,
govore i pišu stvari kojima ona ne vidi cilj ni smisao i od kojih mogu da
imaju samo nezgode i štete. Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte,
izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog
shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj
potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i
sav se troši u rečima. To Lotika jasno vidi i oseća na svakom koraku.
Poslovi, koji su nekad poigravali pred njenim očima kao stado veselih
jaganjaca, sad leže, mrtvi i teški kao ono veliko nadgrobno kamenje
na jevrejskom groblju. Ima već desetak godina kako hotel slabo radi.
Šuma oko kasabe je isečena i seča se odmiče sve dalje i dalje a sa
njom i najbolja hotelska mušterija i zarada. Onaj drski i bestidni
prostak Terdik otvorio je svoju »kuću« pod topolama i privukao mnoge
od Lotikinih gostiju, pružajući im lako i neposredno ono što u njenom
hotelu nisu nikad ni za kakav novac mogli da imaju. Lotika se dugo
bunila protiv te nelojalne i sramotne konkurencije i tvrdila da su došla
poslednja vremena u kojima više nema ni zakona ni reda ni
mogućnosti poštene zarade. U svom ogorčenju ona je jednom, još u
početku, nazvala Terdika »kuplerom«. On je tužio sudu i Lotika je
osuđena i platila je globu zbog uvrede časti. Ali ona ga ni danas ne
naziva drugačije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska
kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pića i svoje sobe za
prenoćišta, gde odsedaju ugledni stranci. Gustav, mrgodni i potuljeni
ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko godina njen hotel,
otvorio sam kafanu u čaršiji, na najprometnijem mestu, i postao od
saradnika bezobzirnim konkurentom. Pevačka društva i razne čitaonice
koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju
svoje kafane i privlače mnoge goste.
Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u Extra-
Zimmeru. Tu sada ručava poneki neženjen činovnik, čitaju se novine i
pije kafa. Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić, ćutljivi i
vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u
govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i
otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje već godinama, služe mu
kafu sa saharinom. Mirno puši i, ćuteći po svom običaju, sluša Lotikino
pričanje. A kad dođe vreme, diže se isto tako mirno i ćutke, i odlazi
svojoj kući u Crnču. Tu je svakodnevno i Lotikin komšija gazda Pavle
Ranković. Odavno ne nosi više narodno odelo, nego »tijesno«,
građansko, samo je zadržao plitki crveni fes. Na njemu je uvek košulja
sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na
kojima beleži brojeve i privremene račune. On je već odavno uspeo da
zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Njegov je položaj sada
utvrđen i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoća. Kao sve starije i
imućnije ljude, i njega zbunjuju nova vremena i hučna navala novih
ideja i nov način života, mišljenja i izražavanja. Za njega je sve to
obuhvaćeno jednom reči: »politika«. I ta »politika«je ono što ga
zbunjuje i srdi i što mu zagorčava ove godine koje bi trebalo da su
godine pokoja i zadovoljstva posle tolikih godina rada, štednje i
odricanja. Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tuđi od većine
svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa
vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu.
A to je teško, gotovo nemoguće postići. Ni sa svojim rođenim sinovima
ne može da se razume kako treba. Oni su za njega, kao i sva ostala
omladina, prosto neshvatljivi i neuračunljivi. (A za omladinom idu iz
potrebe ili slabosti i mnogi stariji.) Po svome držanju i ophođenju i
svima svojim postupcima ovaj mladi svet izgleda gazda-Pavlu kao da
se odmetnuo, kao da i ne pomišlja da mu valja u ovom redu stvari
živeti i umreti, nego da će kao pustahije u planini vek provesti. Ovaj
mlad svet ne pazi šta će da kaže, ne gleda šta radi, ne broji koliko
troši, najmanje se bavi svojim ličnim poslom, jede hleb ne misleći
otkud mu dolazi, i govori, govori, govori, »na zvijezde laje«, kako se
gazda Pavle izražavao u svojim prepirkama sa sinovima.
Taj način mišljenja bez granica, govor bez mere i život bez računa i
protiv računa, to njega, koji je celog veka radio sa računom i prema
računu, dovodi do besa i očaja. Kad ih sluša i gleda, strah ga hvata,
čini mu se da neoprezno i lakoumno diraju u same osnove života, u
ono što je njemu najmilije i najsvetije. A kad traži od njih objašnjenja
koja bi ga ubedila i umirila, oni mu odgovaraju prezrivo i sa visoka,
krupnim i mutnim rečima: sloboda, budućnost, istorija, nauka, slava,
veličina. A njemu se od apstraktnih reči koža ježi. Zato voli da posedi i
popije kafu sa Lotikom, sa kojom se može razgovarati o poslovima i
događajima, a sve na osnovu jednog utvrđenog i priznatog računa,
daleko od »politike« i opasnih velikih reči koje sve dovode u pitanje a
ništa ne objašnjavaju i ne potvrđuju. Pri razgovoru on često vadi svoju
sitnu olovku koja nije ona od pre dvadeset i pet godina, ali je ista
onakva izlizana i nevidljivo mala, i ono što govore stavlja na
nepogrešnu i neumitnu probu cifara.Još ožive, u pričanju, neki
davnašnji doživljaji, ili neku šalu čiji su učesnici u većini pokojnici, i
onda i gazda Pavle, pognut i zabrinut, pređe u svoj dućan na pijacu. A
Lotika ostane sama, sa svojim brigama i računima.
Ništa bolje od hotelske zarade ne stoje stvari sa Lotikinim
spekulacijama. Prvih godina posle okupacije dovoljno je bilo kupiti ma
koje akcije ma koga preduzeća, i čovek je bio siguran da je novac
dobro uložio i da u pitanju može da bude samo veličina dobitka. Ali
tada je hotel bio tek proradio i Lotika niti je raspolagala sa dovoljno
gotovog novca niti je imala kredit koji je docnije stekla. A kad je stekla
i novac i kredit, stanje se na tržištima bilo već izmenilo. Jedna od
najvećih cikličkih kriza bila je zahvatila krajem XIX i početkom XX veka
Austro-Ugarsku Monarhiju. Lotikine hartije počele su da igraju kao
prašina na vetru. Ona je plakala od besa čitajući svake nedelje bečki
Merkur sa poslednjim kursevima. Svi prihodi od hotela, koji je tada još
dobro radio, bili su potpuno nedovoljni da popune praznine koje su
nastajale usled opšteg padanja svih vrednosti. U to vreme, ona je
pretrpela težak živčani slom koji je trajao pune dve godine. Bila je kao
luda od bola. Razgovara s ljudima, a ne sluša šta kažu niti misli na ono
što sama govori. Gleda ih pravo u lice, ali ne vidi njih, nego sitne
rubrike Merkura koje treba da donesu njenu sreću ili nesreću. Tada je
počela da kupuje lozove. Kad je već ionako sve samo kocka i igra
slučaja, onda neka bude do kraja. U to vreme ona je držala sve
moguće lozove svih zemalja. Uspela je da nabavi i jednu četvrtinu
velike španske božične lutrije, čiji glavni zgoditak iznosi 15.000.000
peseta. Drhtala je pre svakog vučenja, plakala nad listama izvučenih
lozova. Molila je od Boga da se desi čudo i da njen loz izvuče glavni
zgoditak. Ali nikad nije dobivala.
Pre sedam godina Lotikin zet Caler udružio se sa dvojicom imućnih
penzionera i osnovali su u kasabi »Modernu mlekarsku zadrugu«. Tri
petine osnovnog kapitala dala je Lotika. Posao je bio zamišljen
naveliko. Računalo se da će prvi uspesi, koji nisu mogli izostati, privući
pažnju kapitalista izvan kasabe, pa i izvan Bosne. Međutim, upravo
kad se preduzeće našlo u tom prelaznom i kritičnom stadiju, nastupila
je aneksiona kriza. To je uništilo svaku nadu na privlačenje novih
kapitala. Ovi krajevi na granici postali su tako nesigurni da su i već
investirani kapitali počeli da beže. Zadruga je likvidirana posle dve
godine sa potpunim gubitkom celog uloženog kapitala. Lotika je
morala da otuđi najbolje i najsigurnije papire, kao što su akcije
Sarajevske pivare d. d. i tuzlanske fabrike sode Solvaj, da bi pokrila
gubitak.
Uporedo sa ovim finansijskim nedaćama, kao da su vezane za njih, išle
su i porodične brige i razočaranja. Istina, jedna Calerova ćerka, Irena,
udala se neočekivano dobro. (Lotika je dala miraz.) Ali je starija kći
Mina ostala. Ozlojeđena udajom mlađe sestre, nesrećna u svojim
verenicima, ona se pre vremena izvrgla u oštru i gorku usedelicu koja
je i život u kući i posao u hotelu činila težim i nepodnošljivijim nego što
je sam po sebi bio. Caler, koji nije nikad ni bio živ i okretan, još je teži
i neodlučniji, i živi u kući kao nem i dobroćudan gost od koga nema ni
štete ni koristi. Calerova žena Debora rodila je, onako bolešljiva i u
poodmaklim godinama, muško dete, ali nerazvijeno i sakato. Sad mu
je već deseta godina a još ne može razgovetno da govori ni da stane
na noge, nego se izražava neodređenim zvukovima i puže na rukama
po kući. A tako je dobro i umiljato to jadno stvorenje i tako se grčevito
drži svoje tetke Lotike, koju voli mnogo više nego rođenu majku, da se
Lotika, pored svih svojih briga i poslova, brine i o njemu, hrani ga,
oblači, uspavljuje. Gledajući svaki dan pred sobom tu nakazu od
deteta, duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da
ga pošalje u Beč kod velikih lekara, u neki zavod, ili što se ne dešavaju
čuda i što uzeti ne ozdravljuju božjom voljom, od ljudskih dobrih dela i
molitava.
I oni Lotikini štićenici iz Galicije, koje je školovala ili poudavala u toku
dobrih godina, zadavali su joj dosta brige i donosili razočaranja. Bilo je
međunjima i takvih koji su osnovali svoju porodicu, razvili posao i
stekli imetak. Od njih je Lotika primala redovno čestitke, pisma puna
poštovanja i zahvalnosti, i redovne izveštaje o stanju u porodici. Ali ti
Apfelmajeri koje je Lotika izvela na put, školovala ili udomila, nisu
pomagali ni prihvatili nove siromašne rođake koji su se rađali i
dorastali u Galiciji, nego su, naseljeni u tuđim varošima, brinuli samo o
sebi i svojoj deci. Za njih kao da je najveći deo njihovog uspeha bio u
tome da što pre i što potpunije zauvek zaborave Tarnov i usku, bednu
sredinu iz koje su ponikli i koje su se srećno oslobodili. A Lotika sama
nije više mogla da odvaja kao nekad i da onu crnu sirotinju iz Tarnova
izvodi na put. I nikad nije ni legla ni ustala a da je nije kao bol prožela
pomisao da sada neko njen tamo u Tarnovu grezne beznadno i zauvek
u neznanju i prljavštini, u sramnoj bedi koju ona dobro poznaje i protiv
koje se celog veka bori.
Pa i među onima koje je ona podigla bilo je dosta uzroka žalosti i
nezadovoljstva. Upravo najbolji među njima skrenuli su ili posrnuli
posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestrična, darovita pijanistkinja,
koja je Lotikinom pomoću i nastojanjem svršila Bečki konzervatorij,
otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših
uspeha; niko ne zna zašto.
Jedan od sinovaca, Albert, nada porodice i ponos Lotikin, svršio je sve
studije i u gimnaziji i na univerzitetu sa odličnim uspehom i samo
stoga što je Jevrejin nije promovisan »sub auspiciis regis« ni dobio
carev prsten, kao što se Lotika potajno nadala. Ipak, Lotika ga je
zamišljala bar kao uglednog advokata u Beču ili Lavovu, kad već kao
Jevrejin ne može da bude visoki činovnik, što bi njenim ambicijama
najviše odgovaralo. I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve
oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje.
Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao član socijalističke
stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom bečkog
generalnog štrajka 1906. godine. I Lotika je morala svojim očima da
pročita u bečkim novinama da je »prilikomčišćenja Beča od
prevratničkih, tuđinskih elemenata proteran i poznati jevrejski bukač
Dr. Albert Apfelmajer, pošto je prvo odležao dosuđenu mu kaznu od
dvadeset dana zatvora«. To je, govoreći jezikom kasabe, isto kao da je
otišao u hajduke. Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog
dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos
Ajresa.
Tih dana nije ni u ovoj svojoj sobici nalazila mira. Sa pismom u ruci
odlazila je kod sestre i zeta, i očajna, izbezumljena unosila se u lice
sestri Debori, koja je umela samo da plače, i vikala gnevno:
— Šta će biti od nas? Pitam te šta će biti od nas, kad niko ne ume da
se digne ni da korača sam. Čim ga ne podržavaš ispod pazuha, on
pada. Šta može da bude od nas? Prokleti smo, eto, to je!
— Gott, Gott, Gott! — uzdisala je sirota Debora, lijući krupne suze, i
naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje. Lotika sama
nije nalazila odgovora, nego je sklapala ruke i dizala oči put neba, ali
ne plačljivo i uplašeno kao Debora, nego gnevno i očajno.
— Socijalista je postao! So-ci-ja-li-sta! Nije nam dosta što smo Jevreji,
nego još i to! O, veliki jedini Bože, šta sam ti zgrešila da me tako
kazniš? Socijalista!
Ožalila je Alberta kao pokojnika i nije više o njemu govorila.
Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta,
udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojačku spremu i
vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj
porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom
verskom tradicijom. Čovek za koga je ta sinovica trebalo da se uda bio
je bogat berzijanac, ali hrišćanin, kalvinist, i stavio je kao uslov da
devojka pređe u njegovu veru. Roditelji su se opirali, ali je Lotika,
imajući jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti
bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba
ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku.I
njena je reč bila presudna. Devojka se pokrstila i udala. Lotika se
nadala da će pomoću toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni
svet bar još nekog od sestrića i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreća je
htela da je bogati peštanski berzijanac umro već u prvoj godini braka.
Od žalosti mlada žena je pomerila pameću. Meseci su prolazili i njena
velika potištenost nije popuštala. I sada, evo već četvrta godina kako
mlada udovica živi u Pešti, predana svojoj neprirodnoj žalosti koja je
isto što i mirno ludilo. Veliki, bogato uređeni stan zastrla je crnom
čojom. A svakog dana odlazi na groblje, sedi pored muževljevog groba
i čita mu tiho i predano listu berzanskih kurseva toga dana, od početka
do kraja. Na sva nastojanja da je odvrate od toga i trgnu iz letargije u
koju je zapala, ona odgovara krotko da je to pokojnik voleo iznad
svega i da mu je to bila najslađa muzika za koju je znao.
Tako se mnogo raznih sudbina nagomilalo u ovoj maloj sobi. Mnogo
računa, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u
velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je
ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog
gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani.
Jer, sav njen rad poslednjih godina svodi se na odbranu, ali ona se
brani sa istim ciljem pred očima i sa istim uporstvom sa kojim je
nekad sticala i podizala. U ovom hotelu ona je »muška glava« i za celu
kasabu »tetka Lotika«. Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji očekuju
njenu pomoć, njen savet ili bar dobru reč, i ne pitaju, i ne pomišljaju
da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i
više nego je i sama svesna.
Mali drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Lotika se teško diže,
držeći se rukama za krsta. Pažljivo ugasi veliku, zelenu lampu na
drvenom stalku i sitnim staračkim korakom, kakvim hoda samo kad je
u svojoj sobi i samo ovako pred spavanje, pođe da legne.
Nad zaspalom kasabom ujednači se potpuni mrak.
Najposle došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na
Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog
vremena, ali uz potmulu huku sve novih i sve neobičnijih događaja koji
su se kao talasi propinjali jedan iznad drugog.
Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mosta i toliko će ih
još preći. Bilo ih je i biće ih svakojakih, ali će godina 1914. uvek ostati
izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da
se nikad, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, neće moći ili neće smeti
kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza
vremena i ispod događaja. Ko da izrazi i prenese (tako misle oni!) one
kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih
bića stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? Kako
da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog
straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i
podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u kome
čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa
drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to
sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su
stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju,
kako bi se mogle ponavljati?
Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli
evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije
spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali
rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom
postati evropsko, pa svetsko i opšte. To je bilo vreme na granici dveju
epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one
epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja se
otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo
neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se
dešavalo imalo je izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu
strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako iščilela
da je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u sećanju da
izazovu.
Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i
naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i
načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću
duha koji će biti daleko iznad našega. Njima će verovatno poći za
rukom da i za ovu čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede
pravo mesto u istoriji sveta i razvoju čovečanstva. Ovde, ona je za nas
jedino i pre svega godina koja je bila sudbonosna po most na Drini.
Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao
najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i
plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i
nesreće, koji se proteže do u nedogled.
A to je leto zaista otpočelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je
rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina
trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini,
koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih.
(Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je
njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj
protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.)
Dođe ovako izuzetna godina sa naročito srećnim i povoljnim
uzajamnim dejstvom sunčeve toplote i zemljine vlage, kad ova
višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za
rađanjem. Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi,
olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah
plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde
i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od
nadošlog i zabreklog vimena. Riba bjelica, koja svake godine sa
početkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušću mresti,
navali u tolikoj množini da je deca iz plićaka vedricama zgrću i izbacuju
na obalu. I porozni kamen u mostu odvugne i najedra, kao živ, od
neke snage i obilja koje bije iz zemlje i lebdi nad celom kasabom kao
radosna jara u kojoj sve brže diše i življe buja.
Nisu česta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih
dođe, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju
na ono što može još doći, žive utrostručenim životom ove doline na
koju je sišla blagodet plodnosti, i sami samo deo u ovoj igri vlage i
toplote i navrelih sokova.
I seljak, koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali, mora da prizna
da je godina dobro ponela, samo uz svaku pohvalnu reč dodaje: »Ako
ovako podrži ...« Čaršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno
zagnjuruju u poslove kao pčele i bumbarevi u cvetne čaške. Raziđu se
po selima oko kasabe da kaparisavaju žito na klasu i šljivu u zametku.
Seljak, zbunjen ovom navalom lukavih mušterija kao i velikim i
neobičnim rodom, stoji pored voćke, koja se već savija od ploda, ili
pored njive, koja se talasa, i ne može da bude dovoljno oprezan i
uzdržljiv pred kasabalijom koji se zamučio do njega. A taj oprez i ta
uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji liči kao
brat blizanac, na onu pečalnu masku koju nose seljačka lica u
godinama nerodice.
Većim i jačim gazdama dolazi seljak na noge. Dućan gazda-Pavla
Rankovića pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca. Isto
tako i radnja gazda-Sante Pape, koji je odavno prvi među
višegradskim Jevrejima. (Jer i pored toga što već odavno postoje
banke i mogućnosti kredita na hipoteku, seljaci, naročito oni stariji,
vole da se zadužuju na ovaj starinski način, kod varoških gazda kod
kojih kupuju robu i kod kojih su im se i očevi zaduživali.)
Gazda-Santina magaza je jedna od najviših i najtvrđih u višegradskoj
čaršiji. Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od
kamenih ploča. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su
gvožđa, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke.
Prednji deo magaze služi kao dućan. Po zidovima su duboki drveni
rafovi puni emajliranog posuđa. Na plafonu, koji je neobično visok,
tako da se gubi u tami, povešana lakša roba: fenjeri u svim
veličinama, kafene džezve, zatim krletke, mišolovke i drugi predmeti
pleteni od žice. Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugačke
tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i
raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici
u teške đerdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom,
lakom, terpentinom i firnajzom. Tu je usred leta hladovina i u po dana
sumrak.
Ali veći deo robe nalazi se u prostorijama koje su pozadi dućana i u
koje vodi nizak otvor sa gvozdenim vratima. Tu je teška roba:
gvozdene peći, šine, traverze, lemeši, ćuskije i druge krupne alatke.
Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi
samo uskim putevima, kao između visokih zidova. Tu vlada večiti mrak
i ne ulazi se bez fenjera.
Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvožđarije bije studen i
ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati. Taj
dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina ćutljive,
blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovečne kalfe. On je
nesumnjivo težak i Štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme
on im je i sladak i drag kao osećanje svojine i pomisao na zaradu i
izvor bogatstva.
Čovek koji sada sedi u prednjem delu te hladovite i sumračne magaze
za malim stolićem, pored velike čelične kase marke Verthajm, ne liči
nimalo na onog bujnog i živahnog Santu koji je nekad, pre trideset
godina, umeo onako svojski da vikne »Rum za Ćorkana!« Izmenile ga
godine i rad u magazi. Pun je i težak, žut u licu; oko očiju tamni
kolutovi koji se spuštaju do polovine obraza; *** mu je oslabio;
njegove crne i jako izbuljene oči, koje gledaju iza naočara sa debelim
staklima i metalnim okvirom, imaju neki strog i uplašen izraz. Još nosi
fes višnjeve boje, kao jedini ostatak nekadašnje turske nošnje. Njegov
otac, gazda Mento Papo, sitan i beo starčić u osamdesetim godinama,
još se prilično drži, samo ga je *** izdao. On navrati kad je sunčan dan
u magazu. Svojim suznim očima, koje iza debelih naočara izgledaju
kao da će sad rastočiti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom,
udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kući,
pridržavajući se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunučeta.
Santo ima šest kćeri i pet sinova od kojih je većina poudavana i
poženjena. Najstariji mu sin Rafo, ima već odraslu decu i pomaže ocu
u radnji. Jedan od Rafinih sinova, koji nosi dedino ime, ide već u
sarajevsku gimnaziju. To je bled, kratkovid i tankovijast dečak koji još
od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na
školskim zabavama, inače rđavo uči, ne voli da ide u sinagogu ni da
pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a priča da će otići u glumce
ili postati tako nešto drugo slavno i neobično.
Sedi gazda Santo, pognut nad velikim, već prilično izlizanim i masnim
tefterom, sa alfabetskim registrom, a pored njega na praznom
sanduku od eksera čuči seljak Ibro Ćemalović, iz Uzavnice. Gazda
Santo sabira koliko Ibro već duguje i koliko bi prema tome, i pod
kakvim uslovima, mogao da dobije sada, na ime novine.
— Sinkuenta, sinkuenta i očo ... sinkuenta i očo, sesienta i tres... —
šapuće gazda Santo sabirajući na španskom.
A seljak gleda u njega sa zabrinutim iščekivanjem, kao da se radi o
vradžbini, a ne o računu koji on zna do u paru, i u snu nosi u glavi.
Kad Santo sabere i kaže iznos dugovanja sa interesom, seljak sporo
procedi kroz zube »Hoće li biti tako?«, samo da bi time dobio vremena
da u sebi uporedi svoj račun sa Santinim.
— Tako, Ibraga, i nikako drugačije, — odgovara Santo svojom
osveštanom formulom u ovakvim slučajevima.
Pošto tako sporazumno utvrde stanje dosadašnjeg dugovanja, treba
da seljak zatraži novu pozajmicu i da se Santo izjasni o svojim
mogućnostima i uslovima. Samo to ne biva ni lako ni brzo. Između njih
se tada razvije razgovor koji do u sitnice liči na razgovore koje je pre
pedesetak godina, ovako pred žetvu, vodio na ovom istom mestu otac
ovoga Ibre iz Uzavnice sa Santinim ocem Mentom. Pravi i glavni
predmet razgovora treba da dođe na bujici reči koje same po sebi ništa
ne znače i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene.
Neupućen čovek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi često
pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu. Tako bar na mahove
izgleda.
— Rodila je šljiva i ponijela miva u nas, kao ni u jednom drugom
kotaru, — kaže Santo, — biće godina kakva odavno nije bila.
— Jeste, šućur, prilično je ponijelo; pa ako da Alah te podrži ovako,
biće i mivke i hljeba; nije da neće biti. Samo, ko će mu znati cijenu, —
kaže zabrinuto seljak, trljajući palcem šav na čakširama od grubog
zelenog sukna i gledajući ispod oka Santu.
— Sad mu se ne zna, ali kad sneseš u Višegrad, znače se. Znaš što se
kaže: cijena je u sahibijinoj ruci.
— Ono jeste. Akobogda te podrži i dospije, — uslovljava opet seljak.
— Ama bez božjeg emera, bezbeli, nit se bere nit se žanje; pa sve da
čovjek lebdi nad onim što je posijo, ništa mu ne vrijedi, ako božjeg
blagostanja nema, — upada Santo i pokazuje rukom u visinu sa koje
treba da dolazi taj blagoslov, negde iznad onog visokog i crnog
dućanskog šišeta na kom vise limeni seoski fenjeri svih veličina i druga
sitna roba u snopovima.
— Ne vrijedi, vala, pravo kažeš, — uzdiše Ibro. — Posadi čo'jek i
posije, a svejedno je, tako mi velikog i jedinog Boga, ko da ga niz
vodu pusti; i okopavaš ga i plijeviš i podrezuješ i trijebiš. A, jok! Ako
nije pisano, nećeš od njega haira vidjeti. Nego ako da Bog te letina
donese neće krivati nikom, moći će insan i da se razduži i da se opet
zaduži. Samo zdravlja, Bože!
— Aaa, zdravlje je prije svega. Sa zdravljem se ništa uporedilo nije.
Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da
mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrećući govor potpuno u tom
pravcu.
Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i
poznati kao i Santini. I za trenutak izgleda kao da će se ceo razgovor
izgubiti u beznačajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom
trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraća na
polaznu tačku. Tek tada nastaje pogađanje za nov zajam, za visinu
sume, interes, rok i način otplate. Objašnjavaju se dugo, čas živo, čas
tiho i zabrinuto ali se na kraju sporazume i pogode. Tada Santo
ustane, potegne iz džepa ključeve na lancu i ne odvajajući ih od lanca
otključa njima kasu koja najpre škljocne a zatim se otvara sporo i
svečano i, kao sve velike kase, zatvara se sa onim finim metalnim
šumom, kao uzdahom. Izbroji seljaku novac, sve do u bakrene helere,
i sve podjednako brižno i pažljivo, nekako tužno i svečano. A onda
vikne, ali mnogo življe, izmenjenim glasom:
— E, je li pravo ovako i je l' ti slatko, Ibraga?
— Jeste, vala — kaže tiho i zamišljeno seljak.
— Dabogda, hairli i berićetli bilo! Pa u zdravlju i dosluku da se opet
vidimo, — kaže Santo, već sasvim živo i veselo i šalje unuče da poruči
kod kafedžije Prekoputa dve kafe, »jednu gorku, jednu slađu«.
A drugi seljak već čeka pred dućanom da dođe na red, za isti posao i
slične račune.
Sa tim seljacima i njihovim računima o budućoj žetvi i berbi prodire do
u sumračno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne
godine. Od njega se oznoji čelična, zelena kasa, a Santo širi
kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše
maramicom zahuknuta stakla na naočarima.
Takvo je bilo to leto na pomolu.
Pa ipak, na sam početak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka
straha i žalosti. Sa prvim ranim prolećem pojavila se na Uvcu, malom
mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici
epidemija trbušnog tifusa. Kako je mesto na granici a dva slučaja
tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski
vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na
Uvac. Lekar je odmah vešto i odlučno preduzeo sve što treba da se
bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu. Tako je od
petnaestak obolelih lica umrlo samo dvoje, a zaraza je ograničena na
selo Uvac i ugušena u samim počecima. Poslednji koji se razboleo bio
je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv način kako se upravo on zarazio,
kratkoća bolovanja, neočekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to
nosilo na sebi pečat izuzetne tragike.
Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na
Uvcu. Gospođa Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala
pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od
grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i
muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča.
Upravo, to se šaputalo među kasabalijskim devojkama, a stariji svet
je, čim je prošla svaka opasnost i ukinute sve mere zbog epidemije,
zaboravio i lekara i pukovnikovicu. Neiskusne i neškolovane, naše
devojke nisu znale tačno ni šta znači reč sanatorijum, ali su znale
dobro šta je to kad dvoje ljudi hodaju po stazama i obroncima onako
kako su doskora hodali lekar i pukovnikova žena. I izgovarajući tu
stranu reč u svojim poverljivim devojačkim razgovorima o nesrećnom
paru, one su volele da to što se zove sanatorijum zamišljaju kao neko
tajanstveno, daleko i tužno mesto na kome lepe i grešne žene
ispaštaju svoju nedozvoljenu ljubav.
A to izuzetno bogato i sjajno leto raslo je i dozrevalo nad poljima i
glavicama oko kasabe. Uveče su prozori na oficirskoj kasini nad
rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta,
samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom,
među nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobroćudan,
nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina.
Na kapiji sede u toploj noći i pevaju varoški mladići. Bliži se kraj juna
meseca i očekuju se đaci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim
noćima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život teče i buja
beskonačan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle će tako trajati
i rasti.
Glavne ulice su i u to doba noći osvetljene, jer još od proleća ove
godine kasaba ima električno osvetljenje. Pre godinu dana podignuta
je pored reke, na dva kilometra od varoši, električna strugara i pored
nje fabrika koja prerađuje otpatke smrčeva drveta, vadi iz njih
terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila
ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice.
Tako je nestalo zelenih fenjera sa petroleumskim lampama i visokog
Ferhata koji ih je čistio i palio. Glavna ulica, koja se proteže duž cele
varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od
mlečnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od
nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim
običnim sijalicama. Između tih nizova jednakih svetlosti prostiru se
mračne nepravilne površine. To su avlije ili prostrane bašte po
obroncima.
U jednoj od tih mračnih bašta sede Zorka, učiteljica, i Nikola
Glasinčanin.
Poremećaj koji je nastao između njih dvoje, lane, kad se za vreme
školskog raspusta pojavio Stiković, trajao je dugo, sve do početka
nove godine. Tada je otpočelo u Srpskom domu, kao svake zime,
spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim
komadom. U tim pripremama učestvovali su i Zorka i Glasinčanin, i
vraćajući se kući sa tih proba oni su progovorili, prvi put od prošlog
leta. Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni
nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne
svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez
ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se
izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim
letnjim noćima, sastaju se redovno. Još ponekad iskrsne među njima
lik odsutnog Stikovića i plane ponovo ceo spor bez rešenja, ali ih on ne
udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži.
Sada sede u toploj tami, na jednom starom, oborenom orahovom
deblu i idući svako za svojim mislima gledaju u krupne i sitne svetlosti
dole u varoši, pored reke koja jednolično šumi. Glasinčanin, koji je
dugo govorio, zaćutao je za trenutak. Zorka, koja je ćutala celo veče,
ćuti jednako kako samo žene umeju da ćute kad u sebi raspliću svoju
ljubavnu brigu koja je za njih važnija i preča od svega u životu.
Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stiković, ona je pomislila da se
pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće, u kome
potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast
poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo. Ma
koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj
čovek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim
sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim
što je ona smatrala većim i važnijim i od sebe i od njega. I otputovao
je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je
bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je
savršeno sročeno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno
kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla. U
njemu se govorilo o njihovoj ljubavi, ali tako kao da oboje već sto
godina počivaju svako u svom grobu, kao slavni pokojnici. Na njeno
živo i toplo pismo, koje mu je poslala kao odgovor, došla je njegova
karta. »U poslovima i brigama koje me rastržu i lome, mislim na tebe
kao na mirnu višegradsku noć, punu rečnog šuma i mirisa nevidljivih
trava.« I to je sve. Uzalud je nastojala da se seti kad je čula taj rečni
šum i osetila miris nevidljivih trava. To postoji samo u njegovoj karti.
Svakako, ona se ne seća toga kao što se on, izgleda, ne seda svega
ostalog što je bilo između njih. Svest joj se mračila od pomisli da se
prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila nečim što ni sama
ne zna šta je manje verovatno od čuda. »Neshvatljiv je«, govorila je
sebi, »tuđ i hladan, sebičan, ćudljiv i sračunat, ali možda su svi
izuzetni muškarci takvi.« Svakako, sve ovo više liči na patnju nego na
ljubav. Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini
svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj a
da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove
pravim imenom. Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli
svoju ljubav kao nesuđeno dete. Stegla je srce i nije odgovorila na tu
kartu. Ali posle dužeg ćutanja od dva meseca stigla je opet karta.
Pisao je sa neke visoke planine u Alpima. »Na visini od dve hiljade
metara, okružen svetom raznih jezika i narodnosti, gledam beskrajnost
vidika i mislim na tebe i minulo leto.« To je i za njene godine i za
njeno malo iskustvo bilo dovoljno. Da je bilo napisano: »Nit sam te
voleo, niti te volim, niti ću te ikad moći voleti«, njoj ne bi bilo jasnije ni
bolnije. Jer, na kraju krajeva, o tome se radi, o ljubavi, a ne o dalekim
sećanjima ni o tome sa koje visine nad morem čovek piše i kakvi se
ljudi oko njega kreću i jezici govore. A ljubavi nema!
Siroče, bez oca i majke, Zorka je odrasla ovde, u kući svojih rođaka. A
kad je završila u Sarajevu učiteljsku školu, dobila je mesto u Višegradu
i vratila se u tu istu kuću imućnih, ali jednostavnih ljudi sa kojima je
nije vezivalo ništa.
Zorka je ubledela i oslabila, uvukla se u sebe, ali se nije poveravala
nikom, niti je odgovorila na njegovu božičnu čestitku, isto tako kratku,
hladnu i stilski besprekornu. Htela je sama sa sobom da raspravi svoju
krivicu i sramotu, bez ičije pomoći i utehe, ali se, ovako slaba,
poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu
nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i
njegovih nerazumljivih i nečovečnih postupaka. Da je mogla ikoga da
pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid
joj to nije dopuštao. I ovako joj se često činilo da cela varoš zna za
njeno razočaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi
kroz čaršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama. A sama ne
ume ništa da objasni. Ako je zaista nije voleo, čemu onda cela
komedija strasnih reči i uveravanja za vreme lanjskog raspusta? Čemu
onda onaj prizor u školskim klupama, koji se jedino ljubavlju može
pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog poniženja? Je
li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da se
olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda
bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni
poljupci? Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i
jasnije nego što bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se
pomiri. (Ko se ikad s time potpuno pomirio?) Prirodni završetak svih
tih unutrašnjih trzavica bila je misao o smrti koja vreba uvek na svima
krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreći. Umreti, mislila je Zorka,
omaknuti se tu sa kapije u reku, kao slučajno, bez pisma i oproštaja,
bez priznanja i poniženja. »Umreti!« mislila je u poslednjoj sekundi pre
sna i sa prvim bleskom buđenja, usred najživljeg razgovora i pod
maskom svakog osmejka. Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto —
umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom
mišlju u sebi.
Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko
božičnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca.
Takve misli i takva pitanja bez odgovora truju čoveka i ruše gore nego
bolest. Svi su primetili na njoj zle promene i svi su se zabrinuli zbog
nje i savetovali je da se leči, i rodbina, i njen upravitelj, vedar čovek
sa mnogo dece, i drugarice.
Srećan slučaj je hteo da su upravo tada došle one probe za zabavu i
da je, posle više meseci, prvi put ponovo progovorila sa
Glasinčaninom. Dotle, on je izbegavao svaki susret i razgovor sa njom.
Ali, ona toplina koja obično vlada kod tih naivnih ali iskrenih pozorišnih
i muzičkih priredaba u malim mestima, zatim svetle i hladne noći po
kojima su se vraćali kućama, sve je to učinilo da se i ovo dvoje mladih
i zavađenih ljudi približilo jedno drugom. Nju je gonila na to njena
potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je
ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.
Prve reči bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi
razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo
olakšanje. Prvi put je sada mogla da razgovara sa živim čovekom o
svojoj unutarnjoj stidnoj bedi, a da ne mora da je prizna do u
najstidnije i najbolnije pojedinosti. Glasinčanin joj je govorio o tome
dugo i živo, ali obazrivo i toplo, štedeći njen ponos. Ni o Stikoviću nije
se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje
bilo je onakvo kakvo smo ga čuli one noći na kapiji. Kratko, sigurno i
nepoštedno. Stiković je rođeni egoista i čudovište, čovek koji ne može
da voli nikog i koji će dok je živ, sam mučen i nezadovoljan, mučiti sve
one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasinčanin nije
mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reči, svakog pogleda i
pokreta. Devojka ga je slušala ponajviše ćuteći. Sve joj je godilo u tim
razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osećala je kako se vedri i
smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala časove
odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na
sebe kao na nedostojno stvorenje. Jer, mladićeve reči, pune ljubavi i
poštovanja, pokazivale su joj da nije nepovratno izgubljena i da je i
njen očaj samo jedna varka kao što je varka bio i njen letošnji ljubavni
san. One su je odvraćale od onog mračnog sveta u kome je bila već
počela da se gubi, i vraćale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili
gotovo svemu ima leka i pomoći.
Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a
za njom i proleće. Oni su se viđali svakodnevno. S vremenom, devojka
se pribrala, ojačala, ozdravila i preobrazila se, brzo i prirodno kako
samo mladost može. Tako je došlo i ovo plodno i nemirno leto. Svet se
već navikao da Zorku i Glasinčanina smatra kao dvoje ljudi koji se
»gledaju«.
Istina, sad su joj duga pričanja Glasinčaninova, koja je pre pažljivo
slušala i pila kao lek, bila manje zanimljiva. Na mahove je osećala kao
teret tu potrebu za međusobnim poveravanjem i ispovedanjem. Sa
strahom i iskrenim čuđenjem ona se pitala otkuda ova bliskost između
njih, ali onda bi se setila da joj je on zimus »dušu spasio« i savlađujući
dosadu slušala bi ga, kao dobar dužnik, što god može pažljivije.
U ovoj letnjoj noći on je držao svoju ruku na njenoj. (To je bila krajnja
granica njegove čedne smelosti.) Kroz taj dodir toplo bogatstvo ove
noći ulazilo je u njega. U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno
koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseća kako se gorčina i
nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da
dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i
podrži.
Ispunjen tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni
Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki
drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i
dalekovidno, jer se čoveku koga potpuno ispunjava prava, velika i
nesebična ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju
mogućnosti i putevi, koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim
ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni.
On govori ženi pored sebe.
— Mislim da se ne varam. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga
jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi
posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovdje
nema života. Zadugo neće ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni
Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba
bježati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni
spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u
susret katastrofi. Kad se ne može pomoći treba se bar spasavati.
Devojka je ćutala.
— Ja ti nisam nikad o tome govorio, ali sam često i mnogo mislio, i
ponešto i radio. Ti znaš da je Bogdan Đurović, moj drug sa Okolišta,
već treću godinu u Americi. Još od lanjske godine ja se sa njim
dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao.
On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da
nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguće. Ja sam
o svemu razmišljao i sve sračunao. Prodao bih ovo što imam na
Okolištima. Ako bi ti pristala, treba da se vjenčamo što prije i ne
kazujući nikome ništa da otputujemo u Zagreb. Tamo ima kompanija
koja otprema iseljenike u Ameriku. Tu bismo sačekali mjesec-dva, da
mi Bogdan pošlje affidavit. A za to vrijeme učili bismo engleski. Ako tu
ne bismo uspjeli, zbog moje vojne obaveze, prešli bismo u Srbiju pa
otuda krenuli. Sve bih uredio tako da za tebe bude što lakše. A tamo,
u Americi, tamo bismo radili ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima
treba učiteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima
otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih to ja izveo,
samo ako ti hoćeš ... ako pristaješ.
Tu mladić zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove.
On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da
ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj
beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana
vremena pre nego što mu da konačan odgovor: do završetka školske
godine.
— Hvala ti, Nikola, hvala! Ti si dobar, — šaputala je stišćući njegove
ruke.
Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladićsko pevanje. To su
višegradski momci, možda već i sarajevski đaci. Kroz petnaestak dana
stići će i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu
odluku. Boli je sve, a ponajviše dobrota ovoga čoveka, ali u ovom
trenutku ne bi mogla kazati da, pa da je seku na komade. Ničemu se
ne nada, ali samo još jednom da vidi »čoveka koji ne može da voli
nikog«. Još jednom, pa onda neka bude šta hoće. Nikola će čekati, to
zna.
Oni se digoše i držeći se za ruke stadoše strmim putem polagano da se
spuštaju prema mostu sa koga je dopirala pesma.
Na Vidovdan priredila su srpska društva, kao svake godine, teferič na
Mezalinu. Tu, na sastancima dveju reka, Drine i Rzava, na zelenoj,
visokoj obali pod gustim orasima, podignute su šatre u kojima se
krčmilo piće i pred kojima su okretana jagnjad na tihoj vatri. U
hladovini su posedale porodice koje su iznele ručak na Mezalin. Ispod
hladnika od svežeg granja svirala je već gromka muzika. Na utabanoj
čistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmlađi i najdokoniji,
oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin. Pravi
opšti teferič počeće tek posle podne. Ali kolo je već živo i zagrejano,
lepše i življe nego što će biti docnije kad navali svet pa stanu da se
hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve
pretvori u jednu veselu i dugačku ali nepovezanu i neskladnu ljesu.
Ovo kratko kolo, u kom je više mladića nego devojaka, razigrano je i
leti kao bačena niska. Sve je oko njih u pokretu sve se talasa: vazduh
u ritmu svirke, guste krune drveća, beli letnji oblaci, bistra voda dveju
reka. Zemlja se kreće pod njima i oko njih, a oni samo nastoje da
pokrete svoga tela prilagode tome opštem kretanju. Mladići su još sa
druma trčali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savlađivale i stajale
jedno vreme Posmatrajući igru, kao da odbrojavaju taktove i čekaju na
neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo
povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu
vodu. Moćna struja je prelazila iz letnje zemlje u razigrane noge i širila
se kroz lanac vrelih ruku; na tom lancu treslo se kolo kao jedno
jedinstveno biće, zagrejano istom krvlju, nošeno istim ritmom. Mladići
su igrali zabačene glave, bledi, nemirnih nozdrva, a devojke sa
rumenim kolutovima krvi na licu, stidno oborenih očiju, od bojazni da
pogledom ne odaju slast kojom ih ispunjava igra.
U tom trenutku, kad je teferič tek počinjao, pojavili su se na ivici
mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od čoje i oružja na
podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obično u jednoj patroli koja
obilazi vašare i teferiče. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom.
Neskladno i jedan po jedan umukoše instrumenti. Kolo se pokoleba pa
stade. Začuše se mladićski glasovi negodovanja. Svi su se držali još za
ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u
mestu, čekajući da muzikanti produže svirku. Ali su svirači naglo
ustajali i zavijali svoje trube i ćemaneta u mušemu. A žandarmi su išli
dalje, ka šatrama i rasturenim porodicama u travi. Svuda bi narednik
izgovorio svoju reč, tihu i oštru, i njome kao nekom čarobnom
formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I
kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada
bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode.
Poslednje se rasturi kolo mladića i devojaka. Njima se nije napuštala
igra u zelenilu, i nikako im nije išlo u glavu da je zaista kraj veselju i
zabavi. Ali pred bledim licem i zakrvavljenim pogledom
žandarmerijskog narednika ustuknuše i najuporniji.
Razočaran i još u nedoumici, svet se vraćao sa Mezalina belim, širokim
drumom i kako je dublje ulazio u varoš sve je više nailazio na
neodređen i uplašen šapat o atentatu koji je jutros izvršen u Sarajevu,
o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene, o progonima
Srba, koji se očekuju na sve strane. Pred Konakom sretoše prve
vezane ljude, među njima i mladog popa Milana; žandarmi su ih vodili
u zatvor.
Tako se druga polovina toga letnjeg dana, koji je trebalo da bude
svečan i veseo, pretvori u zabunu, ogorčenje ili uplašeno iščekivanje.
Na kapiji, umesto prazničnog raspoloženja i živahnosti dokonih ljudi,
mrtva tišina. Tu je već postavljena straža. Vojnik u novoj opremi šeta
sporo od sofe do onog mesta na kom gvozdeni kapak pokriva ulaz u
miniran stub, i neumorno ponavlja tih pet-šest koraka, a svaki put kad
se okrene blesne mu bajonet na suncu, kao signal. Već sutradan
osvanuo je na zidu, ispod same ploče sa turskim natpisom, beo
službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom crnom
prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u
Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog
toga zlog dela. Ali niko se od prolaznika ne zaustavlja i ne čita, nego
svi prolaze pored oglasa i pored straže oborene glave i što brže mogu.
Od toga dana ostade straža na mostu. Ostade i ceo život kasabe
prekinut i zaustavljen jednim mahom kao ono kolo na Mezalinu i kao
ceo onaj junski letnji dan, koji je trebalo da bude svečan i veseo.
Sad su prolazili čudni dani, u nemom, napregnutom čitanju novina,
sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih
putnika, u ubrzanom pojačavanju vojnih mera na granici. Prolazile su
letnje noći, ali bez pesme, bez mladićskih sedenja na kapiji, bez
šaputanja parova u tami. Po gradu se viđaju najviše vojnici. A kad, u
devet sati uveče, trubači po barakama na Bikavcu i u velikoj kasarni
kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povečerja, opuste ulice
gotovo potpuno. Rđava vremena za one koji se vole i žele da se vide i
neviđeni porazgovore. Svako predveče Glasinčanin prođe ispred
Zorkine kuće. Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu
porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka pređe
most i vrati se na Okolišta.
Tako je došao i večeras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da
iziđe na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho. Oklevajući, ona je
sišla. Stojeći na avlijskom pragu, bila je iste visine sa mladićem koji je
govorio uzbuđeno, jedva čujnim šapatom.
— Odlučili smo da bježimo. Večeras. Vlado Marić, sa još dvojicom.
Mislim da je sve osigurano i da ćemo preći. Ali ako to ne bi... ako bi se
što desilo. Zorka!
Mladićev šapat se prekide. U njenim raširenim očima video je strah i
nepriliku. I sam je bio zbunjen, kao da se pokajao što joj je uopšte
govorio i dolazio da se oprosti.
— Mislio sam da je bolje da ti kažem.
— Hvala! Ništa od naše ... ništa od Amerike!
— Ne, nije »ništa«. Da si ti pristala kad sam ti, prije mjesec dana,
predlagao da odmah svršimo stvar, možda bismo sada bili daleko
odavde. Ali možda je bolje da je tako bilo. Sada vidiš kako je. Ja
moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji.
Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako
se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora,
jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i
pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj će biti i za nas dvoje
života, ako ti budeš htjela. Od tebe će zavisiti. Ja ću ... misliti na tebe,
a ti... ponekad ...
Tu mladić, kome su ponestajale reči, podiže naglo ruku i pređe brzo
preko njene bogate smeđe kose. To je bila njegova najveća želja,
oduvek, i sad mu je, kao osuđeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka
uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori
nečujno i već idućeg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih
očiju, grčevito prepletenih prsta. Mladić prođe ispod samog prozora,
zabaci glavu i pokaza nasmejano lice, bezbrižno, gotovo lepo. Kao da
se boji da vidi šta će dalje biti, devojka se povuče u sobu u kojoj je
već bilo mračno. Tu sede na minder, obori glavu, i zaplaka.
Plakala je najpre tiho, pa sve jače, sa osećanjem teške, opšte
bezizlaznosti. I što je više plakala, sve je više nalazila razloga za plač i
sve joj je beznadnije izgledalo sve oko nje. Nikad izlaza ni rešenja:
nikad neće ona moći pravo i po zasluzi zavoleti ovog dobrog i čestitog
Nikolu koji odlazi; nikad neće doživeti da onaj drugi, koji ne može da
voli nikog, zavoli nju; nikad se više neće vratiti lepi i veseli dani kakvi
su još lane osvitali nad kasabom; nikad niko od naših neće uspeti da
se spase iz ovog kruga mrkih bregova, ni da vidi tu Ameriku, ni da
ovde ostvari zemlju u kojoj se, kako kažu, mnogo radi ali se dobro i
slobodno živi. Nikada!
Sutradan se pročulo da su Vlado Marić, Glasinčanin i još neki mladići
prebegli u Srbiju. Svi ostali Srbi, sa porodicama i svim što imaju, ostali
su u ovoj uzavreloj kotlini, kao u klopci. Sa svakim danom osetno se
zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se,
jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja
koja će se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih
zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini.
U kasabi je tek tada otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima
u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna
životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone
prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat,
prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava,
prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da
se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad
ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista
duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši
to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za
nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na vekovnoj
tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske
netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svirepstava ali i čojstva i
merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle
nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo
ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su
četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi
odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama
koje su oni oličavali.
Već sutradan posle objave rata Srbiji počela je po varoši da krstari
četa šuckora. Ta četa, koja je, naoružana na brzu ruku, trebalo da
pomaže vlastima u gonjenju Srba, bila je sastavljena od Cigana,
pijanica i drugih besposličara, uglavnom ljudi koji su odavno u zavadi
sa dobrim društvima i u sukobu sa zakonom. Neki Huso Kokošar,
Ciganin bez časti i određenog zanimanja, kome je sramna bolest još u
prvoj mladosti izjela nos, predvodio je desetinu golaća, naoružanih
starinskim puškama sistema Werndl, sa dugačkim bajonetima, i vodio
glavnu reč u čaršiji.
Pred tom pretnjom gazda Pavle Ranković, kao predsednik srpske
crkveno-školske opštine, otišao je sa još četvoricom uglednih opštinara
do kotarskog predsednika Sabljaka. To je bio pun i bled čovek,
potpuno ćelav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u
Višegradu. Sad je bio uzbuđen i neispavan; očni kapci mu pocrveneli, a
usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao čizme, a u rupici
zelenog lovačkog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto. Primio ih je
stojeći a ne ponudivši ih da sednu. Gazda Pavle, žut u licu, a oči mu
došle kao dve crne kose pruge, progovori muklim tuđim glasom:
— Gospodine predstojniče, vi vidite šta se radi i šta se sprema i vi
znate da mi, višegradski građani Srbi, nismo bili radi ovome.
— Ništa ja ne znam, gospodine, — prekide ga odjednom jetkim glasom
predstojnik, — i ništa neću da znam. Sad ja imam drugih, važnijih
poslova nego da slušam govore. To je sve što imam da vam kažem.
— Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle mirno kao da
svojim mirom želi da umiri i ovog jetkog i uzbuđenog čoveka, — mi
smo došli da vam ponudimo svoje usluge i da vas uvjerimo...
— Ništa meni ne trebaju vaše usluge i ništa nemate da me uvjeravate.
Vi ste u Sarajevu pokazali šta znate.
— Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle
nepromenjenim glasom i sve upornije, — mi bismo željeli da u
granicama zakona...
— Jeste, sad se sjećate zakona! Na kakve se zakone vi usuđujete
pozivati?
— Na državne zakone, gospodine predstojniče, koji važe za sve.
Predstojnik se odjednom uozbilji i kao malo umiri. Gazda Pavle odmah
iskoristi to zatišje kod uzbuđenog čoveka.
— Gospodine predstojniče, mi smo slobodni da vas upitamo jesmo li
mi sigurni, sa porodicama, za naš život, i imetak i, ako nismo, šta nam
valja činiti?
Predstojnik tada raširi ruke, okrećući dlanove prema gazda-Pavlu,
sleže ramenima, zaklopi oči i grčevito steže blede, tanke usne.
Gazda Pavle je dobro poznavao taj karakteristični izraz, nemilosrdan,
slep-gluv-nem, koji državna uprava uzima u važnim trenucima i
odmah uvide da posle ovoga nema više koristi od razgovora. A
predstojnik, pošto spusti ruke, otvori oči, ispravi glavu, reče nešto
blaže:
— Vojna vlast će svakog uputiti šta treba činiti.
Sad gazda Pavle raširi ruke, sklopi oči, sleže ramenima za trenutak, i
onda progovori nekim dubokim, izmenjenim glasom:
— Hvala vam, gospodine predstojnice!
Ona četvorica opštinara se pokloniše kruto i nespretno. I svi iziđoše
kao osuđenici.
Čaršija puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja.
Na Alihodžinom dućanu sedi nekoliko uglednih varoških Turaka,
Nailbeg Turković, Osmanaga Šabanović, Suljaga Mezildžić. Bledi i
zabrinuti sa onim teškim i ukočenim izrazom na licu koji se uvek javlja
kod ljudi koji imaju šta da izgube, kad se nađu pred nenadanim
događajima i krupnim promenama. I njih su pozvale vlasti da se stave
na čelo šuckora. Sad su se, kao slučajno sastali ovde da se na
neupadljiv način dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a
drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuđen, sa rumenilom na licu i
starim sjajem u očima, odbija odlučno svaku pomisao, o ma kakvom
učešću u šuckoru. On se naročito okomio na Nailbega, koji je za to da
se primi oružje i da se umesto Cigana oni kao ugledni ljudi stave na
čelo muslimanskih dobrovoljačkih odreda.
— Ja živ u te poslove neću. A da imaš pameti, ne bi ni ti. Zar ti ne
vidiš da se vlasi preko nas biju i da će se na kraju sve o našu glavu
obiti?
I sa istom onom rečitošću sa kojom je nekad na kapiji pobijao Osmanefendiju
Karamanliju, on dokazuje da za »tursko uho« nema dobra ni
na jednoj strani i da svako njihovo mešanje može biti samo štetno.
— Odavno već nas niko ni za što ne pita i ni u što ne računa. Ušao je
Švabo u Bosnu, a ni Sultan ni Ćesar ne upita nas: je li izun, begovi i
turska gospodo? Pa se digoše Srbija i Crna Gora, dojučerašnja raja, i
uzeše pola Turske Carevine, a nas niko i ne pogleda. I sada, udari
Ćesar na Srbiju, a nas opet niko ništa ne pita, nego nam daju neke
puške i benevreke da budemo Švabi hajkači i da mu nagonimo
Srbijance, kako ne bi on morao tur derati po Šarganu. Pa zar tebi,
bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz
tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra
pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni računi i najbolje će biti onome
ko se u njih ne umiješa više nego što mora. Ovdje je na granici počelo
da se para, ali ko zna dokle će otići. Ima neko iza ove Srbije. Drukčije
ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred
pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to
što si počeo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da
muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto.
Svi ćute, nepomični i ozbiljni. Ćuti i Nailbeg, očigledno uvređen, iako to
krije, i bled kao mrtvac pretura neku odluku u glavi. Osim Nailbega
Alihodža ih je sve pokolebao i rashladio. Puše i nemo gledaju kako
preko mosta mili neprekidna povorka vojnih kola i natovarenih konja.
A zatim se jedan po jedan digoše i oprostiše. Poslednji je bio Nailbeg.
Na njegov mrki pozdrav, Alihodža mu još jednom pogleda u oči i reče
gotovo tužno:
— Ja vidim da si ti naumio da ideš. I tebi se gine; strah te da te ne
preteknu Cigani. Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme
došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena.
Pijac koji deli hodžin dućan od mosta zakrčen je kolima, konjma,
vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave. S
vremena na vreme provedu žandarmi grupu vezanih seljaka ili
građana, Srba. Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i kreću se
brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i
zajapurena, čuju se psovke na svim jezicima. Oči sjaju od alkohola,
nespavanja i onog mučnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i
krvavih događaja.
Nasred pijaca, upravo prema mostu, mađarski rezervisti u novim
uniformama tešu neke grede. Užurbano kucaju čekići i struže testera.
Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca.
Alihodža gleda sa svog ćepenka kako se uspraviše prve dve grede, a
zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trećom, vodoravnom,
po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko
vešala. Ponajviše vojnici, ali izmešani sa turskom seoskom sirotinjom i
varoškim Ciganima. U neko doba načini se put i odnekud donesoše sto
sa dve stolice za oficira i njegovog pisara, a zatim šuckori dovedoše
prvo dvojicu seljaka a zatim jednog građanina. Seljaci su bili seoski
kmetovi iz graničnih sela Pozderčića i Kamenice, a građanin neki Vajo,
Ličanin, koji je davno došao u kasabu, kao preduzimač, i tu se oženio.
Sva trojica su bili vezani, unezvereni i prašni. Vojnik dobošar stade da
bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je
dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko
vešala. Oficir, jedan rezervni poručnik, Mađar, čitao je oštrim glasom
smrtne presude na nemačkom, a za njim je prevodio jedan narednik.
Sva trojica su bili od prekog suda osuđeni na smrt, jer su svedoci pod
zakletvom izjavili da su ih videli kako u noći daju svetlosne signale
prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu,
pored mosta. Seljaci su ćutali, trepćući kao u neprilici. A onaj Vajo
Ličanin brisao je znoj sa lica i mekim tužnim glasom uveravao da je
nevin i velikim kao izluđenim očima tražio oko sebe kome bi još to
mogao da kaže.
Trebalo je da se pristupi izvršenju presude, kad se kroz onaj krug
sakupljenog sveta probi jedan vojnik, riđ, malen, sa nogama
raskrečenim kao slovo X. To je bio Gustav, nekadašnji calkelner u
Lotikinom hotelu, a sada kafedžija u donjoj čaršiji. Bio je u novoj
uniformi, sa kaplarskim činom, crven u licu i zakrvavljenih očiju, još
više nego obično. Nastalo je objašnjavanje. Onaj narednik je nastojao
da ga udalji, ali se ratoborni kafedžija nije dao.
— Ja sam ovde petnaest godina obaveštajni organ, poverljiva ličnost
najviših vojnih krugova, — vikao je nemački, pijanim glasom, — i meni
je još preklane u Beču obećano da ću moći svojim rukama obesiti dva
Srbina kad tome dođe vreme. Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam
stekao pravo na to. I vi sad mene...
U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav
je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osuđenih
prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi. Tada se diže onaj
poručnik, mršav i mrk čovek gospodskog izgleda, očajan kao da je i
sam osuđenik, bez kapi krvi u licu. Ako je i pijan, Gustav uze stav
mirno, ali su mu tanki riđi brkovi poigravali i oči šarale čas levo čas
desno. Oficir priđe sasvim blizu, unese se u to crveno lice kao da će ga
pljunuti.
— Ako se iz tih stopa ne izgubiš, narediću da te vezana odvedu u
zatvor. A sutra ćeš se javiti na raport. Jesi li razumeo? A sad odstupi!
Marš!
Poručnik je govorio nemački sa mađarskim naglaskom posve tiho, ali
tako oštro i ogorčeno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u
svetini, ponavljajući neprestano reči izvinjavanja.
Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osuđenike. Dvojica seoskih
domaćina imali su potpuno isto držanje. Treptali su i mrštili se od
sunčane jare i od zapare koja udara iz onog sabijenog sveta, kao da je
to sve što ih muči. A Vajo je slabim i plačevnim glasom uveravao da je
nevin, da ga je njegov konkurent uzeo na dušu, a da on nit' je služio
vojsku nit' je ikad u životu čuo da se svetlošću mogu davati signali.
Znao je ponešto nemački i očajnički nizao reč na reč, trudeći se da
nađe neki ubedljiv izraz kojim bi zaustavio ovu izludelu maticu koja ga
je ponela od juče i koja preti da ga ni kriva ni dužna odnese sa sveta.
— Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich,
unschuldiger Mensch... viele Kinder... Unschuldig! Lüge! Alles Lüge! —
birao je reči Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna.
Vojnici su već prišli prvom seljaku. On skide brzo šubaru, okrene se
prema Mejdanu na kome je crkva i dva puta se živo prekrsti. Pogledom
oficir im naredi da svrše prvo s Vajom. Tada očajni Ličanin, videći da je
red na njega, podiže ruke ka nebu i stade da preklinje i viče iz glasa.
— Nein! Nein! Nicht, um Gottes willen! Herr Oberleutnant, Sie wissen
... alles ist Lüge ... Gott... alles Lüge! — vikao je Vajo, a vojnici su ga
već hvatali za noge i oko pasa, i dizali na drveno postolje pod
konopcem.
Bez daha, svet je pratio sve to kao neku igru između nesrećnog
preduzimača i poručnika, drhteći od ljubopitstva ko će dobiti a ko
izgubiti.
Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se
dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino
izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoči i stade da zatvara
dućan, iako je postojala izrična naredba vojne vlasti da sve radnje
moraju da budu otvorene.
U kasabu su stizale sve nove trupe i za njima municija, hrana i
oprema, i to ne samo prugom, koja je bila pretrpana, nego i starim
kolskim putem, preko Rogatice. Danju i noću su preko mosta prelazila
i kola i konji, a prvo što bi ih sretalo na ulasku sa mosta u varoš bila
su tri obešena čoveka na pijacu. I kako se čelo kolone obično
zaglavljivalo u prepunim ulicama, to je svaka kolona morala da odstoji
tu na mostu ili na pijacu, pored vešala, dok tamo napred ne oduši.
Prašni, zajapureni, promukli od vike i besa, narednici su na konjima
prolazili između kola i natovarenih konja, davali očajne znakove
rukom, psovali na svim jezicima Austro-Ugarske Monarhije sve
svetinje svih priznatih konfesija.
Četvrtog ili petog dana u rano jutro, kad je most opet tako bio
pretrpan komorom koja je sporo oticala kroz tesnu čaršiju, začu se
oštar i neobičan fijuk iznad kasabe, i nasred mosta, pored same
kapije, udari granata u kamenu ogradu. Parčad železa i kamena zasu
konje i ljude, nastade gužva, propinjanje konja i opšte bežanje. Jedni
su bežali napred, u čaršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli.
Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, među
sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na čistim koja
je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i
ljudi. Sa Butkovih Stijena javi se i austrijska poljska artiljerija i stade
da traži tu srpsku brdsku bateriju koja je sada gađala šrapnelom
rasturenu komoru sa obe strane mosta.
Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gađala je stalno most i
kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, začu se
sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali
dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile
haubice; u svemu dve. Prvi meci padoše u Drinu, zatim na prazan
prostor pred mostom, gde oštetiše okolne kuće, Lotikin hotel i oficirsku
kasinu, a onda stadoše u pravilnim razmacima da gađaju sigurnije i to
samo most i kasarnu. Već posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike
koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom.
Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je
sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na
vreme granate i rušile ponutricu zgrade. Tako je i po drugi put porušen
Kameniti han i od njega ponovo načinjena gomila kamenja.
Dve haubice sa Goleša gađale su posle toga jednomerno i stalno most,
i to ponajviše srednji stub. Granate su padale čas u reku, levo i desno
od mosta, čas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a čas opet
udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad
otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi
eksploziv za miniranje mosta.
Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inače na mostu
nastala nikakva veća šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble
svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajući na
kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih
ogrebotina. A parčad od šrapnela odbijala se od glatkih, čvrstih zidova
kao zrna grada. Jedino su granate koje su pogađale sam kolovoz na
mostu ostavljale u nabijenom šljunku plitke rupe i razrivena mesta, ali
to se nije moglo ni primetiti dok se ne stupi na sam most. Tako je u
celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i
preturala drevne navike, žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje
beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek.
Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je po danu svaki veći
saobraćaj preko mosta: civili prelaze slobodno, pa i vojnici pretrčavaju
pojedinačno, ali čim krene malo veća grupa, sa Panosa je zaspu
šrapnelom. Posle nekoliko dana stvorila se izvesna pravilnost. Svet je
uočio kad je paljba življa, kad je slabija, a kad se potpuno obustavlja, i
prema tome se kreće i svršava najnužnije poslove, ukoliko ga
austrijske patrole u tom ne sprečavaju.
Brdska baterija sa Panosa puca samo danju, ali haubice iza Goleša
javljaju se i noću i pokušavaju da ometaju premeštanje trupa i prenos
komore sa jedne i sa druge strane mosta.
Građani čije su kuće u središtu varoši, u blizini mosta i druma, prešli
su sa porodicama na Mejdan ili u druge zaklonjene i udaljene mahale,
kod rođaka ili poznanika, da bi se sklonili od bombardovanja. To
bežanje sa decom i najnužnijim stvarima podseća na one teške noći
kad bi na kasabu naišao »veliki povodanj«. Samo što ovoga puta ljudi
raznih vera nisu pomešani ni vezani osećanjem solidarnosti i
zajedničke nesreće, i ne sede zajedno, tražeći u razgovoru pomoći i
olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kućama a Srbi, kao okuženi,
po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više
jednako. Zbijeni po tuđim kućama, ne znajući šta da rade sa dugim
vremenom i sa svojim brižnim i zbunjenim mislima, dokoni i
praznoruki kao pogorelci, u strahu za život, u neizvesnosti za imanje,
mučeni suprotnim nadama i željama koje, naravno, i jedni i drugi kriju.
Kao nekad za vreme velikih poplava, i kod jednih i kod drugih stariji
ljudi nastoje da razvedre sve oko sebe šalama i pričama, usiljenim
mirom i veštačkom vedrinom. Ali izgleda da za ovu vrstu nesreće ne
pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje priče
izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mučno i sporo se
stvaraju nove.
Noću se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da
stisne. Govore šapatom, iako ni sami ne znaju čemu taj oprez kad i
onako svakog časa grune top čas srpski čas austrijski. Ušao u svet
strah od »davanja znaka neprijatelju«, iako niko ne zna ni kako se ti
znakovi daju ni šta to zapravo znači. Ali strah je toliki da nigde niko ne
srne ni šibicu da zapali. Vatra se i ne loži. Muškarci, kad hoće da puše,
zatvaraju se u zagušljive sobičke bez prozora ili se pokrivaju jorganom
po glavi i tako puše. Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali
su sva vrata zaključana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba liči na
nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije
oči rukama, i tako čeka. Sve kuće izgledaju kao da su mrtvim kocem
zatvorene. Jer, ko hoće da ostane živ mora da se pravi mrtav; pa ni to
uvek ne pomaže.
U muslimanskim kućama je nešto življe i slobodnije. Tu ima mnogo
starih ratničkih nagona, ali probuđenih u nevreme, zbunjenih i
obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava
nadbijaju dve artiljerije, obe hrišćanske. Ali ima i brige, velike i
skrivene, ima i nesreća bez izlaza i vidljivog rešenja.
U Alihodžinoj kući ispod Grada pravi mekteb. Na toliku njegovu decu
došlo je još i devetoro dece Mujage Mutapdžića; od toga samo troje
odrasle, a sva ostala sitna i nejaka, sve jedno drugome do uha. Da ne
bi morali da ih čuvaju i svaki čas dozivaju po avliji, zatvarali su ih,
zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove
majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i
pisci.
Ovaj Mujaga Mutapdžić, zvani Užičanin, doseljenik je u kasabi. (Malo
niže vidićemo zašto i kako.) To je visok čovek pedesetih godina,
potpuno sed, orlovskog nosa i lica izbrazdanog borama, duboka glasa,
oštrih, vojničkih pokreta. Izgleda stariji od Alihodže, iako je desetak
godina mlađi od njega. Sedi sa Alihodžom u kući, puši bez prestanka,
retko i malo govori, zanesen mislima čija mu se težina ogleda na licu i
u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, iziđe
pred kuću i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge
strane reke. Stoji tamo uzdignute glave i gleda ispitivački kao da se
radi o nevremenu. Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeći
neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim.
Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih
dana. Luk je već oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko
njihovih crnih i teških glava zuje pčele i bumbari. Po krajevima sitno
cveće koje već počinje da se semeni. Sa tog uzvišenog mesta vidi se
dole razasuta kasaba između dve reke, Drine i Rzava, i venac brda
nejednake visine i raznog oblika. U nizini oko kasabe i po strmim
stranama brežuljaka izmenjuju se krpe i pojasevi zrelog ječma sa
površinama zelenih kukuruza. Blešte bele kuće i crne se šume koje
pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane
čini se odavde svečana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i
neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek počinje da raste.
Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik. On odgovara Alihodži na
njegove dobre reči i priča mu svoju sudbinu, ne što je hodža ne bi
znao, nego što ovde na suncu mora nekako da razdreši i olakša taj
uzao koji ga steže i guši pod grlom, i što se ta sudbina rešava upravo
tu i sada, u svakom pojedinom od ovih trenutaka letnjeg dana, pri
svakom pucnju topa sa jedne ili sa druge strane.
Nije mu bilo punih pet godina kad su Turci morali da napuste gradove
po Srbiji. Osmanlije su otišle u Tursku, ali njegov otac, Suljaga
Mutapdžić, još mlad čovek, ali već ugledan i jedan od prvih užičkih
Turaka, rešio je da pređe u Bosnu, odakle su i bili starinom. Natrpao je
decu u krošnje i sa ono novaca što se u tim prilikama moglo izvući iz
zemlje i kuća napustio zauvek Užice. Sa onih nekoliko stotina užičkih
muhadžira prešao je u Bosnu, gde je bila još turska vlast, i nastanio se
s porodicom u ovoj kasabi, gde je odranije živela jedna grana
Mutapdžića-Užičana. Ovde je proveo desetak godina i upravo je bio
počeo da osigurava svoje mesto u čaršiji, kad je došla austrijska
okupacija. Oštar i nepomirljiv čovek, on je smatrao da nije vredelo
bežati od jedne hrišćanske vlasti da bi se živelo pod drugom. Godinu
dana posle odlaska Austrijanaca, on je opet sa celom porodicom
napustio Bosnu, zajedno sa još nekoliko porodica koje nisu htele da
vek provode u zemlji »gde zvono kuca«, i preselio se u Novu Varoš, u
Sandžaku. (Ovaj Mujaga je tada bio momče od nešto više od
petnaestak godina.) Tu se Suljaga Mutapdžić zatrgovčio, tu su mu se
izrodila i ostala deca. Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio
u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukčijem životu u
Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kćeri, sve lepe i na
dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo
očevine. I upravo kad su se poženili i stali da dublje puštaju koren u
novoj sredini, došao je Balkanski rat 1912. godine. U otporu koji je
turska vojska oko Nove Varoši dala srpskoj i crnogorskoj vojsci,
učestvovao je i Mujaga. Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da
je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim čudom, kao
da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego
negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jačeg ili slabijeg, turska
vojska je ispraznila Sandžak. Ne mogući sačekati protivnika od koga je
kao dete bežao iz Užica, i kome se i sada bez uspeha odupro, a
nemajući kuda na drugu stranu. Mujaga se rešio da beži natrag u
Bosnu, pod onu istu vlast od koje mu je otac pobegao. I tako je, po
treći put izbeglica, prešao sa celom porodicom u ovu kasabu u kojoj je
proveo detinjstvo.
Sa nešto gotovine i uz pomoć višegradskih Turaka, među kojima je
imao i rođaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao.
Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila
oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili.
Uglavnom je, čekajući bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I
sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbegličkog života u
kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa;
jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od
njenog ishoda i završetka.
O tome razgovaraju sada njih dvojica, tiho, isprekidano i bez veze, kao
što se govori o stvarima koje su i suviše dobro poznate i koje se mogu
razmatrati s kraja, s početka ili sa ma koje tačke u sredini. Alihodža,
koji neobično voli i ceni Mujagu, nastoji da nađe neku reč koja teši ili
umiruje, ne što veruje da može išta pomoći, nego što ima potrebu, i
oseća dužnost da na neki način uzme učešća u zloj sudbini ovoga
čestitog, nesrećnog čoveka i istinskog muslimana. Mujaga sedi i puši:
prava slika čoveka koga je sudbina suviše opteretila. Po čelu i
slepoočnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok
ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz
naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseća i ne briše. Zamućenim očima
gleda u travu pred sobom i zanesen osluškuje ono što se dešava u
njemu i što je jače i glasnije od svake utešne reči, od najživlje
kanonade. S vremena na vreme samo odmahne lako rukom i
progovori pokoju reč koja je mnogo više deo unutrašnjeg razgovora
nego neki odgovor na ono što mu se govori ili što se dešava oko njega.
— Ovo je došlo, moj Alihodža, da se nema kud. Bog jedan vidi da smo
i otac mi rahmetli i ja sve činili da ostanemo u čistoj vjeri i pravom
turčijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belćim nema
traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do
danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila. Mislio sam da ću bar
ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uči, ama evo mi se čini da je pisano da
nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoće,
šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se
kaže da prava vjera neće imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne.
Jer, kud sam prist'o? Da pođem sa Nailbegom i sa šuckorima i da
poginem sa švapskom puškom u ruci, osramoćen i ovog i onog svijeta,
ili da sjedim ovako i čekam da Srbija zastupi i ovdje i da dočekam ono
od čega smo pedeset godina bježali po muhadžirluku, iz mjesta u
mjesto?
Alihodža zausti da kaže nešto što ohrabruje i otvara malo nade, ali ga
prekide salva austrijske baterije sa Butkovih Stijena, na koju odmah
stadoše da odgovaraju topovi sa Panosa. Javiše se i oni iza Goleša.
Preturali su tačno iznad njihovih glava, i to dosta nisko, tako da su im
nad glavom neprestano tkale u oba pravca granate raznih kalibara sa
onim turobnim zvukom koji podiže utrobu u čoveku naviše i steže
krvne sudove do bola. Alihodža se diže i predloži da se sklone bar pod
strehu, a Mujaga pođe za njim kao mesečar.
U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv,
nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i
tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepaštenje koje
uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i
ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašćenja sve je isto, kako
je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slukćenje kao nekad, pre više od
sto godina, kad su na Panosu gorele ustaničke vatre, ista nada, isti
oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugačije ne može da
bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva.
Unuci i praunuci onih koji su se sa tog brega, isto ovako zatvoreni po
kućama, brižni i zaprepašćeni, ali potreseni do dna duše, naprezali sluh
ne bi li čuli slabu jeku Karađorđeva topa gore od Veletova, slušaju
sada kako im u toploj tami iznad glava tutnje i grme teška haubička
zrna, nagađaju po zvuku koja su srpska a koja švapska, tepaju im ili ih
kunu, izdevaju im imena i nadimke. Sve to dok zrna lete visoko i
gađaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni
zamuknu odjednom, preseče im se reč, jer im izgleda, i zakleli bi se,
da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana
gađa samo njih i kuću u kojoj su. A tek pošto se raziđe jeka od bliske
eksplozije, oni progovaraju promenjivim glasom i uveravaju jedan
drugog da je ta granata pala posve blizu i da je od neke naročite
pogane vrste, mimo sve ostale granate.
U Ristića kući, koja je odmah iznad parohove, veća i lepša od nje, a
sklonjena i zaštićena od topovske vatre sa obe strane strmim
šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz čaršije. Malo ima ljudi ali
dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one
se savile ovde sa decom.
Kuća je prostrana i bogata; u njoj živi samo gazda Mihailo Ristić sa
ženom i sa snahom, udovicom koja nije htela da se preuda ni vrati
kući kad je obudovila, nego je ostala tu da podiže decu, pored ovo
dvoje starih ljudi. Njen najstariji sin prebegao je pre dve godine u
Srbiju i poginuo kao dobrovoljac na Bregalnici. Bilo mu je osamnaest
godina.
Stari gazda Mihailo, njegova baba i snaha, služe ove neobične goste
kao na slavi. Naročito je starac neumoran. Gologlav je, što je
neobično, jer on inače nikada ne skida svoj crveni fes, gusta seda kosa
pada mu oko ušiju i na čelo, a srebrni jaki brkovi, pri dnu žuti od
duvana, okružuju usta kao stalan osmejak. Čim primeti da je neko
uplašen ili rastužen više od ostalih, on mu prilazi, razgovara ga i nudi
rakijom, kafom i duvanom.
— Ne mogu, kum' Mihailo, hvala ti ko ocu, ne mogu, ev' ovde me
steglo, — brani se jedna još mlada žena pokazujući rukom svoje oblo i
belo grlo.
Ona je žena Petra Gatala sa Okolišta. Petar je nekidan otišao u
Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega
nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuće i sad se ona sklonila sa decom
ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže
kumstvo od starine. Utučena je od brige za mužem i napuštenom
kućom. Krši ruke i naizmence jeca i uzdiše.
Gazda Mihailo je ne pušta s oka i stalno je oko nje. Jutros se saznalo
da je Petar na povratku iz Sarajeva, u vozu, uzet za taoca, da je
odveden u Vardište i tu, prilikom jedne pogrešne uzbune, omaškom
streljan. To još kriju od nje, a gazda Mihailo se stara da joj to ne bi
kogod naglo i neobazrivo saopštio. Žena se svaki čas diže, hoće da
iziđe u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i
zagovara na sve moguće načine, jer on dobro zna da Gatalovića kuće
na Okolištima već gore, i hoće ovu nesrećnu ženu da poštedi bar od
toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno.
— Dede, kuma-Stanojka, dede, janje moje. Jednu čašicu samo. Ovo je
melem i razbibriga a ne rakija.
I žena pokorno ispija. Gazda Mihailo nudi redom i svojom neodoljivom
i neumornom srdačnošću primorava svakog da se okrepi. Zatim se
opet vraća ženi Petra Gatala. Njoj se zaista razvezao onaj bolni uzao u
grlu. Sad je mirnija, samo zamišljeno gleda preda se. Ali je gazda
Mihailo ne napušta, nego joj priča kao detetu kako će i ovo proći i njen
Petar se vratiti iz Sarajeva, zdrav i živ, i kako će opet svi ući u svoju
kuću na Okolištima.
— Znam ja Petra, na krštenju sam mu bio. O tom krštenju se dugo
pričalo. A ja ko danas pamtim: bio sam momak za ženidbu, kad sam
sa pokojnim ocem, koji je kumovao gazda-Jankovoj djeci, išao na
Okolišta da krstimo ovog istog tvoga Petra.
I on priča tu priču o krštenju Petra Gatala koju svi znaju, ali koja im u
ovim neobičnim noćnim časovima dolazi kao nova.
Ljudi i žene prilaze bliže, slušaju i slušajući zaboravljaju opasnost i ne
obraćaju pažnju na topovsku jeku a gazda Mihailo priča.
U dobra i mirna vremena, kad je čuveni pop Nikola bio paroh u kasabi,
nađe se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i
čitavog niza ženske dece. Prve iduće nedelje ponesu dete da krste i
pored radosnog oca i kuma pođu još neki rođaci i komšije. Još idući niz
Okolišta, zastajali su često i iz velike kumove ploske natezali ljutu
rakiju. A kad su, prelazeći most, stigli na kapiju, sednu tu da se malo
odmore i još jednom potegnu. Bio je hladan dan i kasna jesen, na
kapiji nije više bilo kafedžije nit' su varoški Turci dolazili da piju kafu i
sede. Zato Okolištani posedaju kao kod kuće, otvore torbe sa jelom i
načnu novu plosku rakije. I nazdravljajući jedan drugom, rečito i od
srca, zaborave i na dete i na popa koji je posle službe trebalo da ga
krsti. Kako u ta vremena — sedamdesetih godina XIX veka — nije još
bilo, ni smelo biti, zvona na crkvi, veseli ljudi nisu ni primećivali da
vreme prolazi i da je služba davno gotova. U njihovim razgovorima, u
kojima se smelo i nadaleko mešala budućnost deteta sa prošlošću
roditelja, nije vreme bilo važno ni imalo mere. Nekoliko puta se
javljala savest kod kuma koji je opominjao da se kreće, ali su ga ostali
odmah ućutkavali.
— Ama, da idemo, ljudi, da svršavamo, biva, što je zakon i hrišćanski
red, — zamuckuje kum.
— De, što si navalio, tako ti boga, niko još nije u ovoj parohiji ostao
nekršten, — odgovaraju drugi i **** ga svaki iz svoje ploske.
I otac je jedno vreme požurivao da se ide, ali rakija je najposle sve
ućutkala i sjedinila. Žena, koja je dotle držala dete na ozeblim i
pomodrelim rukama, položi ga na kameno sedište i umota šarenicom,
a ono je mirovalo kao da je u kolevci, čas spavalo, čas otvaralo
ljubopitljivo oči, kao da učestvuje u opštem veselju. (»Vidi se da je
kasabalija« kaže kum, »voli društvo i teferičli mjesto«).
— Zdrav si, Janko, — viče jedan komšija, — da ti je sretan i
dugovječan sin; dabogda ti bio dika među domaćinima i jedan po
jedan u srpskom uhu, u časti i česti, u svakom dobru i izobilju.
Dabogda...
— Ama, kako bi bilo da to s krštenjem svršimo? — prekida otac.
— Lako ćemo za krštenje, — viču svi uglas i obređuju se rakijom.
— Nije ni Ragib efendija Borovac kršten pa eno ga koliki je: konj se
pod njim savija, — kaže jedan od komšija, uz opšti smeh.
Ali ako je za ove ljude na kapiji vreme izgubilo meru, nije za popa
Nikolu, koji je čekao donekle pred crkvom, pa onda se naljutio,
prigrnuo svoj ćurak od lisičine i sišao s Mejdana u varoš. Tu mu je
neko kazao da su ljudi sa detetom na kapiji. Otišao je tamo da ih
izgrdi, kako on ume, ali su ga oni dočekali sa toliko radosne i iskrene
odanosti, sa tako svečanim izvinjavanjima i tako toplim željama i
dobrim rečima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog čovek, ali
pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze. Nadneo
se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno
gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim očima i širokom, riđom
bradom.
Nije baš istina što se pričalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tačno
da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim pićem i mnogim
zdravicama. Tek dockan posle podne ispelo se celo veselo društvo na
Mejdan i otvorilo crkvu, gde se kum, zaplićući jezikom i štucajući,
odrekao đavola u ime novog kasabalije.
— Tako mi krstimo kum-Petra, i eto, nek je živ i zdrav, prešao je
četrdesetu i ništa mu ne fali, — završava svoje pričanje kum Mihailo.
Svi se obređuju još po jednom rakijom i kafom, zaboravljajući
stvarnost da bi mogli da je podnesu, i svi lakše i slobodnije govore i
svima im nekako biva jasno da u životu ima i drugih stvari, čovečnijih i
radosnijih od ovog mraka, straha i ubilačke pucnjave.
Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali
jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasleđenim
nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne
potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki
trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav
život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.
Pa onda sviće. To znači samo da paljba postaje življa i da se na
sunčevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer
sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo
značenje i vrednost. Ljudi umeju samo da čekaju i strepe. Inače,
misle, rade, govore i kreću se kao automati.
Tako, i slično, živi narod po strmim mahalama ispod Grada i na
Mejdanu.
A dole, u čaršiji samoj, malo je građanskog sveta ostalo. Još prvog
dana rata naređeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska
koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se
pokazalo građanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji
nikakva opasnost po kasabu. Ta naredba je ostala odnekud na snazi i
sada pod bombardovanjem, ali svak nastoji da pod zgodnim izgovorom
drži svoj dućan zatvoren veći deo dana. Radnje koje su posve blizu
mosta i Kamenitog hana, kao dućani gazda-Pavla Rankovića i Alihodže,
zatvorene su po vas dan, jer su suviše izložene bombardovanju. Isto
tako je potpuno ispražnjen i zatvoren Lotikin hotel; na njemu je krov
oštećen granatom i zidovi išarani zrnima šrapnela.
Alihodža siđe samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da
pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraća kući.
Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je
počelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se
u jednu novu i prostranu tursku kuću. Zgrada je bila podalje od
druma, sklonjena u jednoj udolini i utonula u gustom voćnjaku iz koga
joj je virio samo crven krov. Njen sopstvenik je sa celom porodicom
bio na selu.
Hotel su napustili sa prvim mrakom, kad obično vlada potpuno zatišje.
Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari
neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje već odavno nije imao više
koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama
često dešava, razbegli čim je prvi top pukao nad kasabom. Kao uvek i
u svemu, i pri ovoj seobi Lotika je upravljala i raspoređivala, isključivo
i bez pogovora. Ona je određivala šta treba kao najnužnije i
najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta će ko obući; ko će
nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako
bolesnu i plačljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i
pouselu devojku. Tako su, koristeći se mrakom sparne letnje noći,
prešli most, sa nešto stvari i bolesnim dečakom na ručnim kolicima, sa
kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle
trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez
žive duše u njemu. Mračan, načet još od prvih granata, on je već
izgledao kao davnašnja ruševina. A oni su već posle prvih koraka
preko mosta, onako prestareli i nejaki, sakati ili ugojeni, krivonogi i
nenavikli pešačenju, dobili odjednom izgled jevrejske sirotinje, jadnih
begunaca koji od pamtiveka obijaju drumove po svetu.
Tako su prešli na drugu obalu i stigli u prostranu tursku kuću na
konak. I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglički prtljag i svoju
čeljad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tuđoj sobi, bez
svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i
prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom.
Pustom turskom kućom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko
nije video ni čuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plač, grozan,
težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je
na to nastalo zaprepašćeno, gotovo pobožno ćutanje, pa zatim opšti
lelek i ridanje. Za njih je slom tetka-Lotikine snage bio teži udarac
nego i rat i bežanija i gubitak kuće i kućišta, jer sa njom se dalo sve
prebroditi i savladati a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti.
Kad je sutra osvanuo sjajan letnji dan, pun ptičjeg pevanja, rumenih
oblaka i obilne rose, on je umesto nekadašnje Lotike, koja je sve do
sinoć upravljala sudbinama svih svojih, zatekao sklupčanu na zemlji
jednu staru i nemoćnu Jevrejku, koja nije mogla ni umela ni o samoj
sebi da brine, koja je samo drhtala od nerazumljivog straha i plakala
kao dete, ne znajući da kaže čega se plaši ni šta je boli. Tada se desilo
drugo čudo. Onaj stari, teški, dremljivi Caler, koji ni u mladosti nije
imao ni svoje volje ni svoga mišljenja, nego je puštao da ga, kao i celu
porodicu, vodi Lotika, koji upravo nije nikad ni bio mlad, sad se
odjednom pokazao kao istinska glava kuće, sa mnogo mudre
rešenosti, sa sposobnošću da donese potrebne odluke i sa dovoljno
snage da ih u delo privede. On je tešio i negovao svoju svastiku kao
bolesno dete i brinuo o svima kao što je to ona do juče činila. Odlazio
je za vreme zatišja u varoš i donosio iz napuštenog hotela potrebnu
hranu, stvari i odelo. On je našao negde i lekara i doveo ga bolesnici.
Lekar je konstatovao kod premorene i ostarele žene potpun živčani
slom, preporučio da se bolesnica što pre udalji odavde, iz domašaja
ratnih operacija, prepisao neke kapljice, i otišao za transportom
ranjenika. Caler je sa vojnim vlastima sve uredio da dobije kola i da
celu porodicu prebaci prvo u Rogaticu a zatim u Sarajevo. Trebalo je
samo sačekati dan-dva da se Lotika bar toliko pribere da može da
putuje. Ali Lotika leži kao uzeta, plače na sav glas i na svom slikovitom
i mešanom jeziku izgovara nepovezane reči krajnjeg očaja, straha i
gnušanja. Oko nje puže po golom podu Deborin nesrećni dečak, gleda
ljubopitljivo u tetkino lice i doziva je onim nerazumljivim grlenim
uzvicima koje je Lotika tako dobro razumevala a na koje sada ne
odgovara. Ona neće ništa da okusi i ne može nikog da vidi. Strahovito
pati od čudnih predstava čisto fizičkih stradanja. Čas joj se čini da se
dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i
da ona propada između njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog
rođenog vriska, ničeg čime bi se odbranila i zadržala. Čas dolazi sama
sebi nekako velika a laka i moćna, kao da ima i džinovske noge i jaka
krila i ko da tako trči, slična ptici noju, ali trči koracima koji su duži
nego što je odavde do Sarajeva. Tako pod njenim stopalima pljuskaju
reke i mora kao male barice i pršte gradovi i naselja kao šljunak i
staklo. Od toga joj silno bije srce i treperi dah. Ne zna gde će se
zaustaviti ni kuda je vodi ta krilata trka, ali zna da se oslobađa i
spasava od onih prividno i podlo sastavljenih dasaka koje se izmiču
ispod čoveka brzinom munje. Zna da gazi i ostavlja iza sebe zemlju na
kojoj se nije dobro zadržavati i da opkoračuje, kao prljave lokve,
naselja i velike varoši u kojima se ljudi varaju i lažu rečima i
brojevima, a kad se reči izigraju i brojevi zamrse, oni odjednom
menjaju igru, kao mađioničar okreću scenu i, protivno svemu onome
što se govori i računa, isturaju napred topove i puške i neke druge,
nove ljude zakrvavljenih očiju, sa kojima nema razgovora, pogađanja
ni sporazuma. Pred tom najezdom ona odjednom nije više silna i
divovska ptica koja trči, nego nemoćna, oborena sirota starica na
tvrdom podu. A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju,
dave, sve redom, uništavaju bez milosrđa i razuma. Jedan od njih je
nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseća kako joj pritište vrh od
bajoneta na samu ožičicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je čovek
najmekši.
— Ah, aaah! Ne, ne dajte! Ne dajte! — s vriskom se budi Lotika i kida
rese na sivom, lakom šalu kojim su je pokrili.
Onaj mali kreten čuči, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim
velikim crnim očima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili
sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan
znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice
valerijane.
A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonačan, da čovek
ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da će se ikad smrknuti. I tu je
toplo, ali se ne oseća žega. Kuća odzvanja od koraka. Dolaze i drugi
građani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voća u
izobilju. Milan neprestano peče kafu. Sve bi moglo da izgleda kao neki
praznički duži boravak na selu, da se s vremena na vremena ne
prolama Lotikin očajni jauk, i da nema potmule grmljavine koja u ovu
guduru dopire kao ljutito režanje i koja odaje da nešto u svetu nije u
redu i da je opšta i svačija nesreća mnogo bliža i mnogo veća nego što
po širokoj i bezazlenoj vedrini ovoga dana može da izgleda.
To je učinio rat od Lotikinog hotela i njegovih stanovnika.
Dućan gazda-Pavla Rankovića bio je takođe zatvoren. Gazda Pavle je
već drugog dana rata uzet sa još nekoliko uglednijih Srba u taoce.
Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemče za red, i mir, i
pravilan saobraćaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u
maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i
naplaćivana baždarina. Tu opet taoci jemče životom da niko neće
razoriti ili oštetiti most.
Tu na nekoj kafanskoj stolici sedi gazda Pavle. Sa rukama na kolenima
i oborenom glavom, on liči na čoveka koji se, sav iscrpen, posle nekog
velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako
nepomičan već satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih
džakova sede dva vojnika, rezervista. Vrata su zatvorena i u baraci
vlada polumrak i teška zapara. Kad sa Panosa ili Goleša prohuji
granata, gazda Pavle proguta pljuvačku, i osluhne gde je udarila. On
zna da je most još odavno miniran, i stalno pomišlja na to i pita se da
li ovakva jedna granata može da upali eksploziv, u slučaju da prodre
do njega. A kod svake smene on sluša kako podoficir daje uputstva
vojnicima koji čuvaju stražu. I svaki put ta uputstva završavaju
rečima: »Kod najmanjeg pokušaja da se nanese šteta mostu, ili kod
ma kakvog sumnjivog znaka da se takvo štogod sprema, ovaj čovek
treba odmah da bude ubijen«. Gazda Pavle se već navikava da sluša te
reči mirno kao da se ne odnose na njega. Više ga uznemiruju granate i
šrapneli koji ponekad eksplodiraju tako blizu barake da uzdignuti
šljunak i parčad čelika zašobonje po daskama. Ali ono što ga najviše
muči to je dugo, beskonačno vreme i nepodnošljive misli.
Misli gazda Pavle šta ovo bi sa njim, njegovom kućom i njegovim
tolikim imanjem. I što više misli, sve mu više sve ovo liči na ružan san.
Jer, kako drugačije da objasni sebi sve ovo što se na njega i njegove
sručilo za ovih nekoliko poslednjih dana. Dva sina, studenta, odveli su
žandarmi već prvog dana. Kod kuće je žena, sama sa ćerkama. Velika
kačara u Osojnici izgorela je na njegove oči. Kmetovi po okolnim
selima verovatno popaljeni i rastureni. Tolika veresija po celom kotaru
— izgubljena. Njegov dućan, najljepši dućan u kasabi, tu na nekoliko
koraka od njega, zatvoren i verovatno će biti opljačkan ili će izgoreti
od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumračnoj baraci kao talac,
odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za
sudbinu ovoga mosta.
Bujno i neuredno kao nikad do tada navirale su mu u glavi misli,
ukrštavale se i gasile. Kakve veze ima sa mostom on, koji je celog
života samo svoj posao i svoju kuću gledao? Nije ga on minirao, niti ga
on bombarduje. Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni
provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladići.
Sav njegov život izlazi mu pred oči, sa pojedinostima koje je davno
već zaboravio.
Seća se kako je došao iz Sandžaka kao četrnaestogodišnji dečak u
podrtim opancima i gladan. Pogodio se kod gazda-Petra da služi za
jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu,
pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod
basamacima, u jednoj uskoj i mračnoj pregradi bez prozora, gde nije
mogao ni da se ispruži celom dužinom. Izdržao je taj teški život i u
osamnaestoj godini prešao potpuno u radnju, »pod plaću«, a na
njegovo mesto uzet je nov seoski momčić iz Sandžaka. Tada je
upoznao i shvatio veliki smisao štednje, osetio ljutu a divnu slast i
veliku snagu koju štednja daje. Pet godina je spavao u jednoj maloj
sobici, iza dućana. Za tih pet godina nikad nije ni vatru naložio ni pri
sveći legao. Bile su mu dvadeset i tri godine kad ga je sam gazda
Petar oženio dobrom i imućnom devojkom iz Čajniča. I ona je bila
trgovačka kći. Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom
življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio
zaradu, izbegavajući trošenje. Tako je i on zadućanio i počeo da stiče.
Tada nije bilo teško steći. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili.
Ali je stečeno bilo teško braniti. On ga je branio i tako svakog dana
ponovo sticao. I kad su došle ove poslednje godine, i sa njima nemir i
»politika«, on je, iako već u godinama, sve činio da shvati novo
vreme, da mu se i odupre i prilagodi, i da tako prođe i bez štete i bez
sramote. Bio je potpredsednik gradske opštine, predsednik crkvene
opštine, predsednik srpskog pevačkog društva »Sloga«, glavni
akcionar Srpske banke, član upravnog odbora Zemaljske banke. Mučio
se da po pravilima čaršijskog reda, mudro i pošteno pliva između
protivnosti koje su se sa svakim danom gomilale i rasle, i da kroz sve
te teškoće pronese svoj interes neokrnjen, a da se pri tom ne zameri
vlastima i ne osramoti kod naroda. Važio je u očima svih kasabalija
kao nedostižan primer vrednoće, umešnosti i opreznosti. Tako je više
od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je
mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, ćuteći
i stičući išao svojim putem. I evo kud ga je taj put odveo: da sedi
među dva vojnika, kao poslednji razbojnik i da čeka kad će neka
granata ili neka paklena mašina oštetiti most i kad će ga zbog toga
preklati ili streljati. Čoveku dođe da pomisli (i to ga najviše boli) da se
uzalud mučio i zlopatio, da je uopšte bio na pogrešnom putu, da su
njegovi sinovi i ostala »mlađarija« u pravu i da zaista dolaze vremena
bez mere i računa ili nekih novih mera i računanja; u svakom slučaju,
da se njegov račun pokazao netačnim a njegova mera kratkom.
Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi, tako je to: sve te uči i nagoni
da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj rođeni razum. I ti slušaš i oprezno
ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš, nego radiš i štediš i brineš, i
vek ti u tome prođe. A onda, odjednom, izokrene se i izopači cela ta
igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu, kad se
crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom silom, kad oni koji su
pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije stiču. I niko ne
priznaje tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavetuje kako
da braniš zarađeno i ušteđeno. — Može li to biti? Zar to može biti? pita
se gazda Pavle neprestano i ne nalazeći odgovora vraća se ponovo na
početak svoje misli o gubitku svega.
Ma koliko nastojao da misli ma što drugo, ne uspeva. Tako se
neprestano vraća uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I
čini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali
koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plećima,
kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu
bez buđenja.
Zato gazda Pavle sedi tako pogružen, sa oborenom glavom i povijenim
leđima. Oseća kako ga znoj probija na sve pore ispod tvrde, štirkane
košulje, kragne i manšeta. Ispod fesa teče znoj u mlazevima. On ga ne
briše, nego pušta da sa lica pada u teškim kapljama na pod, a čini mu
se da to život sam gine i otiče iz njega.
Ona dvojica vojnika, mađarski seljaci, ljudi u godinama; ćute i jedu
hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režući malom britvom
čas zalogaj hleba čas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše
po gutljaj vina iz limene čuturice, pa zapališe svoje kratke lule.
Puckajući, jedan od njih reče tiho:
— E, ja nikad nisam video da se neko tako znoji.
Zatim su u potpunoj tišini pušili dalje.
Ali nije se samo gazda Pavle znojio tim krvavim znojem i gubio se u
snu iz koga nema buđenja. U te letnje dane, na tom komadiću zemlje
između Drine i suhe granice, u kasabi, po selima, putevima i šumama,
svuda su ljudi u znoju lica svoga tražili smrt, svoju i tuđu, i u isto
vreme bežali i branili se od nje svim sredstvima i svim svojim
snagama. Ta čudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više
maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stvari.
Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobične
vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na
glavi. To je bila nemačka vojska, takozvani Skadarski odred. Oni su
pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima
drugih država, kao međunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je
buknuo rat, oni su dobili naređenje da napuste Skadar i da se stave na
raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije.
Stigli su noćas i sad se odmaraju u onoj udolini koja deli pijac od
čaršije. Tu, u mrtvom uglu, čekaju naređenje da krenu u napad. Ima
ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, riđ i ugojen čovek, koji teško
podnosi vrućinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila
Repca, grdi ga kako samo starešine u nemačkoj vojsci mogu da grde,
glasno, bezobzirno i pedantski. Kapetan se žali da on i njegovi vojnici
umiru od žeđi, da nemaju ni najnužnije, dok su oko njih zatvoreni
dućani, verovatno puni svega, iako postoji naređenje da se dućani
otvore.
— Šta ste vi ovde? Žandarmi ili lutke? Ja treba ovde da skapavam sa
mojim ljudima! Ili da obijam valjda dućane kao razbojnik? Odmah da
pronađete sopstvenike i da nam osigurate potrebne namirnice i zdravo
piće! Odmah! Razumete li što je: odmah?
Sa svakom reči kapetanu sve više udara krv u glavu. U beloj uniformi,
sa kao mak crvenom, do kože ošišanom glavom, on kao buktinja gori
od neke gnevne sile.
Narednik Repac, sav ukočen, trepće i samo ponavlja:
— Razumem, gospodine kapetane. Biće odmah. Razumem. Odmah.
I onda, prelazeći naglo iz svoje kataleptičke ukočenosti u neki ludački
pokret, on se okrenu i jurnu uz čaršiju. Izgledalo je kao da je,
približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva,
odjednom i narednik zahvaćen tim plamenom koji ga goni da trči, grdi,
preti i bije oko sebe.
Prvo živo stvorenje na koje je u svom trku naišao bio je Alihodža. On
je upravo bio sišao iz svoje mahale da prigleda dućan. Gledajući dobro
poznatog »vakmajstora« Repca kako potpuno izmenjen juri prema
njemu, hodža se iznenađen pitao da li je taj podivljali, usplahireni
čovek zaista onaj isti »vakmajstor« koga je godinama gledao kako,
miran, dostojanstven i uljudan, prolazi ispred njegovog dućana. Sad
ga mrki i koštunjavi Repac gleda nekim novim očima koje ne
raspoznaju više nikog i ne vide ništa osim svog rođenog straha.
Narednik stade odmah da viče, kao da ponavlja ono što je maločas
video i čuo od nemačkog kapetana.
— Povješati vas treba sve, sunce vam nebesko! Zar vam nije naređeno
da dućane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ...
I pre nego što je zbunjeni hodža mogao reč da izgovori pljesnu ga po
desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo.
I narednik je, onako izbezumljen, otrčao dalje da otvara druge dućane.
A hodža je popravio svoju ahmediju, spustio ćepenak i seo na njega,
još jednako izvan sebe od čuda. Oko dućana su stali da se roje vojnici
stranog izgleda, u belim uniformama kakve nikad nije video. Sve ovo
dolazi hodži kao kad čovek sniva. Ali on se više ničem ne čudi u ovom
vremenu kad šamari s neba padaju.
Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u
puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u
očekivanju gorih nevolja. Još za prvih dana veći deo građanstva
napustio je varoš koja je stajala između dve vatre. A krajem
septembra otpoče potpuna evakuacija kasabe. I poslednji činovnici su
povučeni, noću, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila već
presečena. Zatim je postepeno povučena i vojska sa desne obale
Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i
rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih.
Most je stajao kao osuđen, ali još u suštini nedirnut i ceo, između dva
zaraćena sveta.
U toku noći naoblačilo se, i kao da je jesen: vezali se oblaci za planine,
a po nebu među sobom. Austrijanci su iskoristili mračnu noć za
povlačenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na
drugoj obali Drine nego već i na visovima iza Liještanske kose, izvan
pogleda i domašaja srpskih topova.
U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja. Po toj kiši poslednje
patrole obilazile su kuće i dućane u blizini mosta da vide da se u njima
nije zadržao kogod. Sve je bilo kao izumrlo: oficirska kasina, Lotikin
hotel, porušena kasarna, i ona tri-četiri dućana na ulasku u čaršiju.
Jedino pred Alihodžinim dućanom zatekoše hodžu koji je upravo stigao
od kuće i spuštao ćepenak. Žandarmi, koji su poznavali hodžu kao
osobenjaka, opomenuše ga najozbiljnije da odmah zatvori dućan i
napusti pijac, jer je najstrože zabranjeno i »po život opasno« svako
dalje zadržavanje u blizini mosta. Hodža ih je gledao kao pijane ljude
koji ne znaju šta govore, i već je hteo da im odgovori da je ovde život
već odavno u opasnosti i da smo svi ionako mrtvi, samo se redom
sahranjujemo, ali se predomisli, poučen rđavim iskustvom poslednjih
dana, i reče im mirno i prirodno da je došao samo da uzme nešto iz
dućana i da se odmah vraća kući. Žandarmi, kojima se očigledno
žurilo, opomenuše ga još jednom da se što prije udalji iz ovoga kraja i
uputiše se preko pijaca ka mostu. Alihodža ih je gledao kako odlaze
nečujnim koracima po prašini od koje je prva kiša načinila mokar
debeo ćilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni
kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugački
bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se sunčev
sjaj.
Sve su njihove naredbe takve, stroge, važne, i u osnovi besmislene,
mislio je Alihodža i smeškao se u sebi kao dete koje prevari učitelja.
Podiže ćepenak koliko mu je trebalo da se uvuče, pa da ga onda samo
prisloni, tako da je dućan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku,
povuče se u onaj mali sobičak pozadi, gde se toliko puta sklonio od
nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od
svojih rođenih briga. Seo je na tvrdu, kratku sećiju, podavivši noge
poda se, i odahnuvši. Još mu se unutrašnjost talasala od spoljnih
utisaka, a zatim se umiri i ujednači kao dobre terazije. Uski prostor
tabuta se brzo ispuni toplinom njegovog tela i hodža oseti onu slast
samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog i prašnog sobička
stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim
vodama blagog šuma.
Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osećala se spolja svežina
kišnog jutra i sunčevog izlaska. I napolju je vladala neobična tišina
koju — za čudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni
korak. Alihodža je bio ispunjen osećanjem sreće i zahvalnosti. Eto,
mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoć, da
pravovremeno čoveka zakloni i spase kao čudotvorna lađa od svake
bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se
iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grđi
od drugog. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje
radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraća, bar za
trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga već
odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih
topova potpuno nestalo. Tišina je za molitvu; i sama kao molitva.
U tom trenutku hodža oseti kako sećija pod njim suknu uvis i odiže i
njega kao igračku; kako se njegova »slatka« tišina prolomi i sva
odjednom pretvori u tutanj i gromku lomljavu koja ispuni vazduh,
porazi sluh, i postade sveopšta i uhom nemerljiva; kako rafovi na
protivnom zidu zaškripaše i one stvari sa njih poleteše prema njemu a
on prema njima. — Ah! jeknu hodža. Upravo, to je jeknula misao u
njemu, jer on sam nije imao više ni glasa ni sluha, kao što nije imao
mesta na zemlji. Sve je bilo nadvikano, zaglušeno, iz korena izvaljeno i
zavitlano zajedno s njim. Nekako najverovatnije izgleda da je onaj
jezičak zemlje između dve reke, na kome leži kasaba, iščupan sa
strahovitim urlikom iz zemlje i bačen u prostor u kom još jednako leti;
da su obe reke izletele iz korita, posuvraćene put neba, i da sada
padaju u prazninu svom težinom svojih vodenih masa, kao dva slapa
koja se još nisu zaustavila ni razbila. Da nije kijamet-dan, onaj sudnji
čas o kome govore knjige i učeni ljudi, u koji će izgoreti ovaj lažljivi
svet za tren oka, kao što se iskra gasi? Ali šta će Bogu, koji pogledom
zažiže i gasi svetove, ovoliki urnebes? Nije ovo božje. Ali otkud onda
ljudskoj ruci ovolika sila? Kako da na to odgovori, ovako iznenađen,
prevaren, zgađen od ovog mučkog udarca koji hoće da obori, polomi i
zagluši sve, do misli u čoveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna
kuda leti ni gde će se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i
u svemu pravo. — Ah, jeknu još jednom hodža, i to bolno, jer ga ta
ista sila koja ga je podigla vrati grubo i žestoko natrag, ali ne na isto
mesto, nego na pod, između drvenog zida i prevrnute sećije. Oseti tup
udarac u glavu i bol pod kolenima i u leđima. Još je samo mogao da
razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto
teško udari u dućanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i
prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u dućanu
oživele, poletele, i sudarile se u letu. Za tim udarcem išla je kiša sitnog
kamenja po krovu i kaldrmi. Ali on je već izgubio svest i ležao
nepomičan u svome tabutu.
Napolju se bilo posve razdanilo.
Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo
iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi.
Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada
kroz uski prolaz dopire iz dućana svetlost. Seća se da je svet bio
ispunjen zvukom, treskom od koga sluh iščezava i utroba premire u
čoveku. A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on
naslađivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla
sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseća najbolje po nekom
slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, viče nešto kao njegovo ime.
Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih
stvari koje su mu se sa rafova sručile na glavu, diže se, jednako
stenjući i ponavljajući svoje bolno: ah! — Sad je jasno čuo glasove i
dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u
dućan. Tu je bilo sve zakrčeno od popadalih i porazbijanih stvari i sve
u punoj danjoj svetlosti. Dućan je širom otvoren, jer je ćepenak koji je
on bio samo prislonio pao od potresa.
U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao
je nasred dućana težak kamen u veličini ljudske glave. Hodža podiže
pogled. I odozgo je prodirala svetlost dana. Očigledno, kamen je
uleteo provalivši slabi krov i drveno šiše. Zatim pogleda opet kamen,
beo, porozan, sa dve strane gladak i otesan, inače oštar i grubo
odvaljen. — »Ah, ćuprija!« pomisli hodža, ali ga onaj glas sa ulice
doziva sve oštrije i jače i ne da mu da misli dalje.
Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od
pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme,
sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i
opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je
bio Vlado Marić, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kačketa, sa
šubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi,
očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna
lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku
je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek
opsova ljutito i odmah podiže glas.
— Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad
ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan. Ja da ti
čuvam robu?
Lice toga čoveka bilo je mirno, gotovo nepomično, ali glas ljut, a štap
u njegovoj ruci dizao se preteći. Uto mu priđe Vlado Marić i nešto tiho
kaza.
— Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nađem da mu
dućan zija bez nadzora, neće ovako lako proći.
I oružani ljudi pođoše dalje.
»Ovo su oni drugi«, govorio je hodža sam sebi i gledao za njima. »Kad
prije uđoše i kad na mene naiđoše? E, baš nikakva promjena u ovoj
kasabi ne može biti a da se meni ne obije o glavu!«
Tako je stajao kod svog oštećenog dućana, zabezeknut, sa teškom
glavom i izlomljenim telom. Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj
svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i
krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveća. Pogled
mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije
most je bio prekinut. Sedmog stuba na mostu nije bilo: između šestog
i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala
zelena rečna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i
išao do druge obale, gladak, pravilan, beo, kakav je bio juče i oduvek.
Hodža trepnu nekoliko puta u neverici, pa zažmuri. Pred unutarnjim
pogledom javi se sećanje na vojnike koje je pre pet-šest godina gledao
kako pokriveni zelenim čadorom, nešto kopaju u tom istom stubu,
iskrsnu slika onog gvozdenog kapka koji je docnije godinama pokrivao
ulaz u miniranu unutrašnjost stuba, a pored nje zagonetno a rečito lice
feldvebela Brankovića, gluvo, slepo i nemo. On se trže i otvori oči
ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut
krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a između dva
grubo prelomljena luka zja praznina.
Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u
snovima. Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je
stajao njegov dućan, s velikim kamenom, jednim delićem sedmog
stuba, među razbacanom robom. Ako je san, on je svuda.
Niz čaršiju se začu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani
koraci koji su se približavali. Alihodža brzo podiže ćepenak, proturi
veliki katanac kroz mandal i uputi se svojoj kući, uzbrdo.
I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane daha
i da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, još
od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i
strmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se
što pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako ne
treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.
Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno,
dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se
ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu
glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada
po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između
njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih
lukova bolno teže jedna ka drugoj.
Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo,
jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost.
Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve
dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se
nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca,
stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju
goni ga i podstiče.
Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se
kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj
stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči,
on bi samo to video.
Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je
bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja
i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali
sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da
mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on
gleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali,
popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj
zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u
planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. On
je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od
najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko
zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se
osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.
Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred
njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je
uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima
valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji
hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije
valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako
doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha
udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve
uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i
porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta
napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje,
pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može
biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati
velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne
građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje.
Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati
sa sveta. To ne može biti.
U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.
Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne
više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do
kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je
jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos
između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad
u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko
usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle
neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje
ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga
svega.
Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim
trzajima.

Configurações do Texto

Título do Texto : [Opcional]

Guardar na Pasta : [Opcional]

Syntax Highlighting : [Opcional]

Expiração do Texto : [Opcional]

Status do Texto : [Opcional]

Senha : [Opcional]

Descrição: [Opcional]

Tags: [Opcional]

Criptografar Texto (?)

No momento você não está logado, isso significa que você não pode editar ou excluir nada que você poste. Cadastre-se ou faça o Login

Textos Recentes

CpX folder direct download
HTML | 3 | há 3 minutos
Sem título
HTML | 16 | há 21 minutos
Sem título
HTML | 30 | há 33 minutos
Sem título
HTML | 38 | há 52 minutos
Sem título
HTML | 48 | há 1 hora
Sem título
HTML | 63 | há 1 hora
Sem título
HTML | 69 | há 1 hora

Configurações do Texto

Idiomas do site